Марка је кашаљ пробудио из сна. Претходни дан је провео углавном
унутра у свом малом стану, било је превише влажно да би седео у дворишту. Устао је полако, ногама је напипао папуче, навукао је кожух преко пиџаме, иако је још увек лето, осећао је хладноћу у свом исцрпљеном и измученом телу. Свега шездесет кила. Хемотерапију је тешко поднео, мада је већ почео да се брије а и коса му је израсла, сребрнасто сива.

Упалио је светло у кухињи, отворио фрижидер и насуо чашу густог сока од цвекле, грејпфрута и поморанџе. Мрштио се при сваком гутљају. Отворио је горњи део где се налазио замрзивач чежњиво је погледао залеђену флашу вотке. Годину дана стоји тамо, само је гледа пар минута и затвори врата.

- Када осетим да ми се ближи крај, испићу је целу- прошапута тихо.

Седе у кожну фотељу и загледа се у слике. Велика платна су испуњавала цео стан. Загледа се у фотографију његове покојне мајке коју је покојни отац урадио давне 1938 –е. Био је заиста прави уметник, имао је 3 фотографске радње у Београду. Када се рат завршио, власт му је узела две. Имао је свега 7 година када су Немци бомбардовали град, мајка га је напустила пар месеци пре и побегла са љубавником у Немачку на принудни рад. Остао је сам са оцем и дугачким ноктима који су израсли попут канџи све док му тетка најзад није дошла и подрезала их, Отац се од туге праћене бесом данима опијао по кафанама а ноћима због уведеног полицијског часа опијао се код љубавница. Сећа се како је у кревету дрхато навлачећи покривач преко главе слушајући кораке по калдрми.

Мислио је да је он крив због свега што се десило. Када би понестало ваздуха испод покривача изронио би главу. Имали су стан у самом центру града, ноћу би уличне бандере осветљивале његову собу. Плакао би тихо а онда би гледао игру сенки на зиду, лишће дрвета испред прозора би правило разноразне сенке које су се непрестано мењале. Он би час угледао птицу, час коња, па авион, престао би да плаче, занео би се са том игром сенки на зиду све док не би заспао. Тако се успављивао. Понекад би у сну он сам цртао те фигуре и био је сретан.

Свако јуро се будио и очекивао мајчин глас, уместо тога зачуо би пијано хркање оца којег је често налазио обученог и обувеног на кревету у дневној соби. Скинуо би му ципеле, покрио ћебетом, одрезао би себи велико парче белог хлеба , намазао га белом свињском масти,посуо црвеном паприкоми и изјурио би на улицу. Трговци би већ отворили своје мале дућане, продавац

новина би викао, сељаци би зурили на пијацу, окупаторски војници би корачали одсечно цокулама по каменој калдрми. Марко би онда опонашао све те звуке и правио музику. Када је добио убрзо за свој осми рођендан усну хармонику учинило му се да тај рат и није баш тако страшан.

Од дечака са локиницама у морнарској униформи претворио се у уличног дечака који се успешно сналазио у граду под окупатором. Убрзо се нашао у једној групи дечака који су као и он цео дан проводили на улици.

Отпи задњи гутљај сока, намршти се. Када би бар могао цигару да запали. Помисли све што је старији све се више сећа детаља из раног детињства, мозак отвара нек запечаћене мисли и пуста их на слободу.

Где је Вера? У задње време све чешће излази. Болест је као куга сви беже од

ње. Не зна шта би радио да ње нема, рак који га полако нагриза не смета му толико колико самоца.

Устаје полако , ослањајући се о штап. Пуста џез на радију, опет мозак откључава заборављене мисли, кажу мирис најдуже остаје у сећању, па онда музика. Сети се клубова у Београду где би се он и његови другари кришом увлачили ноћу. Заљубљени парови би плесали стискајући се а музичари би са цигаретом залепљеној на доњој усни свирали ознојани и уморни. Тада је први пут видео како се плеше Танго. Сутрадан би по сећању свирао мелодије.

Заклопио је очи седајући назад на фотељу. Верин долазак га је пренуо из сањарења.

- Ево ме Марко донела сам ти воћа и оне витамизиране напитке

- Где си до сада?

- Била сам код Мире, знаш да морам да је пазим, не би могли са нашим пензијама да презивимо. Добро нам дођу те паре

- Нек нађе неког другог да је пази, сам сам по цео дан

- Знаш да не могу по оваквом времену да седим у кући , треба ми ваздуха

- Треба и мени

- Изађи мало напоље

- Влага је а еркондишн бруји као мотор од авиона

- Сад ћу да ти направим супицу на брзину

- Звао те је онај досадни песник

- Који? Шта је рекао?

- Није хтео да каже, залупо сам слушалицу

- Зашто си такав? Није ни чудо што ти нико не долази

- Такви ми не требају

Вера је опасала кухињску кецељу, налила воде у лонац и укључила шпорет.

Кроз спуштене ролетне, сунце је упорно покушавало да уђе, пар зрачних снопова обасјавало је вазу на столу а руже су постале још црвеније.