*potpunosti. (greška)

dzaba mi trud, uzalud...

no,;

http://www.youtube.com/watch?v=uPdAcNzXPlM

*potpunosti. (again)

Eto...

*celine. (final one)

zatim; mrtvu munju riblje vage s' mrtvu munju vage ribe, zameniti,.. i to mu je otprilike to, s' dubokim postovanjem prema velikom pesniku, takođe i dobrom prevodiocu!..

Eto (part two)...

hajd', da ne ostavim oskrnavljeno (griznja savesti), uradim nešto solidno/dobro 3+, jedanput.

copy/paste/print:


Veliki Okean

Ako bi ti, Okean, u moje ruke dodelio,
meru, vrenje, voce
tvojih darova i tvojih razaranja,
ja bih izabrao tvoj daleki pocinak,
produzenu ruku cuvanu od vazduha i noći
i snagu tvog belog jezika koji rusi i obara kolone
razbijene u tvojoj čistoći.

Da nije poslednji talas, sa svojom tezinom soli,
sto drobi trosak i stvara,
tisinu peska,
koja okruzuje svet.
Nego sredina sile
ta gola moc vode,
nepokretna samoca prepuna zivota,
možda vreme, posuda svih kretanja,
cisto Jedinstvo koje smrt ne može da dotakne,
zelena utroba vatre koja sve sagoreva.

Samo još poljubac soli ostaje na potonuloj ruci
koja podize kapljicu vode, vlazan miris,
vlaznog cveta, ostaje
sa tela ljudi.
Kao da je tvoja energija u kapljicama nepotrosena.
Kao da se povlaci u tisinu.

Ali taj talas, koji pada,
luk identiteta, zvezdano pero,
samo je pena koja padne
i vrati se u svoj izvor.

Sva tvoja snaga hita ka svome poreklu.
Samo otpaci zdrobljenih ljuski,
isporuke s dna,
koje je tvoj cin izobilja izbacio
sve sto uzima zivot iz tvojih grana.

Tvoj oblik premasuje talase.

Ziv i skladan kao grudi i plast
jedno biće i njegovo disanje,
to podizanje u sadrzaj svetlosti
ravniica iznad talasa,
stvara golu kozu planete.
Ti punis sebe svojom sopstvenom supstancom.

Ti prelivas zakrivljenja tisinom.

Pehar drhti od tvoje soli i meda
univerzalna supljina voda
i ništa se ne gubi iz tebe,
kao sto iz opustosenog kratera
ili zaravni brda:
tih praznih visina, znakova, oziljaka
koji cuvaju ranjeni vazduh.

Tvoje latice kucaju nasuprot sveta
podrhtavaju tvoje podmornice zetvi
meko leglo opasnosti okaceno,
sa otkucajima i rojenjem skola.
I samo jedna nit mreze podize
mrtvu munju riblje vage,
jedan ranjeni milimetar u prostoru
tvoje kristalne potpunosti.

Pablo Neruda

A sad nešto i o samom piscu...

ne znam da li pratite vesti, news?

U šta se pretvorilo danasnje drustvo, svet, mentalitet. (no comment)

Neverovatno!

A i necuveno!

Pas je umro



Moj pas je umro.

Pokopao sam ga u basti

pored stare zardjale masine.



Tu dole,

ili gore,

ja ću se njemu jednom pridruziti.



ali sad, on je nestao sa svojim kaputom,

svojim grubim manirima i hladnim nosom.



I ja, materijalista, koji nikad nije verovao

u neki obecani raj na nebu,

za bilo koje ljudsko biće,

za ovog psa ili onog,

ja sad verujem u raj koji za mene nikada neće doći,

da, gde me moj pas ceka,

prijateljski masuci svojim lepezastim repom.



Avaj,

neću sad ovde pricati o tuzi na Zemlji,

da sam izgubio saputnika,

koji nikad nije bio poslusni sluga.

Njegovo prijateljstvo kao u jeza,

cuvajuci svoj suverenitet,

bilo je prijateljsvo zvezde, udaljeno, nezavisno

taman toliko intimno koliko sam tražio,

bez preterivanja

on nikad nije skakao po mojoj garderobi,

puneci me svojim dlakama ili svojom sugom,

i nikad se nije trljao o moje koleno,

kao drugi psi opsednuti sexom.



Ne, moj pas je gledao u mene

dajuci mi potrebnu paznju

paznju koja mi treba,

da učini jednu osobu uzaludnu kao ja

da razume:

da zivot jednog psa jeste cisto gubljenje vremena,

ali sa tim ocima toliko punim, cistijim od mojih,

nastavljao bi da gleda u mene,

sa pogledom koji je rezervisan samo za mene,

sav svoj slatki, kudravi zivot,

uvek u blizini mene, nikad me nije smarao,

i nikad ništa nije pitao.



