Као што знате, то нам је је било прво што смо научили у Рају Цвећа. Са нашим изговореним поздравом, свако језгро, па и ја, је осетило у себи нови нагон који нам је наговештавао да смо у „теснацу”. Уствари, то су биле тек стечене „кошуљице” које су нас на неки начин „спутавале”, али исте су, итекако, биле веома важне за нас. Осим тога, осећали смо се некако почашћеним; тако обучени, осећали смо да већ много више вредимо, осећали смо се важнијим него до тада. Није било могуће да било које језгро остане без тог осећаја, јер нашом поруком – „цветај”, нисмо баш ништа пожелели себи лично. Жеља из поруке заповести –„цветај” се увек несебично односила на оне остале и то је важило као језгро формуле за вечно цветање.
Изненадно, без „најаве”- осетили смо ветрове који су долазили из свих праваца и истом брзином. Благо су се сударили баш на месту нашег скупа и исто тако, али уз најлепше мирисе и песму фијукања, се разишли на све стране – у безброј праваца. Још сам, само у почетку, кад сам полетела, видела десетине оних из групе будућег постојања, а онда их је бивало све мање, да би после краћег времена, летећи, остала сама. Видела сам многе различите пределе и чудила се зашто ту - на Земљи није све тако лепо као на осталим планетама које сам успут видела, али одмах сам добила одговор и на то питање. Наш Бог Цветног Раја нас је и слао по другим планетама да би нашим цветањем и нашим зеленилом улепшали те планете. У моментима ми је било неудобно, па с тим осетих и оно дрхтање о коме је причао Мали Анђелчић. После ми је било превише вруће... а падала је киша, и видела сам и беле пахуљице. Нисам знала ко су, и шта су пахуљице, и мада су биле хладне, приметила сам да су веома нежне и шаљиве. Смејући се и чаврљајући међу собом, уживале су док су у ројевима вратоломно слетале на Земљу.
Мада ми је моје путовање ветром било интересантно, ипак сам желела да што пре стигнем на циљ, али нагон је још увек о томе ћутао. Ношена ветром, приметила сам да се налазим изнад једног великог јата дивљих гусака и патака. Скоро истовремено, ветар је престао да дува и ја сам пала на једну од њих; на једну младу и снажну патку. Имала је лепо и топло перје и ја се задивих разним нијансама боја њенога перја. Перје патке ме покрило и тада осетих много већу сигурност него раније, док сам била ношена ветром; онако сама, ух!
Мој Шеф је хтео да моје путовање буде што сигурније и успешније, па сам вероватно зато и пала на ту младу и енергичну патку. Била је врло брижна и то се доказало; храбрила је оне које су посустале и причала је којекакве хумореске из сусрета са ловцима. Испричала је анегдоту с једним ловцем који је испуцао све метке мислећи да ју је погодио, али она би га увек поново заварала глумећи да је погођена. Мада нисам ништа разумела, односно, није ми било јасно зашто би неко убијао та дивна створења, ипак ми је било пријатно и смејала сам се с осталима у јату.
Убрзо смо стигли до једног огромног „потока”, а после сам чула од њих да је то океан. Чудила сам се тој огромној маси воде. Код нас постоје милиони поточића, али они су имали само један једини задатак: да својим жуборењем интонирају најлепше песме које су компоноване само за нас - биљке.
После неколико дана у јату је настала општа радост и комешање. Из њиховог „па-па-па”, сазнала сам да, напокон, завршавамо лет преко тог чудног потока и да се на хоризонтима појавила прадомовина дивљих патака као и њихових старијих рођака – гусака. Убрзо смо слетели и приметила сам да је јато, заиста, било на крају својих снага. Радост је била неописива. Онако исцрпљене, дале су се у потрагу за храном које је у тој Земљи било на претек. Одлучиле су се за дужи одмор и то ме радовало; била сам сигурна да су га најискреније заслужиле.
Ускоро је почео да дуво јак ветар с којим се огласи и мој нагон; очекивао ме је нови лет. Млада патка је раширила крила, растресла их, и ја сам се нашла ван заштите њеног топлог перја. Поздравила сам та драга створења, и схватила, да сам опет у самосталном лету ношена струјањем ветра. Било ми је хладно, и опет помислих на мога Ађелчића који се одмах јави.
„Пратим твоју сеобу, девојчице, не брини! Све је онако – како је наш Шеф зацртао. Рекао сам ја теби, не бих ти био у кожи, ха-хааа. Не брини, најлепши цветићу Цветнога Раја, с тобом сам у ”стопу„. Јавићу се опет, срећно!”
Насмејала сам се његовом пецкању, али сам се и захвалила на његовом охрабрењу које ми је итекако требало. Даље сам летела преко предела – званог „милион језера” и тако је заиста изгледало. Мањих и већих језера је било небројено, али и птица које су ниско кружиле изнад њих. Веровала сам да се друже с рибама, али ко зна, зашто су оне тако кружиле; можда воле само да круже..?
Летећи даље према Западу, угледала сам масивни планински венац, а само мало касније сам опет угледала „чудни поток” који је био још већи од првога. Обузела ми је нека нелагодност, али угледавши у њему копно које зову „Острво Викторија”, прође ме она нелагодност.
Већ док сам летела, на самом почетку изнад споменутог острва, скоро да неповеровах својим очима: преда мном се пружао најлепши предео кога сам видела на Земљи. По много чему ме је подсећао на наш Цветни Рај и ја се насмејах упућујући победнчки осмех на адресу мог Анђелчића-Заштитника. Примио је поруку и шеретски ми одговори да још није све завршено. Смејао се својом чедношћу и то ме је још више орасположило. Ветар је нагло престао и када сам се упитала – шта и како даље, поред мене је пролетео један велики одважни орао. Закачио ме је својим крилом, и ја се опет нађох у удобном пернатом склоништу.
Није летео дуго када сам угледала узвишење на коме се налазила једна велика и лепа кућа. Нагон ме опомену да је то кућа за људе o којима се прича и ја тако прихватих, али је истовремено расла и радозналост... како ти људи изгледају. Иза куће је почињала лепа борова шума, а највиши бор се налазио од куће само једним замахом орловог крила.

