napisati li pesmu?
na rubu brodoloma
ili gledati samo kako se grle
senke ljubavi i mrlje
otpratiti te u otkljucani prozor
dok cupkas 3-4 pozor.
pa kakva će sad fotelja da mi podrzi
klonuto mi telo, srce neveselo
grlo zanemelo
a imam da ti kažem
imam da ti odpricam
tone
galone
milione
reci, slova i nastavaka
al neće biti sastanaka
barem ne dovoljno da kažem
sto bih najradje da sakrijem
jer tebi treba igra
puko, grdo izazivanje
pod zastavom-volimo se
živimo se
a najviše dvorimo se
i trza mi koleno
na misao za kraj
roj zaba ceka useljenje u dusevni raj
a nemam ih gde popljuvati
kome se sad zarugati
pa ti to nikad ne zasluzujes
zar ne umes malo da me optuzujes?
bojah se patetike
neprimetike
bezvrednoga stanja
kao klonja na vrh mirisnih livada i granja

šta sad,,,i gde krenuti
na kojem nebu zastavu zadenuti
jarboli klimavi po plocnjacima istine
a neće mi ih dusa da idem u „visine”

da ti kažem-vrati se
zar bi me zivu poslusao
a i da ne bi ne bi se zafrkao
i shvatam ja te talase
i jasno mi kud koji ide
al kad bi mogla samo da se izborim sa time
pa da mi se manje vide

nema mesta ispod tepiha
zatrpala sam pedu materijala
koji te odvlaci u nepovrat
gde sam samo fragment vesele proslosti
a nikad , nikad svetle buducnosti

sad da ti kažem da ides bestraga
ali i bestrag se još za tobom batrga

i jebiga
nemam sad umetnicki exit
da se dojmi da bi predomislio
ovaj je od onih kilavih
koji se vuce dok ti ruka ne pokrvavi od zatezanaja
i placem, placem bez ustezanja