Ima jedaaaaaaaan tim
ceo sam život s njim
pevam na sav glas
Hej napred Pa rti zan!

Na nan nananna na na na na

O Su zana (Vilojka)
ja volim Pa rti zana
nananananana aaaaaaaa!!!
------------------------------

E kad sam to čuo
seo sam i popio pivo
srce mi se malo steglo
ko da ga je neko peglo'
pa se iz inata rasplakao!

http://www.youtube.com/watch?v=F5nNekzx7zI&feature=results_main&playnext=1&list=PLC361EC5736228941
Pesma majci

Kao malom ‘klinji’prva melodija koja mi je ušla u uši i tu ostala zauvek bila je nekakva meksikanska pesmica u domaćoj obradi o majci i daljini koja je razdvaja sina i nju. O nekakvom starom hrastu, cveću i svašta ponešto.
Zvala se„ PESMA MAJCI.”
Vrtela se često ta melodična arija na radiju koji je tad 'šezdesetih' bio jedna od retkih zabava. Sviđale su mi se reči pesme a da nisam zapravo znao zašto. Prihvatao sam tugu koja je ona u meni izazivala kao svoju sudbinu. Izrečenu i otpevanu ljubav sam prisvajao polako učeći tekst pevušio je onako sam za sebe a da pesma uopšte nije bila dečija.
Sad mislim o majci, sad mi nedostaje, sad bi da budem pažljiv i nežan sin i da je obradujem. Sad kad je stara i bolesna ja bih da joj pokažem koliko je volim.Da zagrlim i poljubim Ljubicu.
Al' daleko je. Čak preko okeana. Kad je čujem telefonom uporno joj ponavljam da ne seku tamo neki orah ispred kućice na placu gde ona tako voli da provodi vreme čeprkajući po bašti.
Ona ne zna zašto?
Čudi se jer drvo baš smeta kući i putu a tek lišće…Pa još komšije koje zvocaju neprestalno.
Koja je to tajna sila koja je znala za setu koja me je nepogrešivo i verno čekala sve ove godine? Osećam da je ista kao onda 'šezdesetih' dok sam slušajući zatvorenih očiju zamišljao daljinu i razdvojenost.
Orah se ne seče. Postoji i dalje kao u pesmi onaj 'stari hrast.'

Places ?

A ti prva počela da prevrćeš po žutim dpisnicama :
i 'ako je taka i taka stvar'
„ne bi ti imala šta pisati”
-svi smo zdravo i dobro koje i vama želimo!

Jezeva kucica, i skoro sve od Copica. Kažem „skoro sve” jer u tu ljepotu rijeci ne ubrajam Copicevu satiru, zbog koje su ga unistili i koja mu je i dosla glave!

Ali, ima jedna pjesmica od Copica, najljepsa i najtoplija, ljepsa i od Jezeve kucice i Mala moja iz Bosanske Krupe, pjesmica koju sam davno citao, a sada ne mogu nigdje da je nađem Sjecam se samo stiha „mnogo sam te pozelio majko”, čini mi se i kucu i Zucka itd..

Srbo, ako možeš ti da se sjetis i da nadjes tu pjesmu, molim te da je ovdje postavis.

Ima još ponesto od npr. Alekse, Desanke, itd.
Zatim, od muzike, Pesmo moja-Leo Martin, pa Oprosti mi pape-Oliver D., Duso moja-Kemo, itd...

Ima još nešto (posto i Vilojka ovo cita), a to su moje pjesme, ali njih neću spominjati jer su one novijeg datuma da bi već usle u legendu! :) :) :)

Evo, sam se sebi smijem, pozdrav svima...

Hvala Srbo, na tu pjesmu sam mislio...

„I da zuci na rep stavim cicak...”, sto ti je Branko!

...
Sjetih se svoje majke,

Mama

Nikada nisam znao
kada je tvoj rođendan
Mama,
da je negdje u novembru, znam,
zato ti Osmoga Marta
pjevam rođendansku pjesmu,
sa suzama,
pjesmu koja kaže, -Mnogo me je sram-!

Kad jednom kući dodjem,
i obidjem tvoj grob majko,
i upalim svijeće,
neće biti važno koji je mjesec i dan,
položiću kraj tvoga uzglavlja
prvo koje sam ti ikada donio
cvijeće,
i prozboriti tiho, -Mama, srećan ti rođendan-!
M.B.

Secam se lektire „ Orlovi rano lete”, i filma. Decak Stric, omiljeni lik mog detinjstva i Lunje. Jednog proleca dosla sam kod oca, bio je sam sa njegovim macorom Markom i odgledala sam ga ponovo. Pomislih, gde se zagubio taj jednostavni zivot i svet o kojem je Branko pisao. Nasmejase me i Stric i Lunja i naravno poljar Lijan i naravno Nikoletina Bursac, najjači partizn među partizanima :)

NA PETROVAČKOJ CESTI

Na česti Petrovačkoj izbjeglice
i trista djece u koloni,
nad čestom kruže grabljivice ptice —
tuđinski avioni.
Po kamenjaru osniježenom
čelična kiša zvoni...
U snijegu mrtva Marija,
mamina kčerka jedina,
bilo joj je sedam godina.
Tri dana snijeg je gazila
i posrnula stotinu puta,
suknju je nosila ni kratku ni dugu
i prsluk malen, premalen,
a povrh svega kabanica
beskrajnih rukava, široka, žuta,
od starog očevog kaputa.
Ponekad mala plakala,
a sad se opet smijala
i vesela bila,
kad bi je mati tješila:
Još samo malo, rođena,
pa ćemo vidjeti Petrovac,
a to je varoš golema,
tu ima i vatre i ljeba
i kuća — do samog neba.
radovala se djevojčica
i vatri i gradu neviđenom,
a sada leži, sićušna kao ptica,
na česti Petrovačkoj,
na česti okrvavljenoj.
Oči gledaju širom, al sjaja u njima nema
sa mrtvih usana male optužba teče nijema.
O, strašna ptico, ti si me ubila,
a što sam ti kriva bila?
Sedam sam godina imala,
ni mrava nisam zgazila;
tako sam malo živjela,
i tako malo vidjela
i svemu sam se divila.
Bila sam bezbrižni leptir,
a ti me pokosi ptico,
ti mi ugasi zjene,
polomi ručice moje
od gladi otežale,
od zime ukočene...
Optužbe diže djete,
zgrčenih sićušnih pesti,
u okrvavljenom snijegu
na Petrovačkoj česti...
Tuđinski ljudi krvavi
kuću su našu spalili
djetinstvo su mi ukrali.
Tuđinske ptice, gvozdene, nemile,
nad Grmečom su našim letile.
Planino moja visoka,
planino ponosna, mila
tek sam sedam godina imala
i tek sam putom prohodala,
a tebe sam u noći pregazila.
Smrači se, rođena goro,
i na sve naše pute
pošalji sinove svoje
i osvetnike ljute.
Osveti moje noge izraljene
i jutra gladna isplakana
i ruke modre i smrznute.
Zagrmi, tata, iz velikog topa,
pomlati tuđe gadove,
zabubnjaj, braco, iz mitraljeza
mrtva te sestra zove...
Optužbu vapija dijete,
stisnutih modrih pesti,
u krvi i snijegu na
Petrovačkoj česti.

Među najlepšim stihovima ikada su:
„Čekaj me, i ja ću sigurno doći, samo me čekaj dugo...”, kao i Ujevićeva „Svakodnevna jadikovka”