желела сам цветиће, а онда сам добила гласан укор и то лично од Шефа чије је око било увек будно.
„Ти не немаш право да мислиш о себи,” - загрмео је Шеф, „ти си обрадована зато што постојиш и, према томе, немаш ти шта да обрадујеш себе, него првенствено си створена да обрадујеш друге око себе, као у овом случају - своје домаћине, а њихова радост и љубав ће бити награда за тебе. Твоја, пак, награда - радост нека живи због њихове радости која ти се свакодневно изнова нуди и нека ти је ово прва и последња опомена!”
„Ух!?” - осетила сам нешто незнајући шта је то. Осетила сам неку неугодност – почела сам црвенити (појачање вибрације) по листићима. Тек после сам сазнала од Малог Анђела да је то „неугодно” уствари стид и страх; дакле, уплашила сам се Шефа и застидела сам се. Како год, такав осећај не би имала на нашој планети Цветни Рај, јер тамо влада Закон Хармоније на много вишим вибрацијама, што значи, да сам с „овим неугодним” почела спонтано прихватати неке од корисних особина људског рода, али истовремено, то је значило да људски род гаји и негативне особине. То ми даде објашњење да на овој планети Земљи постоји баланс нечега што није све лепо и што није све ружно. Даље, ја јесам пожелела да што пре процветам како бих што пре обрадовала моје домаћине, али с тим би обрадовала и себе. Или? Да, али Шеф није трпео да се прича о постојању радости због нас, него... знамо већ – и у праву је. Уз то се јавио и Мали Анђео. Није ми ништа рекао, осим што се насмејао, као да је хтео рећи: „Са Шефом нема шале.”
Човек и жена су ме неговали као што то чине Анђели у Цветном Рају. Долазили су по неколико пута дневно и увек би ми уз нежно миловање нешто и отпевали. Једног дана сам добила и свој дуго очекивани цветић и једва сам дочекала њихов долазак.
Прва је дошла жена. Од усхићења није знала шта да чини. Видело се да би ме најрађе извадила и онако са земљом привила на своје груди. Помиловала ме је, али је то чинила с извесним грчом, у страху, јер бојала се, да не оштети коју од мојих нежних латица. Викала је као дете, а онда се на вратима појавио и човек.
„Са чиме ћеш ме обрадовати за најлепшу вест,” - радосно је цвркутала жена.
Подсећала је на дете које је напокон добило своју најдражу играчку.
„Зар ти треба лепши поклон и радост, него тај цветић - поклон испред тебе, што нам је процветала наша љубичица, а?”, развлачећи усне у осмех, рече човек, и похита према нама.
Ех, да сте видели те радости, па тек бојазни, како да ме помилује! Час је грлио своју женицу, час је пажљиво додиривао мој цветић, час се смејао, а онда је пун радости, грлећи своју жену, нежно запевао:

