Trnovit put do slobode.
Izbeglicki zivot
Petnaestogodišnji Milan Udovicic, rodom iz Zenice, koji danas ima mali jubilej - pet godina useljenja u Australiju - po sklonostima se ne razlikuje se od svojih vršnjaka. Pored dobrih ocena u školi, ono što ga ipak izdvaja je ljubav prema poeziji.
Prvu pesmu napisao je za vreme izbeglickog života u Janji kod Bijeljine gde je bio sa majkom i sestrom, dok mu je otac Milenko provodio teške dane u ratnom zarobljeništvu.
Zbog svega kroz šta je kao decak prošao, i nije slučajno što se u njegovim pesmama često nade mesto i za ratne teme. NJima Milan želi, kako kaže, da pokaže koliko su duboke rane ostale na onima koji su najviše stradali tokom sukoba odraslih na podrucju bivše Jugoslavije - na najmladim.
Na nedavnom Konkursu pisane reci u organizaciji Saveza mladih Srba Viktorije, Milan Udovicic ucestvovao je sa dve pesme: „Cudna zemlja” - kojoj je pripala prva nagrada i pesmom „Trnovitim putem do slobode”, koja je zauzela treće mesto u kategoriji autora od 10 do 16 godina.
- Za konkurs sam sasvim slučajno saznao. Na mestu gde vežbamo folklor u Bransviku, bio je plakat s pozivom na ucešce, pa su mi drugovi iz grupe skrenuli pažnju na to. Na njihov nagovor prijavio sam se.
U nagradenoj pesmi „Cudna zemlja” Udovicic govori o razlikama izmedu domovine koju je napustio i nove sredine u Melburnu.
- Jedno vece, šetali smo nas cetvoro - mama Slavica, tata Milenko, sestra Milijana i ja i pricali smo o Australiji, o njenim prednostima i nedostacima. Kad sam došao kuci razmišljao sam o tome kako bi bilo kad bi se to pretvorilo u pesmu.
Milan je proveo trećinu detinjstva tamo, ne u rodnoj Zenici, već u Janji, kao izbeglica. Piše o svemu kroz šta je prošao.
Sve pesme koje pišem su istinite. Pišem o svojim osecanjima putem pesme kako bi drugi videli kako je meni bilo i da uporede detinjstva, ona koje oni imaju ovde i ono koje sam ja „imao” tamo.
Trenutno je u fazi pisanja ljubavnih pesama - kako rece - kao i vecina njegovih vršnjaka preokupiran je ovakvim razmišljanjima, razumljivim za tinejdžerske godine.
Smatra vrednim tridesetak pesama koje je dosad napisao i koje bi voleo da jednog dana i objavi u nekoj zbirci. Zasad, on i njegova porodica trenutno nemaju uslova za takav poduhvat.
- Milan je poceo da piše pesme u osnovnoj školi. Možda je razlog u tome što, dok je još bio beba, citala sam mu dosta. On je to pažljivo slušao. Voleo je bajke. Oduvek je voleo knjige. Iako je išao u prvi razred, a starija cerka peti, on je uzimao njene knjige i citao ih - kaže mama Slavica.
Mama je posebno ponosna na njegove uspehe iz matematike i engleskog jezika.
- Kada je stigla vest da je nagraden na srpskom literarnom konkursu, bio je presrecan - nagrada puno znaci za njega - istice Slavica.
Cudna zemlja
Cudna je ova zemlja,
i sve je cudno u njoj
stigla je zima,
a na drvecu lišca ko pcela roj.
Samo je poneko drvo,
ostalo bez lišca svog,
a to je drvo stiglo
iz lepog kraja mog
I cvece cveta uvek
bilo proleće il' zima,
voca, povrca, svega
cele godine ima.
I narod pomalo cudan,
zimi u šorcu hoda,
a leti kaput nosi,
baš im je cudna moda.
Ovde su škole drugacije,
kud ceš od toga više,
u trecem razredu osnovne škole,
prvo se slovo piše.
Da nisam došao ovde,
ne bih za ovo znao,
zato sam ovu pesmicu
o cudnoj zemlji napisao.
