Već duže vreme pravim skice za moj roman, pa evo Mesecev sine za tebe uvod koji sam upravo danas napisala

УВОД

„Много година касније, пред стројем за стрељање, пуковник Аурелијано Буендија сетиће се оног давног поподнева када га је отац повео први пут да види лед”

Понављао је Боро у себи почетак Маркесове књиге СТО ГОДИНА САМОЋЕ. Сетио се како је дошао у ову шуму решен да свој живот проведе као прави уметник. Сетиће се и како га је отац први пут повео у град препун безбрижних људи, сетиће се и првог сладоледа које му је купио отац на улици, заправо то је био лед преливен са неким густим сирупом. Тада је пожелео да се не врати у село. Плакао је целим путем натраг, отац је био љут. Те ноћи није могао да заспи, замишљао је себе у том граду, где светла горе по целу ноћ. Толико је био узбуђен да није хтео да вечера, мајка је кривила оца и сладолед.

Од тада, сваки одлазак у град би био исти, пуно узбуђења и разочарења при повратку. Тако је од тада текао Борин живот све док није порастао и средњу школу уписао у том граду. Отац је видео свог сина као инжињера а Боро је видео себе као сликара или писца. И као што то у животу увек бива и једна и друга страна су се превариле, Боро је почео студирати за машинског инжењера и после пар година разочаран напустио све и одлучио се за живот у шуми где је својим рукама направио дрвену Галерију и убрзо се прочуо по свом ексентричном понашању које и није било баш тако необично али у очима сељана то је било у најмању руку нека врста лудила. Боро није ни покушавао да се одбрани од тих небулоза, пустио је да му живот крчи шуму и судбину заједно са сликама. Писање је остало у другом плану. Тако је очараност градом бивала све мања како су године пролазиле. Онакав сладолед какав је лизао као дечак више се није продавао, био је укуснији, слађи, могао се купити у продавници у исто време кад и хлеб и то не само у граду него и у његовом селу. Ипак укус тог првог сладоледа остао је у његовом сећању као нешто најлепше.

У време када је направио Галерију којој је дао име ЗАШТО БОРО НИЈЕ ОТИШАО, многи сељани су напуштали те крајеве и селили се у градове због бољег живота.
Тито је још увек био жив као и она несрећна Југославија, индустрија је цветала а села полако одумирала. Кришом су ти несрећници носили своје опанке и са стидом их скривали међ’ осталим прњама а онда тешко газили у ципелама по градском бетону. Тај ход, тешки, навикао на шуму и брда одавао их је у гомили која је милела градовима. Боро би их препознао шетајући и онда би им се насмешио као саучесник иако је он ходао као да је одувек растао на том месту. Када је отац чуо да је напустио факултет жестоко се посвађао онако припит, пале су тешке речи и да се Боро није повукао у шуму пали би и ударци. Покупио је своје ствари, поздравио се са мајком која је плакала неутешно и дошао у један стари млин који је припадао његовом деди. Са собом је повео и великог шар-планинца коме је дао име Медо.
У селу су сви имали по једног таквог пса али је само његов смео да се ухвати сам у коштац са вуком, комшије сељани су нудили велике паре његовом оцу али Боро није хтео ни да чује. Причали су по селу да је он директни потомак чувеног шарпланинца Карабаша о коме су снимили кратку серију тамо неких шездесетих година прошлог века.

Ипак понекад би зарадио себи џепарац водећи га да се пари са сеоским кујама. Сећа се као мали да су зими када се вукови острве и нападају стада оваца сељани ишли селом са вуком кога су раније убили натакнутог на дрвени штап и плашили псе. Онај који се није бојао, добијао би шиљату огрлицу и шансу да се покаже у борби са вуковима. Пси кукавице би били презрени и исмејани. Једино мала деца нису марила због њиховог страха. Због Меде се и Боро осећао сигурнијим у новој „ кући”.

Отац дуго после тога није хтео ни да чује за сина, због сеоског огаварања падао би у очај и потезао за флашом. Мајка као мајка, тиха и нежна као да није из ове вукојебине, доносила би кришом Бори да нешто поједе и попије. Плакала би и молила га да се врати. Боро би је помиловао по образу и не би ништа прозборио. Њих двоје су ћутањем све знали рећи једно другом.

И пролазиле су година за годином, ређале су се и друге дрвене кућице, мостићи преко потока, извор тик поред Галерије је био подзидан и обуздан. Боро је направио ликовну колонију, организовао разноразне фестивале, џипијаде, гитаријаде и културне манифестације. Рашчуло се и многи уметници почеше да обилазе то место. Дођоше на идеју да направе еколошки покрет. Замишљено- учињено. Почеше да се окупљају заљубљеници у природу и из других земаља.

Почеље сељани да хвале Бору, који више није био луд, јер то тако обично бива код неписменог и необразованог света. Само кад је страно, па може бити и говно умотано у целофан, говорио би Дуле, Борин пријатељ из детињства. Е сад кад смо већ споменули Дулета да споменемо да је и он имао сличне идеје као и Боро и да су обојица некада давно свирали у истом бенду познат у пар села. Била су то дивна времена, говорио би Дуле и подсећао Бору како је лоше свирао гитару али је изврсно барио девојчице, које су се у то време ложиле на рокенрол и брадате момке.

То пријатљство траје и дан данас , као и Галерија – ЗАШТО БОРО НИЈЕ ОТИШАО