Ah, kako sam mu često zavideo na njegovom repu,

dok smo setali po morskim obalama,

zimi na Crnom Ostrvu,

u beskrajnoj usamljenosti: gore u vazduhu,

gde ledene ptice-uljezi prekrivaju nebo,

moj dlakavi pas je skakao unaokolo

punom brzinom morskog napona:

moj lutajuci pas, njuskajuci,

sa svojim zlatnim repom uvis,

licem u lice s okeanskom penom.



Srećno, srećno, srećno,

kako samo psi znaju da budu srećni,

sa autonomijom, apsolutizmom,

samo njihovog bestidnog duha.

Nema zbogom za mog psa koji je umro.

I mi sada,

kao i uvek,

nikada nismo skrivali istinu jedan od drugog.



Dakle sada ga nema i ja sam ga pokopao,

i to je sve sto tu ima da se kaže.

P.N.

i ovo 'Dakle' možda da se izbaci, pri kraju, :)

Qué te parece, te gusta?..

evo ide macka, mnogo lepa macka...

(malo su mi padezi nešto bezveze, pogotovo peti - dozivanje, ali kako da dozivas tigra ili vetar kad ga ustvari nikad ne i dozivas (ne može da te cuje ili razume), ali nema veze... dakle,)


Oda Macki


Nešto je bilo sa zivotinjama nesavrseno
bile su dugorepe,
sa sumornim glavama.
I malo po malo,
postajale su ukomponovane
stvarajuci pejzaz, predeo
sticuci vidokrug, milost, let.
Ali macka
samo macka,
ona se pojavila potpuna
i ponosna,
rođena potpuno zavrsena,
ona hoda sama i zna šta hoće.

Covek bi da bude riba ili ptica,
zmija bi radije imala krila,
pas je lav koji je izgubio kompas,
inzinjer želi da bude pesnik,
musica studira lastu,
pesnik pokusava da imitira musicu,
ali macka,
macka hoće da bude samo macka,
i svaka macka je macka,
od brkova do repa,
od čula do zivog misa,
od noći
pa sve do njenih zlatnih ociju.

Nema jedinstva kao sto je ona
ni mesec ni cvet,
nemaju takav kontekst
to je samo jedna stvar
kao sunce ili topaz,
i elasticna crta njenih kontura,
je cvrsta i suptilna,
kao linija pramca broda.
Njene zute oci
su jedina pukotina
u koju se deponuje
iskovano zlato noći

O mali
care bez zemlje,
osvajacu bez imperije,
najmanji tigre dnevne sobe,
vencani sultanu neba,
erotskih plocica krovova,
vetre ljubavi
na otvorenom vazduhu,
ti tvrdis
kad prolazis
i ostavljas
svoje delikatno stopalo,
na zemlji
mirisuci,
s' nepoverenjem,
sve sto je prolazno,
da je sve isuvise necisto,
za tvoje besprekorno macje stopalo.

O nezavisna kucna nemani,
arogantna
ostatku noći
lenja, gimnasticna,
i strana,
duboko nedokuciva macko,
tajna policijo
spavacih soba,
obelezje
jednog davno nestalog somota,
sigurno ne postoji zagonetka,
u tvom ponasanju,
možda ti i nisi tajna,
na kraju krajeva ceo svet za tebe zna,
ti pripadas,
najmanje misticnom stanovnistvu planete,
možda svi misle,
da su oni sami,
vlasnici, ujaci
drugovi ili saputnici
macke,
kolege,
ucenici ili prijatelji;
macke.

Ali ja ne.
Ja to ne potpisujem.
Sve sto ja znam jeste zivot i njegov arhipelag,
mora i nesagledive gradove,
botaniku,
tucak i njegove skandale,
plus i minus matematike,
vulkanske prevare ovog sveta,
nestvarnu ljusku krokodila,
zanemarenu dobrotu vatrogasca,
plavi atavizam svestenika,
ali ne mogu da desifrujem macku.
Moj razum se saplice o njenu ravnodusnost,
njene oci imaju brojeve od zlata.

P.N.

I sad, posto sam nešto izostavio (bzopletost), da ponovim:

Oda Macki

Nešto je bilo sa zivotinjama nesavrseno
bile su dugorepe,
sa sumornim glavama.
I malo po malo,
postajale su ukomponovane
stvarajuci pejzaz, predeo
sticuci vidokrug, milost, let.
Ali macka
samo macka,
ona se pojavila potpuna
i ponosna,
rođena potpuno zavrsena,
ona hoda sama i zna šta hoće.

Covek bi da bude riba ili ptica,
zmija bi radije imala krila,
pas je lav koji je izgubio kompas,
inzinjer želi da bude pesnik,
musica studira lastu,
pesnik pokusava da imitira musicu,
ali macka,
macka hoće da bude samo macka,
i svaka macka je macka,
od brkova do repa,
od čula do zivog misa,
od noći
pa sve do njenih zlatnih ociju.

