Forums : Književnost

Comment
Solun
eskimko
(radoznalka)
2011-12-13 10:39 AM

Čim je kročila u mrak, tresak je zapečatio dan. Ništa nije videla u potpunoj tami. Osetila je da najednom teško diše. Pratila sebe, da razume šta se događa. Aha, nedostajao je vazduh. Nije mogla da se osmehne, a kamoli gorko. To je prirodno kad se nalazi na drugom spratu ispod nivoa zemlje. Logično je da tu prozora nema. Dakle, sve je uredu.

Čekala je da se adaptira na mrak i nedostatak kiseonika. Duhovno. Sa telom ćemo lako. Ono je u takvim uslovima sredstvo, sluga koji se nepogrešivo kreće, jer duh razbija svaku tminu. Kad duh apsorbuje sredinu, telo postaje i oruže i oružje korisnije od ma kog savremenog borbenog izuma. Jer, oni sa druge strane vrata gotovo da su goloruki. Njihov duh je drugačijeg kova.

Osetila je trenutak u kome treba da se pokrene. Videla je sve zahvaljujući dodiru. Daska, pričvršćena za zid, na oko pola metra od betonskog poda. Prešla je prstima kroz svaki milimetar. Gotovo idealno ravno. Nema eksera, zasekotina, ičega što bi stvorilo nelagodu onome koji na njoj potraži san a nema odgovarajuću snagu duha.

Zidovi? Samo su malterisani, grubo, rapavi. Na širaj ruku razmaknuti. U ćošku, levo, čučavac. Bez vodokotlića. Kraj njega neka kanta. Metalna. Ima vode u njoj. Na toj podzemnoj visini nema ni cevi za vodovod, niti kablova za struju. Nje ima u uskom, dugom hodniku iz kog je ovde ušla.

Popela se na dasku. Istraživala život u zidu. Naviše, samo naviše. Previše. Nema plafona. A mora da ga ima. Dakle, tamo negde je, očigledno iznad nivoa starih salonskih stanova u njenom rodnom gradu. Biće da je to zamena za nebo koga nema. Niti će ga ikad biti. Ako, upravo tako treba. I to je dobro. A kad je dobro, onda ga kao takvo i prihvataš.

Osetila je svaki otkucaj zidova. Nema ugrađenog metala raznih oblika, iste namene. Ovo je savremena inkvizicija. Ima samo lanac od daske ka podu, sa omotom za nogu ili ruku, što je životna premija. Kotlove ključalog ulja istine pomela je srednji vek, sklonio se pred nadolazećim. Tako i treba. Na budućem svet ostaje. U sadašnjem, šiber na čeličnim vratima. Ni čašu kroz njega da proturiš. Sa spoljne strane, vratanca sa rezom. Zarđalo, gotovo, sasvim. A posred čeličnog otvora, šipke. Da pesnicu ne proturiš nosu koji se pomalja kad mu se hoće, sa one strane vrata.

Lepo. Ispunjena joj je davnašnja želja. Da baš tu dođe, na dva do tri meseca, živi kao svi koji su tu po zasluzi ili bez nje bivakovali, da se srodi sa onim što je od njih ostalo upravo tu. Iskustvo koje se ne može kupiti.

Sela je na dasku. Više ne ni vitka, gotovo kao kostur, nikad mršavija nije bila. I takva se jedva smestila. Mora da onesposobi hladnoću zida koja hoće da uđe u nju. Sve što se mora nije teško.

./...
--w--
(zanimator)
2011-12-13 10:55 AM
Jel to neko is'o u zatvor da oseti atmosferu ?
eskimko
(radoznalka)
2011-12-13 12:17 PM

Vraćala je film bez žurbe. Kao i za ma koga, pred njom je budućnost.

Kad su je izveli iz vozila videla je grupu ljudi. Civili, registrovala je. Nigde žene, sve muškarci. Zbijeni, zgusnuti, kao stado na visoravni pred nevreme.

Tek tu, u tmini, shvatila je. Znali su koga dovode. Nacrtali se da je vide. Atrakcija po ko zna koji put. Talenat za atrakciju. Genetski materijal, neuništiv. Šteta što nikad neće izaći. Da hoće, promenila bi lažni identitet u pravi. Ime: Božana. Prezime: Mečka. Tad bi konačno bilo potaman. Sklad spoljnjeg i okoline, a za unutrašnjost će lako. Kao i uvek. Nema problem sa sobom. Kad ga ima zna samoj sebi da stane na rep. Upravo tu pun smisao dobila je njena fascinacija Teodorom, ženom cara Justinijana. Koja je prethodno bila uboga kći dresera mečki za vašarske manifestacije, preteče savremenih koktel partija.

Procedura prijema, uobičajena. Svi nezainteresovani. Tako je mislila dok je trajalo. Obučena u tamu razabrala je. Imali su takve radare da im nijedna i ničija vojna letilica ne bi promakla. Ponovo nije mogla da se nasmeši, kamo li gorko.

