NEDOSTAJALA MI JE TVOJA KOŽA

Sinoć, služila si goste kafića, a ja se smestio za sto u dnu bašte, uz buteljku vina, i posmatrao te.

Neko bi naišao, ti bi ga poslužila, pa sela na barsku stolicu uz šank. I tako bi tu sedela i menjala daljinskim kanale na TV-u i dosađivala se. Povremeno bi prekrstila noge, zabacila kosu na leđa ili zevnula u dlan.

Kasnije, bašta se popunila. Stigli su i tvoji poznanici.
Živnula si; pila belo vino, smejala se, puštala Nika Kejva i carovala prostorom.

Noći pre te sinoć bile su vrlo tople i nosila si dekoltiranu majicu na bretele, mini teksas-suknju i sandale. Ali sinoć je bilo nešto svežije pa si se utoplila. Imala si bluzu sa dugim rukavima (zadignutim do laktova), suknju, crne najlonke, lakovane cipele sa nešto višom potpeticom. I tako je tvoja koža mahom bila zaklonjena odećom, pa sam mogao da vidim samo tvoju kožu na licu, tvoju kožu na vratu, i tvoju kožu na šakama i podlakticama.

I eto: sinoć mi nedostajala tvoja koža na butinama, i tvoja koža na listovima, i tvoja koža na mišicama i kolenima; i nedostajala mi je tvoja koža na poprsju, i tvoja koža na leđima, i tvoja koža na gležnjevima i stopalima.

To je sve.



OPROSTI ŠTO NE MOGU DA PRESTANEM DA TE GLEDAM

Ta velika ukrasna šnala za kosu, kao leptir, iznad tvoje slepoočnice,
i na grudima si imala lančić sa priveskom u obliku zvezde,
i oprosti što nisam mogao da prestanem da te gledam dok si hodala među stolovima, služeći goste kafića.

I posmatrao sam ti šake dok si spuštala kriglu pred mene i skupljala šoljice i tacne na poslužavnik. I nisam mogao da ne vidim kako držiš čašicu pelinkovca pri usnama dok svetlost sa ulice pada na tvoj zglob. I hvala ti za taj prorez na tvojoj suknji, što otkriva dobar deo tvojih butina.

I dve noći zaredom slučajno smo se dotakli: sinoć, dok sam ti pomagao da uneseš TV kad je počela kiša; i noć pre toga, dok smo kotrljali i teglili onaj veliki žuti suncobran sa jednog na drugi kraj bašte.

I mirisala si baš lepo dok smo se patili sa tim suncobranom, i
dok smo unosili TV da ne pokisne, i
dok smo razgovarali ispred kafića a delio nas vrlo mali prostor.

I kosa ti je padala niz ramena, i disala si, i usne su ti se micale dok si stajala preda mnom i objašnjavala mi istoriju tog grandioznog lustera iznad naših glava.

I sada - oprosti što ne mogu da prestanem da te gledam. I oprosti što sam kibio kroz prorez tvoje suknje dok si praznila piksle i posluživala susedni sto. I oprosti što smo se onako grčili sa tim
yebenim suncobranom. I oprosti što sam panično iščupao gajtan TV-a iz utičnice produžnog. I oprosti što sam ti uvalio na čitanje „Čudo u Poskokovoj Dragi” od Ante Tomića i „Poštu” od Bukovskog.

I još, oprosti što čitaocima ovde otkrivam informacije iz tvog privatnog života. Verujem da ih čitaoci neće zloupotrebiti jer čitaoci su mala bezazlena bića
toplih očiju
načičkana po ivici tame.

http://www.youtube.com/watch?v=PDsVzC8JDUg
DK