Želi da bude policajac
Profesionalnu buducnost naravno ne vidi u poeziji i želja mu je da se zaposli u policiji. Tokom detinjstava video je puno nepravde i stradanja ljudi i zbog toga hoće da kad odraste svojim poslom pomogne ljudima.
- Mislim da mi takav posao neće nikad dosaditi. Kad radiš kao poliicajac svakog dana ti se nešto zanimljivo dešava, spasavaš ljude, sprečavaš kriminal, pomažeš ljudima.
Pesme i u otadžbini
Od mame Slavice saznajemo i da je Milanova pesma „Srpski jezik” koju je napisao u Melburnu obajvljena u decjim „Iskrama” iz Kragujevca. Pre tri godine, na literarnom konkursu koji je organizovala stanica SBS. Pesma „Trnovitim putem do slobode” objavljena je i u Biltenu srpskog društva „Jovan Raškovic” iz Novog Sada.
Prekookeanske zemlje - SAD
SRPSKO OSVAJANJE AMERIKE
Prvi srpski doseljenici na americko tlo naseljavali su, početkom osamnaestog veka juzne države SAD, Luizijanu i Novi Meksiko, tada pod Spanijom i Francuskom. Zabelezeno je da je izvesni Jovan Miskovic boravio pet godina u ovim krajevima još 1740. U Nju Orleansu srpski i grcki doseljenici, pravoslavci formirali su 1841. i svoju prvu parohiju. Sa otkricem zlata 1848. godine Srbi u vecem broju dolaze i u Kaliforniju. Tu su stizali srpski trgovci, lingvisti, moreplovci jadranske obale i Crne Gore - Bokelji, Dalmatinci, Crnogorci, ali i seljaci iz Hercegovine koji su postajali rudari i farmeri. Ovi Srbi su bili statisticki svrstani kao doseljenici iz „nemackih država”, sve do 1860. godine. Rezultati popisa stanovnistva Amerike između 1850. i 1880. godine ukazuju na zakljucak da je od milion lica iz „nemackih država”, samo jedan odsto otpadao na Srbe .
U Americi danas živi oko 700.000 Srba i Crnogoraca. Oni su se masovno doseljavali u SAD u pet velikih talasa. Prva migracija trajala je od početka XIX veka do Prvog svetskog rata. Daleko najveci broj Srba i Crnogoraca, oko 150.000 uselio se u SAD do 1914. godine. Bili su to uglavnom Srbi iz Austro-Ugarske i Crne Gore. Tada se ulazilo preko Kalifornije i prvi srpski doseljenici naseljavali su Los Andjeles, San Francisko i potom se lagano sirili prema kontinenalnom delu, ka Nevadi i Arizoni. U ovim gradovima Srbi osnivaju svoja prva nacionalna drustva, podizu crkvu i otvaraju, na zalost, i prva groblja. Drugi talas, od stvaranja Kraljevine Jugoslavije 1918. do početka Drugog svetskog rata zahvatio je manji broj srpskog stanovnistva jer su SAD uvele kvote za imigrante. Doselilo se stotinak hiljada Srba i Crnogoraca. Najviše ih je bilo u Pensilvaniji, Micigenu, Ohaju i Ilinoisu. Osnovan je tada u SAD niz srpskih politickih organizacija od Srpske narodne odbrane - SNO, Srpskog kulturnog kluba Sveti Sava - SKKSS, do Jugoslovenskog narodnog pokreta - Zbor Dimitrija Ljotica.