Nema jedinstva kao sto je ona
ni mesec ni cvet,
nemaju takav kontekst
to je samo jedna stvar
kao sunce ili topaz,
i elasticna crta njenih kontura,
je cvrsta i suptilna,
kao linija pramca broda.
Njene zute oci
su jedina pukotina
u koju se deponuje
iskovano zlato noći

O mali
care bez zemlje,
osvajacu bez imperije,
najmanji tigre dnevne sobe,
vencani sultanu neba,
erotskih plocica krovova,
vetre ljubavi
na otvorenom vazduhu,
ti tvrdis
kad prolazis
i ostavljas
svoje delikatno stopalo,
na zemlji
mirisuci,
s' nepoverenjem,
sve sto je prolazno,
da je sve isuvise necisto,
za tvoje besprekorno macje stopalo.

O nezavisna kucna nemani,
arogantna
ostatku noći
lenja, gimnasticna,
i strana,
duboko nedokuciva macko,
tajna policijo
spavacih soba,
obelezje
jednog davno nestalog somota,
sigurno ne postoji zagonetka,
u tvom ponasanju,
možda ti i nisi tajna,
na kraju krajeva ceo svet za tebe zna,
ti pripadas,
najmanje misticnom stanovnistvu planete,
možda svi misle,
da su oni sami,
vlasnici, ujaci
drugovi ili saputnici
macke,
kolege,
ucenici ili prijatelji;
macke.

Ali ja ne.
Ja to ne potpisujem.
Ja macku ne znam.
Sve sto ja znam jeste zivot i njegov arhipelag,
mora i nesagledive gradove,
botaniku,
tucak i njegove skandale,
plus i minus matematike,
vulkanske prevare ovog sveta,
nestvarnu ljusku krokodila,
zanemarenu dobrotu vatrogasca,
plavi atavizam svestenika,
ali ne mogu da desifrujem macku.
Moj razum se saplice o njenu ravnodusnost,
njene oci imaju brojeve od zlata.

P.N.

'fala Derksen, fala,
ali za to treba znati spanski, engleski prevodioci, jedan npr. zna pomalo spanski, i oni sad svi drugi (engleski prevodioci) prevode od njega, tako da „prava stvar” nikad nije, ono što se kaže „iz prve ruke”, onda radi se tu pomalo i o samom duhu jezika, nas jezik npr. (pomalo) ima vatre, kao spanski, sto nije slučaj sa engleskim jezikom, (sad pomalo razumem zašto su neki pisci, pesnici, umetnici uopste, toliko bili u umetnosti, gotovo izgarali, jer duh je jedina istina, „prava priroda apsoluta”, a u to ukljucujemo sve, i ono sto je za kude, i ono sto je za hvale, svakoje na svoj način).

Što se samog prevodjenja tiče, mene može da ukopa samo neki nas prevodioc, nikako engleski, jer jednom ću „naleteti” na nešto (ako već nisam) sto već ima prevedeno na nas jezik i to će biti kraj moje prevodilacke karijere.
Pabla volim još iz ranih dana (iz mladosti), ali on nije previse „izgarao”.., on je bio cool,..i to je bas zadivljujuce, zacudjujuce kod njega, ta ravnoteza, balans, pisao je da tako kažem iz jednog „cistog okeana” koji je bio njegov sopstveni medium, govorio je iz sebe, a malo je takvih pesnika i pisaca danas, i veoma su retki I dragoceni.

*mada I to se ponekad pretvori u 0 : 0 u kada se topi, u stanju opustanja,.. ali je ispunjeneno, (no,).. da ne 'pretvaram' „vodu u vino” „vino u vodu”, majke mi teorije, taorije mi majke,.. (nije kriticki osvrt, samo zapazanja)...

*mogu to da primete

Šta je tu dobro (u tom primeru)?, a da može da se naglasi.. sigurno,.. pa gde si to ti ti, a gde (ti to) nisi? Ili kad si to ti ti, a kad (ti to) nisi (i gde je ta tacna granica, gde sve ustvari pocinje, ili sve prestaje...)? ...i koliko si ti tog svestan a koliko nisi? (ja barem ne), a možda je najbolje biti u oklopu ili u staklenom zvonu?!

Sigurno je jedino u „okeanima” lil u „identitetu”, ali i i u jednome i u drugom.

A treba pomalo i živeti.

...

Uvek


Ja nisam ljubomoran
na sve sto je pre mene bilo.

Dodji sa covekom
na tvojim plecima,
dodji sa stotinu ljudi u tvojoj kosi,
dodji sa hiljadu ljudi između tvojih grudi i tvog stopala,
dodji kao sto reka
puna utopljenika
nalazi divlje more,
vecitu penu, Vreme!


Sve ih dovedi
do mesta gde te ja cekam;
gde ćemo uvek biti sami,
uvek ti i ja
sami na Zemlji
da zapocnemo zivot!


P.N.