Od svih braća i sestara, ona je bila najbolja, najjača i najiskrenija. Ona je jedina ostavila potomka u selu. Ona je poslednji Mohikanac i borac do koske. Sva ostala braća, rasula se po svetu, decu rađali i ostavljali. Njihova deca ne znaju svoje korene. Ali to braću nije brinulo. Oni su živeli svoje živote, od danas do sutra, po nekom starom balkanskom običaju. Ona je jedina ostala na dedovini sa svojim sinom. I borila se kao deset muških glava. Svaki bi joj muškarac mogao i te kako pozavideti na njenoj sposobnosti da zaradi novac. Sama, bez muža, bez ičije podrške, othranila je i podigla svog sina. Stvorila od njega čoveka. Ona će jedina sutra moći stajati uzdignute glave pred Bogom i pred ljudima. A ostala braća, koja behu i zaboravila odakle su potekli, vratiće se jednog dana iz tuđeg sveta, kada ih nostalgija i starost budu slomili, i ne budu više u snazi. Vratiće se na kućni prag, plakaće i moliće, tražiće oproštaj. Za ljude će biti kasno da im oproste. Za Boga ne znam. Ona je produžila porodičnu lozu i tradiciju, bar za jedno koleno. Šta će posle nje biti, to niko ne zna. Zato se i zove poslednji Mohikanac. Poslednji ratnik, usamljen, na svim poljima.
Priča se nastavlja...