Po zavrsetku Drugog svetskog rata 1945. zapoceo je treci talas useljavanja Srba i Crnogoraca u SAD, koji je trajao punih dvadeset godina. Do 1965. uselilo se oko 250.000 Srba, uglavnom, bivših ratnih zarobljenika, izbeglica i raseljenih lica, protivnika komunizma u novoj Jugoslaviji, koja ima je davala status politickih emigranata. Prva organizacija koju su ovi srpski doseljenici bilo je Udruzenje boraca Jugoslovenske kraljevske vojske - UBJKV. Predsednik je bio kraljev general Miodraga Damjanovica. Tokom 1952. godine iz UBJKV su se izdvojili vojvoda Momcilo Djujic i vojvoda Dobrosav Jevdjevic, koji su osnovali Pokret srpskih četnika Ravna Gora, odnosno Organizaciju srpskih četnika Ravna Gora. Sediste im je bilo u Geri, a potom u Los Andjelesu i Cikagu, gde su stampali svoje listove „Srbija”, odnosno „Srpske novine”. Od 1958. i vojvoda Pavle Djurisic je stvorio svoj Pokret srpskih četnika Ravna Gora i „Četnicke novine” u Milvokiju.
Slobodan Jovanovic je u SAD osnovao Jugoslovenski narodni odbor (JNO) sa ciljem da objedini jugoslovensku emigraciju i iseljenistvo. Konstantin Fotic je u NJujorku 1947. formirao Srpski nacionalni odbor. Novi Srpski nacionalni odbor osnovan je 1961. godine. Za predsednika je izabran dr Milan Gavrilovic.
Kada je na prostorima SFRJ stasao srednji drustveni sloj, sastavljen od dobro situiranih porodica strucnjaka i intelektualaca, ali i uspesnih poslovnih ljudi, sredinom sezdesetih mnogi od njih su se odvazili da krenu u Ameriku ili na skolovanje i strucno usavrsavanje ili na posao. Taj četvrti talas ekonomskih migranata trajao je od 1966. godine sve do kraja osamdesetih godina. Ti Srbi su naseljavali velike obrazovne i industrijske centre u Kaliforniji, zapadnoj Pensilvaniji, zapadnoj Virdziniji i istocnom Ohaju, podrucje Cikaga, severozapadne Indijane, Milvokija, Njujorka i Nju Dzersija.
Iz tog novog talasa mladih doseljenika i desnog krila SNO 1966. godine u Cikagu je stvoren Srpski omladinski pokret Otadzbina (SOPO). Pripadnici SOPO-a delovali su ilegalno i bez politickog programa. Clanovi SOPO-a bili su Nikola Kavaja, Stojiljko Kajevic, Zivota Ivkovic, Rados Stevlic, Relja Racic, Andrija Dimitrijevic. Vecina njih je 1975. godine u Cikagu formirala Srpski demokratski pokret sa ciljem da objedini politicku emigraciju. Lidera ove organizacije bili su dr Branislav i Miomir Stanisic. A njihov list „Srpska zora” je stampan u Cikagu.
Prema popisu stanovnistva SAD u 1990. godini, kao Srbi se izjasnilo 116.795 lica i kao Jugosloveni 257.994 lica, sto znači da je u Americi registrovano oko 400.000 naših ljudi. Procene strucnjaka za migracije su govorile da ih je još najmanje 200.000 asimilisano i da su već bili Amerikanci. Uznemireni albanskim secesionizmom na Kosovu i Metohiji, ali i uzbudjeni zbog radjanja politickog pluralizma u Srbiji i Crnoj Gori, nasi iseljenici 7. decembra 1990. u Klivlendu stvaraju prvu srpsku asocijaciju Sabor srpskog ujedinjenja. Ne dugo zatim u Pitsburgu se formira Srpska mreza (Srb Net).
Peti talas srpskog osvajanja Amerike zapoceo je raspadom SFRJ i izbijanjem 1991. godine gradjanskog rata na ovom delu Balkana. On je sa otadzbinskog tla podigao, pre svega, mlade ljude, skolarce i vojne obveznike, a potom strucnjake i porodice koje su bile prinudjene da idu u SAD trbuhom za hlebom. Njihova prva stanica u Americi bio je najveci srpski grad u inostranstvu Cikago, zatim Njujork, Klivlend, Milvoki, Detroit, Pitsburg, Los Andjeles, San Francisko. Najviše je bilo u Cikagu, preko 150.000, a najmanje u Atlanti, samo 150. Racuna se da je za poslednjih osam godina u SAD uslo još oko trideset hiljada Srba i Crnogoraca. Novi srpski doseljenici formirali su u SAD i svoje nove organizacije, zavicajna udruzenja i humanitarna drustva, ali i svoje partije, kakva je bila Srpska demokratska stranka u Cikagu.
