Poziv

Šššššššššššššššššššššššššš.
Šum kretanja električnih impulsa,ispunio je slušalicu telefona koju sam stezao u lijevoj ruci,već toliko dugo da su me počinjali boljeti mišići i opominjati svojim peridodičnim peckavim impulsima da barem promjenim položaj tijela.Ali ne!
I dalje sam stiskao slušalicu,plašeći se i najsitnijeg pokreta,koji bi mogao prekinuti ovu čaroliju,koja me je obavijala i nosila u svoje središte.
Da ,...ja sam.- procjedih nekako ,suvo i tiho,da mi riječi se učiniše kao zrna pijeska koja se otkotrljaše niz nekakvu dugu metalnu cijev,nekuda u dubinu.
Eter se ispuni zvukom udisanja.
Žanet,to si ti,zar ne?-promucah.
Aha.-tako prepoznatljivo to njeno –aha-,prekri me velom sjećanja i vrati u osamdeset šestu.
Vrati me na hladne i prljave ulice,kada sam promrzao lutao od govornice do govornice ,tražeći njen glas.Iščekujući njen poziv.
Zašto ćutiš?
Očekivala sam da ćeš se više obradovati...kada te pozovem?-završih joj misao.
Pucketavi eter ispriječi se među nama,tjerajući me na misao da je sve ovo san koji će ubrzo prestati ali ne. Lamba,jesi tu?
Aha,tu sam. Zvonki smijeh stiže od nje.
Zašto me onda nisi pozvao ?- glas joj je još uvijek ispunjen opijajućom toplinom,kao te davne godine,kada me je samo ta toplina njenog glasa držala u životu.
Davno je to bilo Žanet, davno,i bolno i za tebe i za mene.
Molim te,ne počinji sa tim već dobro poznatim opravdanjima. Čekala sam da me pozoveš,i na svaki zvuk aparata,podizala sam slušalicu,želeći čuti tvoj glas.
Tišina.
Nelagodnost.
Krivica.
Ne znam šta bih ti odgovorio,jer ja...Ja sam zbunjen,čak sam se malo i uplašio prepoznavši ti glas.Uplašen sam baš kao i onda kada te nisam pozvao. Uf ! barijera među nam se rasprsnu u hiljadu dijelova.
Uplašio si se? Čega,Lamba?
Ha,čega? Svega Žanet.-jetko procjedih.
Znači ipak sam ti tada dosadila?
Ne zaboga.-kriknuh u slušalicu.Otkud ti takva misao?
Pa šta je onda razlog?
Jooooooooj,zašto me mučiš?
Kako?
Lako.Tjeraš me da kažem nešto što sam duboko pokopao u sebi.
Pa kaži.
Ne mogu.
Možeš.Pokušaj.
Uzdhnuh duboko.Korak zamrznut u vremenu.Prostoru.Snovima.Željama.Korak preko ruba.
Žanet!
Aha.
Plašim se .
Opet.
Opet.
Hoćeš da prekinem?
Neeeeeeeeeeeeee!-osjetih suzu negdje u dubini oka.
Ne prekidaj.
Onda mi odgovori ,zašto si mi se prestao javljati.
Morao sam.
Zbog čega si morao?
Zbog tebe,zbog mene.Zbog nas.
Je li to hoćeš reći...
Da,upravo to.Zaljubio sam se tebe.Iz dana u dan sam sve više osjećao,sve veću potrebu za tobom.Iz dana u dan sam tražio način kako da ti to kažem,ali ga nisam nalazio.Iz dana u dan sam sve više bio ljut na sebe zbog toga,i na kraju sam odustao.Eto.
Zašto si odustao?
Upašio sam se,eto jednostavno sam se uplašio svoje ljubavi prema tebi.
Ha,ha,ha.-zvonki smijeh.Lamba pa ti si baš djetinjast.Ljubav je prekrasna i očaravajuća.
A ja,ja sam čekala da baš to čujem od tebe.Od svakog tvojeg poziva sam očekivala upravo ovo što mi sada govoriš.
Ne govori tako.
Ali upravo je to tako.Čekala sam tvoju ljubav...
...plašio sam se tvojeg odbijanja,eto zašto sam prekinuo da te pozivam.A sve sam više čeznuo za tobom i...odustao sam.Pobjegao sam.
Nisi trebao to učiniti.
Znam.Sada znam.