‘3 recke’

-Pljuni me u usta ako lažem,
Obraća se moj tata komšiji dok igraju tablić za kuhinjskim stolom a meni očigledno zadovoljan razvojem događaja dodaje:
-Piši tablu,‘pisko po trnju.’
To im je kao neka fora šatro? Ja pišem, gledam ih kako spretno uvlače dim iz cigareta, menjaju grimace kako koje delenje prolazi i zapovedaju ne odvajajući oči od karata.
-Pišeš li table mali ? E dobro, podvuci je sad.
Slasno se cereka komšija Aca sa tankim ‘Klerk Geb’l brčićima kupeći jednim potezom ‘keca’, malu dvojku i duplu desetku’ sa glatke, šarene mušeme. Oblizuje se kao da je smazao sočnu ‘kobaju pa pljesnu ponesene karte o sto a ja revnosno zapisah novu tablu.
Započinju novu partiju . Oni brojevi i kratke linije iz prethodne partije su zastareli i više nikog ne zanimaju. Beleže se nove ‘recke’ koje su strašno važne samo dok igra traje.

. . .

Došao je u četu kao avet. Ni sa kim ne progovara i svi ga se klone čekajući da ode odakle je stigao , iako je nihov i nose istu uniformu. Njegov potmuli pucanj čuje se tek svaki treći dan za razliku od lokalnih maskiranih ‘nišandžija’ koji rasipnički ‘prašte’ okolo. Kad ga čuju i prepoznaju svi prestanu da dišu na kratko jer znaju….
Na dršci snajpera nema recki kao na pušci onog ‘veselog kauboja’ iz Brčkog koji je postiđeno bacio jaknu prekro svog oružija kad je on ušao u sobu.
Ne vide se ali se jasno naziru.

. . .

I lepi Cane obeležava svaki svoj ljubavni ‘uspeh’na donjem držaču kauča. Ponosno broji na glas ucrtane linije iako je sam u garsonjeri i uvek misli da je neku ispustio. Već ih je toliko da se nosi mišlju da ih tanje i gušće obeležava.
Velike su praznine između ‘recki.’