Reciklaža



Visoka, mršava devojka probijala se žustrim koracima kroz gužvu u parku. U odnosu na ostale prolaznike delovala je nekako neobično, sa svojom tršavom kosom, prevelikim zelenom džemperom i širokim pantalonama. Uputila se bila pravo prema udlajenom kutku parka gde se tog vikenda održavala „Izložba meda”. I kada je prišla tezgama gde su medari i pčelari prodavali svoje proizvode, malo je usporila, kao da nešto ili nekoga traži. Tu je zatsala, pravo ispred tezge na kojoj je pisalo „Ekološki med sa Vučje gore”. Tu je radio jedan mladić, jedan od onih malih i energičnih ljudi, za koje po pprirodi stvari očekujete da se bave trgovinom.



„Dobar dan”, reče mu devojka.

„Ah, to ste vi, dobar dan. Je li bio dobar onaj med što ste prošli put kupili?”



„Odličan je bio”, odgovori devojka, „sad bih uzela još kilogram, kao poklon za sestru. Ona je znate bolesna”



„Med pomaže kod raznih bolesti”, reče mladić. „Naroćito, ovaj, šumski, planinski med, to vam je sve iz divljine, iz prirode...”



Devojka, kao da s eobradovala ovim rečima. Dopadao joj se mladić, jer je u njemu videla neko otelotvorenje istinske prirode, nešto suprotno gradskom životu, njenom životu. Otkada je, pre par godina prestala da izlazi u grad i počela da meditira prijali su joj susreti sa ovakvim ljudima. Sve češće je sebe zaticala u sanjarenju o tome kako je u vezi sa jednim od takvih ljudi, možda baš ovim prodavcem meda i kako joj je veoma lepo. A kada bi se vratila stvarnom životu sa svim njegovim problemima i obavezama, odagnala bi od sebe takve misli verujući da nije rođena da doživi takvu sreću.



Mladić je pružio teglu i ona je platila. Zamalo se činilo da će otići, ali nešto u njoj nagna je da nastavi razgovor.



„Odakle je ovaj med?”



„Sa Vućje gore , piše evo na etiketi...”
Reciklaža


„Pa jel' to vaš med”



„Da, moj, evo baš sam se vratio prošle nedelje. I meni je teško da se priviknem, posle mesec dana u planini”



„Tako dugo?”



„Da, morao sam da čuvam košnice. Prvih je dana neprijatno, samotno i pusto, noću zavijaju vukovi, nema žive duše, ali posle se naviknete, dodje vam teško da napustite planinu, svu tu lepotu”



„Lepotu...”, ponovila je devojka zaneseno.



„Lepota, da, budio sam se u zoru, svaki dan gledao te divlje pašnjake, cveće, mnogo cvetova. Kada se naviknete, više se ne osećate samima, tu su životinje, tu su pčele, kao da ste deo svega toga...



Devojka je na trenutak zamišljeno ćutala. Htela je reći da bi i ona tako da mu baš zavidi, da je to život koji bi i ona htela...

Te reči su joj tutnjale negde duboko u grudima, borile se da izadju, gušile je... Ali, na posletku, ona samo uzdahnu i reče. ”Pa, ništa, potražiću vas ovde opet...„

Pomislila je kakao bi trebalo da kupi još jednu teglu meda, ili možda još tri, ali bolje ne, ovako će imati izgovor da ponovo dolazi.



”Dovidjenja„



”Dovidjenja„



Mladić je još neko vreme gledao za njom, a onda poče razmeštati preostale tegle i brojati novac. Nije ni opazio da se devojka vratila. Digao je glavu tek kad je ispred sebe ugledao njen zeleni džemper.



”To ste vi opet, želite li još nešto da kupite, možda planinske medenjake...„ reče on i podiže kesicu kolača.



”Ne... ja sam samo htela da nešto pitam, ako mogu...„



”Naravno„



”Pa, ne znam da li mogu da recikliram?„



”Da reciklirate?„



”Da, da vam donesem praznu teglu, naravno opranu„



”Da da, naravno, baš ste zlatni.„



Devojka se zarumenela



”Pa ništa onda.„



”Dovidjenja.„



”Dovidjenja.„



Kada je devojka otišla, prodavac sa susedne tezge pridje mladiću.

”Je li? Šta hoće ova rasklimatana od tebe? Pričaš joj, vidim, neke priče... Nije ona zbog priče došla, a nije ni zbog meda...„



”Pusti budalu... nećeš verovati hoće da reciklira, da joj punim tegle„, reče naglašeno, bezobrazno se cereći. A onda se oba prodavca slatko nasmejaše.



Mladić se vratio brojanju tegli, a kada je završio, sagnuo se i otvorio vratanca na donjem delu tezge. Sa mukom je izvuko na zemlju veliku kartonsku kutiju na kojoj je pisalo ”Great wall honez„ i malim slovima ”Made in China„. Izvadio je iz nje tri je staklenke bez oznake i na svaku zalpio etiketu sa natpisom ”Priorodni planinski med sa Vučje gore„. Sve ih je izneo gore na tezgu, a kutiju je vratio u mračni prostor ispod.





MC
”