Чекај ме,
ја сам залутао некуд,
по белом свету.
Чекај ме,
јер сам те се пожелео
као свом детету.
Као мајци у завичају,
као души на издисају.
Чекај ме,
ја ћу засигурно доћи,
у твоје скуте
да се смирим,чекај ме.
Ти, што једино још
можеш да ме чекаш,
а да се не наљутиш.
Због тога што си таква,
и толика,
ја те волим.
Чекај ме,
мене несрећног морнара,
што је залутао по
разним светским океанима,
па не уме да се врати.
Чекај и када за чекање,
прођу сви возови
и исцуре сви сати.
Чекај ме,
јер ко зна кад ћу,
и одакле да се појавим.
Сморен, покисао,
тужан и пијан.
Од путовања дугих.
Чекај и надај ми се,
јер ја немам чекача других,
до тебе,
судбино,
и моја родбино.
Чекај ме,
да кад дођем,
скинеш ми ово бреме тешко,
које вучем са собом,
ето већ годинама.
Чекај и надај се,
да ће и чекању твоме
једном доћи крај,
можда са првим ластама,
можда кад дође Мај.
Чекај ме,
да не умрем на кућном прагу,
кад погкедом схватим,
да ме уствари
не чека нико,
и да је све што сам постао
једно ништа превелико.