GILIAN

Imala je ‘silikone.’
Jako dobre... mislim, dobro urađena ‘petica.’
Ja sam joj davao časove tenisa a ona je vodila je frizerski salon i plesala južno američki ‘dance.’
Jednom prilikom na treningu počne da pada letnja floridska kišica...
Ona zastane, zbunjena i pogleda me a ja bacih skriveni pogled na sat i nastavih da izbacujem lopte želeći da produžim igranje toliko dugo da bih mogao da naplatim čas.
Međutim, kiša se pojačala i ja joj dadoh znak da prekinemo i da je ‘vrag odneo šalu’... Pokisnućemo.
„Jok”.
Ili tako nešto na australsko-engleskom reče ona i nastavi da cupka po mokrom betonu lupajući natopljene loptice. Već je bilo smešno da smo uopšte na terenu ali... Morao sam da poslušam a i to smešno mi se sve više sviđalo. Onda je kiša zalila tako da je bilo ludo stajati sa kišobranom, a ne sa reketom i ona pođe sa terena.
„Jok”.
Rekoh sada ja, na srpsko-tursko-engleskom.
„Nazad... Igramo voleje.”
To je bilo jedino i jedva praktično izvodljivo, jer je voda bila već do članaka. Sada nije ni meni bilo toliko do igre, koliko su se njene grudi vrlo jasno ocrtavale ispod mokre majice. Mokri do gole kože a i više, uživali smo u zbunjenim pogledima igrača skrivenih ispod balkona i bili pozdravljani sirenama automobila u prolazu.
Došao je i kraj tog časa ali ne zato što je moj ručni sat to pokazivao jer se jadan udavio u međuvremenu i otkazao, nego kad je ona ipak - odustala.
Sedamdeset loptica postalo je neuptrebljivo i prosledio sam ih u obližnu korpu za otpatke.
Sutra ujutru sam ostao u krevetu zbog nazeba.
Vadim 35 vlaznih dolara iz novčanika na sušenje i smejem se sebi, kako sam loš posao napravio,
misleći na sat, lopte, nazeb i `mislio sam tako dugo,dugo.
Sve do večeras, dok nisam napisao ovu „silikonsku”priču.