Драги мој Вукомане,

Ја сам добро, како си ти?
Знам да си на Инетернету по цео дан, укључим се и ја понекад, па те „видим” на Фејсбуку. Дође ми да те кликнем па одустанем. Не могу ја тако разговарати са тобом, звала бих те теефоном али онда заборавим сто ствар да те питам и да ти кажем. Знаш да ја волим да пишем писма, знам да то нико више не ради али ето једна од мојих навика.
Боро се мучи као и сви, посла пуно а пара нигде. даје на вересију, шта ће. Рекао ми је да се каје што се претворио у конобара. Не слика, не маља, долазила недавно нека ликовна колнија из Србије, дружио се мало са њима али ништа добро није насликао, зна он, уради он и пејзаж и портрет за тили час, али није то ништа озбиљно. Каже он, за прау слику треба и времена, треба добро главом мућнуту па тек онда узети четкицу у руке.
Ја искрено говорећи то не разумем, ја сам мислила да добар сликар само треба знати добро пренети оно што ми сви видимо али неумемо.
Пао први снег неки да, окитио шуму, волим ја Вукомане кад се све забели овде, изгледа као парав бајка иако је стално хладно. Нисам навикла још увек на хладноћу у овој цудној шуми, ја сам ти знаш ти градско дете. Чим очи отворим а мени хладно, не смем да устанем док не скупим храбрости па онда скочим, обучем се за неколико секунди. Онда трчим до Галерије, Боро углавном угреје колибу али ево већ неко време ја морам да ложим ватру јер се он напија, не знам шта да радим са њим.
Од како неки Монах долази код нас све чешће то ради. Не знам да ли да том човеку кажем да не долази више или да кажем Бори да ћу да одем одавде. А знаш Вукомане , не иде ми се одавде, коначно сам нађла мир, не могу да се вратим ти најбоље знаш због чега, не могу да поднесем да ме срећу једни те исти упитни погледи. Свашта се причало а ти знаш све.
Мислим да се Боро разочарао у све, качи се са локалним политичарима. Дају паре за разноразне пројекте а за екологију не дају. А и тај Монах, ил је неки враг ил је заиста неко чудо. Живи у некој пећини, нико не зна ни како се храни ни како се брани од шумских звери.
И ја понекад пожелим да се исповедим, али ме срамота. Где ћу ја под старе дане то да радим кад нисам ни пре. Знам ја да ни ти не идеш у Цркву , а и не можеш од свих оних комуњара шсто су преко ноћи постали побожни, верници већи и од нашег Монаха. Ја понекад одем, волим појање да слушам , смирује ме.
Него ја се рапричала о свему и свачему а не кажем ти да се љутим што ми не одговараш, знам да имаш проблема, да немаш пара да је сиротиња и Богу тешка све ја то знам, није ни овде другачије. Волела бих да пишем веселије, ко некада али дошло неко вереме кад су људи престали да се смеју. Некад су се смејали својој муци, шта ти овај Запад донесе. Кажу просперитет, јес ђавола, донели све што не ваља код њих па ко веле мало и Вама да расејемо.
Не рекох ти да је природа овде предивна, када се попнем на врх оног брда иза места за роштиљање пукне поглед у разноразним бојама које ни Боро не може да пренесе на платно. Онда тако седим и гледам како пролази још једна година и помислим како је код тебе у Београду. Није ми жао града, овде дишем пуним плућима и чекам зиму која је предивна али које се и бојим. Бојим се Вукомане да се не изгубим када све побели и да се негде успут не смрзнем. А бојим се и једног пса који завија као вук и који понекад прати Бору, али он носи пушку. Не бојим се паса али овај и није прави пас, више личи на вука. Знаш ја носим у џепу увек спреј како си ме ти посаветовао, никад се не зна. Кад год га опипам у џепу сетим се тебе. Овде су људи добри али су чудљиви као и ова шума, кад се напију никад не знаш да ли су пси или вуци. Ја им не верујем једино Бори. Али он често није овде а онда кад останем нађе се ту увек Илија али ја га не познајем, ретко прича. Мада мислим да би ме и он бранио. Женско само не прситаје у овој дивљини, лакше је у граду.
Али не помишљам још увек о повратку

Постирај молим те неку од твојих песама да могу да прочитам на Фејсу а стави и по неку слику да вас видим. Поштар је још увек Мане, сада је у добрим односима са Бором тако да ми одговориш чим примиш ово моје.

Зорка