Srbi i Crnogorci u svojoj novoj domovini SAD iako mala etnicka zajednica, ostavili su vidljiv trag u americkom javnom zivotu. Mihailo Pupin i Nikola Tesla, kao Dzordz Cvijanovic i dr Brana Vidic postali su ugledni americki i svetski naucnici. Svetozar Stiv Pejovic je americki profesor ekonomije Univerziteta u Teksasu i rođeni Beogradjanin, koji živi u Dalasu. Miljan Vuksanovic se proslavio kao americki strucnjak i ekspert OUN za ekologiju, a dr Ranko Bon kao strucnjak NASA i profesor Masacutses univerziteta. Nikola Canak je bio clan Vrhovnog suda države Minesota, Roza Vujic je bila u Senatu države Kalifornija, Dzordz Vojnovic je guverner države Ohajo, Helen Delic Bentli iz Merilenda je bila clan Kongresa, dok je Milorad Rod Blagojevic iz Cikaga danas americki kongresmen.
U SAD živi i radi oko četiri i po hiljade srpskih masona. Masoni su se kod iseljenih americkih Srba pojavili, prema tvrdjenju publiciste Djordja Kosica iz Milvokija, još 1880. godine. Od znamenitih Srba u dijaspori slobodni zidari su bili Mihailo Pupin, Nikola Tesla, Nikolaj Velimirovic, Konstantin Fotic, Slobodan Jovanovic, Milan Gavrilovic, dr Uros Seferovic, dr Rajko Tomovic ili kako to napisa magazin „Serb World” - intelektualci, oficiri i ministri.
Petar Sabovic, doseljenik iz Kotora i biznismen iz San Franciska 1910. godine nije krio da je pripadnik bratstva slobodnih zidara, jer se fotografisao u svojoj masonskoj suknjici. Umro je od silikoze vrlo mlad, ali je ostavio potomke, koji su 1922. godine u Los Andjelesu sacekali i pozdravili Njegovu svetost patrijarha srpskog gospodina Pavla. Unuka Anita Sabovic-Rov je čak i za „Serb World” napisala reportazu o istorijskoj poseti srpskog duhovnog poglavara Americi. Najviše Srba masona u SAD ima tamo gde je i najveca koncentracija americkih slobodnih zidara, a i naših iseljenika: u Pensilvaniji, Kaliforniji, Ilinoisu, Alabami i Viskonsinu.
Narodni heroji SAD bili su, prvi Rade Grbic, dobrovoljac Ratne mornarice 1906. godine, zatim Joko Mestrovic, Stanko Mainovic, Radovan Radovic, Petar Ratkovic i Josif Petrovic, svi heroji Prvog svetskog rata. Kongresne medalje casti za ratne zasluge dobili su Slobodan Duletic, Aleksandar Dzek Mandusic, Mihailo Cukelja, Maksim Bacovic Bac, Mic Oadz i Lance Sijan. Sanja Djerek, Zemunka, kajakaski sampion Jugoslavije za samo dve godine postala je najbolji podoficir Mobilne ronilacke jedinice americke armije. Americkoj javnosti pukovnik Micel Pejdz poznat je kao oficir koji je u Drugom svestkom ratu, braneci zapadnu demokratiju, ubuio u jednoj borbi vise od dve stotine japanskih vojnika. Po njemu je ta bitka i dobila zvanicno ime „Battle for Paiges Hill”. Rođen je 1918. godine u Carleroju, Pensilvanija. U cuveni Mornaricki korpus usao je 1936. godine. Sa odličnim je prosao obuku na Paris Ajlandu, Juzna Karolina i krenuo na trnovit vojnicki put od redova do komandanta i direktora svih mornarickih skola u Japanu 1954. godine. Diplomirao je na Vojnoj skoli Kvantiko, Kalifornija, a oficirska iskustva je sticao u Filipinima, Kini, na Kubi, Gvatemali, Somalijskim ostrvima, Novoj Gvineji, Kejp Glosteru, Raselsikskim ostrvima, Japanu, Koreji i Vijetnamu. Za vojne zasluge u SAD dobio je Kongresnu medalju, Orden pomorske legije Valoza i orden Purpurno srce .
