Neobična književnost, verujte mi na reč. „MELEK RABIJA” je nov roman književnice Safete Osmičić iz Modriče (BiH).
Idem redom.
Prvo o Safeti. Kratko. Njen život je tipičan „proizvod” ovdašnje novije političke kuhinje. Odrastala u Jugoslaviji, nekada svetski poznatom „nesvrstanom brendu”, krčkala se, pekla... kao i svi mi, uostalom. Neko, koga bi vatra dobro oprljila, uspevao je, svojom ili voljom ko zna čijom, da iskoči iz „lonca”. Tako i Safeta. Zarad tog ondašnjeg „iskakanja” i spašavanja glave na ramenima, Safeta već dve decenije živi i radi u Holandiji. Seća se i piše.

„MELEK RABIJA” je himna bosanskoj ženi i tradicionalnoj muslimanskoj porodici. Himna životu u zemlji koja više neće postojati i himna zemlji u kojoj je život prestao da postoji. Onakav, kakav je bio. Nastavio se drugačiji.

Kada sklopite i poslednju, 350. stranicu romana, objavljenog 2010. godine (Izdavač: TDK Šahinpašić„, Sarajevo), biće vam potrebno da se ”vratite„. Kroz vreme i prostor. Po spisateljskoj moći (da vas bosonoge odvede preko meke trave, mora i gudura.. ) - Safeta se može svrtstati u red najboljih klasičnih pripovedača. Mada, nakon pročitane knjige, ni najmanje ne sumnjam da je izvrstan ”ronilac„, Safeta ipak ne zaranja preduboko ni predaleko u projektovane analize stvarnosti kojom plivaju njeni likovi, ne zaranja dublje od granice jasne koloritne vidljivosti. Zato u njenom romanu nema ničeg mimo vidljivih svetova Rabije, Zaida, Nedžiba, Radžije, Hanke... Safeta posmatra i zapisuje. Tako izgleda. Ona ne okrivljuje, ne traži uzroke, ne nagađa, ne kopa po savesti tada bliskokomšijskih nacionalnosti. Ne ”koristi„ odnose među likovima čije živote prepričava da bi ”objasnila„ potonje događaje koji će, prepričani, izazvati bolju prodaju knjige kod jednog dela publike. Tek jednom uspelom anegdotom opisuje uzajamni odnos Slovenaca i Bosanaca tokom 70-ih, 80-ih godina... kada su Bosanci masovno odlazili na rad u ”deželu„: (”Kaže tata Slovenac svom još maloletnom sinu: - Kad odrasteš, posao traži u Sloveniji, a oca u Bosni„). Safeta, jednostavno ne ume da mrzi. Ni kao pisac, ni kao Čovek. Zato su i njeni ikovi topli i kad su grešni. Niko nije savršeno dobar (osim Rabije koa zato i nosi ”titulu „ . Melek!) i niko nije potpuno crn.

Pa ipak, i pored zavodljive i samo naizgled mirne naracije, ”MELEK RABIJA„ će zadržati pažnju i poklonika denbraunovskog avanturstično-mističnog spisateljstva (kad Zaid, jedan od glavnih junaka romana, popije, taj se maklja veštije od Čaka Norisa!) , ali i onih čitatelja sklonijih sofisticiranijim i ”zahtevnijim„ delima poput Prustovog književnog opusa (zrela razmišljanja mlade Rabije, zvuče poput citata iz najmudrijih knjiga).

I za ovaj više nego kratak osvrt još da dodam da je Safeta sačuvala autentičnost vremena, prostora i likova u svakom detalju. Pedantna autorka nije propustila da obrati pažnju čak i na ”sleng„ sporednog lika Stojčeta, pečalbara iz Makedonije koji je ”kafanski jaran„ glavnog junaka Zaida. Verodostojnost jezika kojim ”govore„ ostali junaci muslimanskih porodica i aktera ”MELEK REBIJE„ koje je sudbina rasula od Prokletija do Kranja je zadivljujuća u preciznosti ne samo terminološkoj, već i ritmom rečenica. Ono zbog čega ćete takođe uživati čitajući ovaj po mnogo čemu džejnejrovski roman je autorkina opčinjenost prirodnim lepotama njene otadžbine koju otkriva na početku svakog poglavlja upečatljivim opisima planina, gora, šuma, pejsaža, avlija, staza... kojima se kreću, gde postoje i koje posmatraju akteri njenog romana.

Došla sam do informacije da Izdavačka Kuća ARTE iz Beograda, koja ima prostorije u kući Vukove zadužbine (Kralja Milana 2, II sprat) ima primerke ove knjige. Pokušajte.
Sa željom da uspete da dođete do svog primerka, ”MALEK RABIJU„ toplo preporučujem za čitanje. Pa posle pričanje... ”