Neka, imali su šta i da vide pregladneli kao pre nekoliko decenija deca na jugu Afrike. Ženu smirenu, sabranu, nasmešenu, prijateljski raspoloženu, odmerenu, sa blagošću u glasu, dobrotom na licu i, naravno, razumevanjem za malobrojne koji su pogledom, krišom, slali podršku. Ni to nije trebalo da čine, zbog nje. Jesu, zbog sebe, nestali bi pred sobom kao ljudi da nisu na ma koji način pokazali solidarnost, ogorčenje i nemoć jedinke.

Ni svest o tome nije joj mogla vratiti znak raspoznavanja. Smešak.

./...

eskimko
(radoznalka)
2011-12-13 12:57 PM


Znala je, odavno, da je u mreži. Kako i ne bi kad je svaki njen deo osećala celim bićem. Ni pokušala nije da je pipne, da je potrga i izleti iz nje na um joj padalo nije.

Nije ona riba kapitalac u okeanu, ovo je posebna vrsta mreže. Namenjene čoveku. Samo je takni pretvara se u omču. Lomi vratne pršljene baš kao njen brat, duboko u neprijateljskoj pozadini, kad u nepovrat šalje pripadnike tuđih elitnih jedinica. Bez glasa, da ne znaju šta ih snađe. Bez svesti o tome da su u istom trenu i bili i nestali. Nesvesni fizičkog i bola zbog rastanka sa bližnjima. I bez tragova koji bi osvetnike odveo na pravu adresu.

Nevidljivi ljudi dugo su već oko nje. Tako uverljivo ih nije videla da su počeli da se trude da budu primećeni. Uzalud. Znala je da ne sme da ih vidi makar svi stali pred nju i grmeli: Mi smo nevidljivi! I sluh je izgubila, i vid, i osećanja, i svet da ikoga ima u univerzumu izuzev nje same. Posebno nema ikoga do koga joj je stalo.

U ratu postoji ili ja ili ti. Ti može podrazumevati bezbroj gradivnih komponenti, ali se uvek posmatra kao jedan duh, jedno telo, jedno oruđe, oružje koje gubi moć samo ako ga svedeš na prazninu, na ništa. Satreš ga tako. Uništiš. Torpeduješ da se rasprsne u čestice koje je nemoguće ni alhemijom spojiti u smislenu sadržinu, a kamoli još u formu.

./...

eskimko
(radoznalka)
2011-12-13 01:16 PM


Sedela je na dasci mirno i zadovoljno. Baš kako i valja. Vrši se sudbina. Koliko si jak toliko je ona slaba. Ako na život uopšte, pa i svoj, zaboraviš, sudbinu si potukao do nogu. Gubi moć nad tobom upravo onda kad je najviše sigurna da je na vrhuncu moći.

Ako pamtiš išta vezano za život kao takav, a nekmoli svoj ili nečiji tebi poseban, sudbina trijumfuje. Njena si žrtva, ubija te uz zadovoljstvo, pretvara se u andrićevski kolac koji lagano, meraklijski, bravurozno, znalački prodire u duh čoveka i rastavlja ga na bol, na užas, na strah, na grozotu jauka, u samrtnom ropcu koji traje a da mu se kraj ni ne nazire jer sve postaje samo neizdrživ bol koji nema niti početak niti zavšetak.

Bila je voljno nesvesna svega do te mere da nije imala svest ni o samoj sebi. Osim o jednom: ovako mora jer samo to je dobro, sve drugo je zlo. Ovako izgleda raj. Pakao ne postoji, to je đavolska izmišljotina za ljude koji ne znaju koliko su živi.

Pažljivo se opružila duž daske. Bilo joj je lepo. Žmurila, slušala zvuke kojih nema. Uživala u lepoti njihovog odsustva. Kakva je to simfonija mira, preplavio ju je spokoj. Utonula je u san. U bezdan od sna.

Nije čula ni škripu čeličnih vrata, niti je znala koliko dugo i šta neko govori tik kraj nje.

„Kako smeš da spavaš?!”

Bio je to poj slavuja mada je čovek iz mraka silno želeo da peva drugačije. On bi da reži. Dao je sve od sebe, utreniran ne u službi, već kod kuće, u toplom krilu majke i zaštitničkom odnosu oca.

Ustala je za tili čas.

„Izvinite, nisam htela”.

Neglumljeno, toplo i blago izvinjenje, to je bila svaka ćelija. Uslovni refleks sa životnog bojišta na kome su ostale mnoge bitke, dobijene ili izgubljene, ali ni jedan rat u kom je potpis stavila na strani poraženog.

Više nije čula reči, neka ih slušaju zidovi, daska, čučavac, ona kofa sa vodom, neka se puni prostor sve do vrha, do neba. On reči nema jer je onesposobljen da ih stvori. Pratila je samo boju glasa, intenzitet, stanke, brzinu ispuštanja zvuka. Tačno kad je trebalo, ne odvajajući pogled od njegovog, odlučno je rekla: „Neće se ponoviti”.