„Нек баш све цвета у башти мојој,
к`о постојање драге и цвета љубичице,
у душу ћу моју пресадити овај мили цвет,
а на груди ћу привити тебе девојчице.
Од када си дошла пред наше дворе,
ближа ми је Аура мога завичаја!
Љубичице - цветићу ко Србија си лепа,
а Србија је слика Земаљскога раја.”

Мислим да сам тада осетила највећу радост од како сам на Земљи. Његова песмица, њихова заједничка радост и љубав, као и мој први цветић, су ми дали посебну снагу и жељу за цветањем, тако да сам већ тад осећала да ћу увек цветати са сећањем на њих.
* * *
Дошло је време кад је жена с човеком долазила само понекад, да би мало после тога, човек долазио сам. Његов „цвет” нисам више видела, и надала сам се, да ће ми дати објашњење, што је ускоро и уследило. Прилазио ми је са сетним песмама, а онда би чучнуо крај мене и тако би започела прича. Причао ми је о својим сновима, о својој младости ... о земљи из које је отишао као млади изданак и како су га, као таквог, „пресадили” у велики врт пун сјаја, али у којем је, великим делом, био само коров. Причао ми је о песмама из свог завичаја и о растанку са својим цветом. Када би причао о свом цвету, очи су му у маху постали извори суза које су немо клизиле низ његово лице. Умио би ме својим сузама и при том је осећао извесну утеху, јер ваљда је мислио да сам ја једина која је прихватала и разумела његове сузе.
Сваки пут је долазио тужнији и сваки пут сам видела више његових суза. Опет би причао о растанку којег је најмање желео, али са друге стране, сав грех је приписивао себи. Онда би са уздахом подизао свој тужни поглед и усмерио би га негде према Истоку. Шапутао је име свога изгубљеног цвета, Неорхида, као и име свог завичаја који је био негде далеко… како рече:
„Далеко – тамо где је Србија - на Истоку!” Боже, ко зна где је то „далеко” и где је та Србија на Истоку, али сам ипак осећала да је ту врло близу; ту у његовој души, а његова душа ми је већ итекако блиска. Нисам успела докучити зашто људски род, па и овај добри човек, пати, али знам, осећала сам и још увек осећам сву његову љубав, а, ето, сада осећам и његову бол.
* * *
Дошло је још неко тужније време; још један растанак, али сада са мном! Мој добри домаћин је дошао као обично, чучнуо је поред мене и немо, без иједне речи, још једном ми испричао цео свој живот, своју љубав и бол због исте. Схватила сам да између њега и његовог цвета постоје два света и некакав велики зид кога он, по сваку цену и снагом своје љубави, жели и покушава да сруши, али… а ја - њихова љубичица им од свег срца исто то желим … ах, колико им само љубави желим!
На крају ми рече да одлази негде без циља, јер једини његов циљ је недокучив, и чему онда други циљеви, каже ... Умио ме је и залио својом сузом „да ме не би”, како рече, „не дај Боже, спржило туђе сунце.” Помиловао ме је и тужно

urednik/lektor/korektor gornje price: Ruzica Pavlovic

USPS u Svajcarskoj, ZAVESTANJA 2012

predsednik/direktor: Gdin. Zivulovic

autor price: KaJ_Kolja

trebao sam objašnjenje, nije da nisam, hvala.