I posle odlaska u penziju Micel Pejdz je ostao aktivan u armiji, ali kao projektant minijatrurnih raketnih sistema. Dizajnirao je, na primer, raketni lanser od deset sanitimetara, koji ispaljuje rakete za osvetljavanje terena, kalibra 13 mm. Ovo oruzje je upotrebljavano u Vijetnamu 1967. godine. Pejdz je i autor knjige „Marinac po imenu Mic ”, koja je stampana 1975. i govori o njegovim ratnim danima na Dalekom Istoku.
Dva americka Srbina dobila su Pulicerovu nagradu, Valter Bogdanic za novinarstvo, a Carls Simic za pesnistvo. Glumac Mladen Sekulovic, poznatiji kao Karl Malden, dobio je Oskara, kog imaju i reziser Piter Bodanovic i scenarista Stiv Tesic. U Holivudu pored filmskih zvezda Mile Jovovic, koja je igrala sa Brusom Vilisom, Lolite Davidovic partnerke Kevina Kostnera, Natalije Nogulic, Natase Pavlovic, Mire Furlan, Tima Rosovica koji je igrao u filmu „Roksana”, poznat je producent Branimir Arandjelovic, Dragan Tanasijevic kao Den Tana, vlasnik cuvenog restorana „Tana”.
U biznisu poznati su Milan Panic, Vilijam Jovanovic, Vilijam Salatic, Micel Bozic, Milan Puskar, Milorad Karakasevic, Milan Mandaric, Petar i Vera Gajic, Branko Tupanjac, Vlado Bjelopetrovic, Slobodan Pavlovic, Miroslav Djordjevic i mnogi drugi.
I u sportu americki Srbi su usli u legendu zahvaljujuci Pitu Maravicu, najboljem amaterskom kosarkasu i Vlade Divcu, gorostasu u NBA. Velibor Bora Milutinovic je kao trener fudbalera doveo reprezentaciju SAD u svetski vrh, a Predrag Preki Radosavljevic kao igrac ih je uveo na Svetsko prvenstvo u Francuskoj. Mica Kabanica je bio predsednik Fudbalskog saveza države Viskonsin i SAD, a Ljubisa Vasilic najbolji trener i clan Kuce uspesnih. U ragbiju su afirmisani Dzim Mandic, Norm Bulajic, Pit Stojanovic, zatim Ed Obradovic, Dzim Obradovic, Pit Lasetic, Sem Jankovic i drugi. Bejzbolu su igrali Pit Vuckovic, Eli Grba, Nik Strincevic, Volt Dropo, Dzon Vukovic i Pol Popovic. Bil Vukovic je bio reli vozac, a Ika Panajotovic prvak u voznji motora na talasima Pacifika. Svetozar Marinkovic je ucitelj tenisa, poznatiji kao novi muž glumice Robin Givens i bivše žene Majka Tajsona.
U međuvremenu, od kako je u matici zaziveo politicki pluralizam i od kako je skinuta zabrana dolaska emigranata, dosta veliki broj iseljenih Srba, naročito iz Amerike, vraca se svom starom kraju. Neki kao penzioneri, a neki kao poslovni ljudi. Među njima su, na primer, dr Vlada Petric, profesor sa Harvarda, arhitekta Ilija Gligorijevic, pisac Dimitrije Mita Djordjevic, profesor Nikola Moravcevic, major Nikola Kosic, Milutin Bajcetic, Zivota Ivanovic, Nikola Kavaja, Bosko Radonjic, nacionalni aktivisti, zatim dr Radmila Milentijevic, dr Jovan Deretic, dr Vladimir Tomovic, pevacica Sladjana Milosevic. A takav plan ima i Slobodan Pavlovic, graditelj Pavlovica mosta na Drini i crkve u selu Popovi.
