- Марко…Маркооо…ало бре!!!- викао је неко са улице.

Марко није препознао глас, тргао се из кратког сна на троседу. Сањао је некакве кошмаре, ћерка га је звала плачући а он је отварао врата од соба и соба , није знао одакле зове низ дугачкик ходник са мноштво врата, са једне и са друге стране. Зној му је капао са лица , дах му је био кратак и испрекидан, таман када је хтео да отвори задња врата у дугачком ходнику пробудило га је дозивање са улице.

Знојав а љут што није стигао да одсања до краја устао је, откључао врата од задњег дворишта и промолио главу. Несташне веверице изводиле вратоломије по дрвећу. На степеницама које су водиле од улице угледа Бобана.

- Шта се дереш бре, пробудићеш ову геријатрију па ће да ми јебу све по списку. Ајд улази!

Бобан стрча са улице низ степенице, загрли ручердама Марка, пљесну га по леђима два-три пута и рече:

- Одлично изгледаш матори,испрепадоше ме у кафани са причама о твојој болести. Кад ћемо на пецање? Риба на Гранд Риверу гризе ко луда.
- Ма какво пецање, доктор ми је забранио физички рад, само лака шетња
- Ма шта доктори знају. Да сам их ја слушао одавно бих био у инвалидским колицима. Побацао сам све лекове, ракије фала Богу имам увек ми неко донесе из Србије.
- Да се рак лечи ракијом сви би оздравили. Ал не лечи.

Уђоше у Марков стан , Бобан се свали у удобну фотељу а Марко на тросед.

- Не замери али иди до фрижидера, у фризеру ћеш наћи флашу вотке, наспи себи.

Бобан устаде , прође кроз мали ходник , на зидовима урамљене фотографије, Чубураца, фудбалера, боксера. Испред улазних врата фотографија Драгоша Калајића и Марковог деда ујака Јездимира Дангића у униформи краљевског официра.
Прекрсти се три пута.

- Е да је више оваквих било као Јездимир не би нам Србију газили ако данас.
- Истина, када га је краљ позвао да се укрца у авион за Лондон. одбио је.
- А наши му дођоше главе, мајку му

Скрену лево у малу кујиницу, извади флашу и насу себи. Отпи један гутљај затварајући фрижидер и врати се до фотеље. Свали се гласно, извади табакеру, запали индијанске цигарете. Понуди Марку али он одби.

- Ко би рекао матори да ћеш ти оставити пиће и цигарете.
- Страх је чудо, када ми је доктор рекао да имам рак и да морам да их оставим, мозак је реаговао у моменту. Ни ја нисам веровао.
- Смршао си. Кува ли ти шта она твоја песникиња? Хоћеш да ти донесем нешто? Сланине, има код оног Мађара у продавници, мирисе ко душа. Има и чварака.
- Ма не могу ништа да једем, све ми се враћа. Пијем сокове и неке мултивитаминске препарате. Кроасане.
- Е мој Марко, па да си здрав од те хране би се разболео.
-
- Је си ли скоро био на пецању?
- Био сам, ништа нисмо ухватили, пар неких малих комада , вратили смо их назад , морао сам да обновим дозволу за пецање, можес да понесеш само једног већег шарана. Мамицу им њихову. Али зато смо се одерали од алкохола. Дошли Индијанци донели вискија оног јефтиног што купују без пореза. Рибе за паприкаш није било али смо распалили роштиљ, понели ми меса за сваки случај. Штета што ниси био.

- Штета.

- Је ли ти се јављају твоји из Америке? Син? Ћерка?

- Син се јавио, доћиће можда за пар месеци, не може због посла. Ћерка се изгубила, нико не зна где је. Син и ја смо унајмили и детектива, за сада нема никаквих информација о њој. У Србији је то једино знам.

- Је си ли у контакту са првом женом?

- Нисам, син се чује са њом

Марко осети неку слабост, десна рука поче да му дрхти. Уморно се загледа у пријатеља, осети завист, какву вероватно само болестан човек осети према ономе ко је здрав. Пожеле да запали цигарету и да му отме ону чашу, али болест га лупи по темену и опомену.
- Јел још увек моташ оне твоје траве?
- Не, али сам причао са доктором, рекао је да ћу можда ускоро то моћи
- Е да се прекрстим три пута, па и ти доктори су изгледа понекад људи

Марко И Бобан су одједном заћутали, обојица помислише у трену, како је живот прошао брзо поред њих, један здрав делимично а други болестан. Бобан је патио за сином који је са мајком у Паризу. Сети се оних лепих дана када су заједно лумповали по кафанама.

Погледа у Марка, суза му напуни око, помисли:

- Овај мој Марко више није ни за пецање а не за кафане и жене.

Рукавом отре ту сузу а све као брише чело. Испи још једну.