./...

eskimko
(radoznalka)
2011-12-13 01:29 PM


Glas je bio sve dalji, metalni tresak je ispunio vasionu.

Sela je. Na mestu sličnom ovome, ali na drugoj adresi, poslednju noć pred streljanje, u doba komunističkog napretka, provodili su monstruozne ubice, višestruki povratnici u zverstvima, politički osuđenici i politički osuđenici bez ikakvog suđenja a kamoli presude u ime naroda kom pripadaju.

Bilo je takvih prostora oduvek, svuda po svetu. Biće ih dokle god je ljudske vrste. I dobro je što ih ima. Otisci vremena su najbolji učitelj, istorija je samo maska za puk kome sišu veru u individualnu pamet: jedinka je beznadežnik koji propada jer ne ume da uči na greškama, ni svojim, ni tuđim.

Nije se sećala ni mrtvih. Ni svoga oca. Ni toga da je sasvim moguće njegov otisak, cinizmom postojanja, možda baš tu ostao. Da je i on upravo na toj dasci sedeo. I namerno zaspao. Samo to bi ličilo na njega. Bar da maestralno folira da je u dubokom snu. On je to svakako umeo.

Dok ima otpora ima i čoveka. Kad nema čovek je i zbrisan i izbrisan. Otpor je najkreativnija od svih mogućnosti koje je pleme čoveka dobilo na dar. Samo što manjina, iz golog nagona za samoodržanjem i opstankom, vekovima, s kolena na koleno, neguje satiranje otpora da ne čudi što je u tome uspešna.

Samo time se bavi, jedino to i ume, dok to zna ima je, postoji. Ona je drugo lice otpora. Sa mnogo nijansi. Poltronstvo je princip svake nijanse, obezdušenje stajna tačka, krvožednost ishodište, a strah jedina realnost, jedini san, opcija bez alternative. Strah od torpedovanja iz sveta stvorenog za manjinu u nepoznate, zastrašujuće svetove puka.

./...

eskimko
(radoznalka)
2011-12-13 02:03 PM


Opet se rasprostrla po dasci kao da je ispod baldahina. Ruke nije mogla da stavi pod glavu, nije bilo mesta. Nije pokušala niti znala da ni to ne može. Duh je razmeravao sve, na telu je da se odmara.

Važno je samo ono što je moguće. Ono ispunjava, hrani i kad krči želudac.

Videla je mrak. U kakvoj su ljudi zabludi opisujući ga kao crnilo, tamninu, turobnost koja ledi krv. On je najlepša svetlost. Tek u njemu se vidi raskoš lepote, ali i bogatstvo toplote jedne obične iskre. Nju dan otima, stapa sa sobom, krade joj lepotu i svrhu.

Sjedinjavala se sa darovima mraka. Rasterećena, prvi put, svih i svega, najviše onog što je najteže: same sebe. Zapevala je.

„Vidi, dragi, širom polja božurova nema
Samo kamen, ljuto trnje, pod oblakom drema”.

Postala je pesma.

„Zbogom prvi, nerođeni sine,
zbogom ružo, zbogom ruzmarine,
zbogom leto, jeseni i zimo
odlazimo da se ne vratimo.”

Nizala je samo delove, kao slapove, stvarala potok iz zavičaja njenih predaka.

„Zovi, samo zovi,
svi će sokolovi
za te život dati.”

U mraku je preskočila epohe.

„Kao što mu dolikuje
bira turske poglavie
na najljuće ide šance
na najljuće gradske zlice
pa ako bi poginuo
da pogine od junaka
od čuvenih i priznatih
Ferizovih potomaka.”

Duh je ukrotio gusle njenog čukundede koje je poklonila Narodnom muzeju, jer oni imaju uslove da ih čuvaju kroz vreme. Pevanje je bilo vazduh koga nema, od kog se pluća pretvaraju u dobro konstruisanu mašinu, pravi perpetum mobile za proizvodnju kiseonika.

Nadošla joj snaga.

„Srkinja je mene majka rodila,
sve da volim ona me učila,
sa verom u boga majka rađala
pa mi duša kao nebo velika.”

Metalna vrata samo što nisu nogom razvaljena. U momentu je ustala. Kao vojnik.

./...
tajka
(trener)
2011-12-13 02:07 PM
Ne kvari W.
eskimko
(radoznalka)
2011-12-13 02:15 PM


Nije to bio šamar iz zaleta već nežan dodir anđela u ljudskom obličju. I nije to bila krv već nektar za dušu i želudac. Bila je gladna, zahvalna na iznenadnoj gozbi jer želudac kad tad počne da tera po svome.

Nije to bio pad ni udar tela i glave od beton nego let kondora koji ne lovi jer se iznova rađa svaki put kad, ne pomerajući ni jedno perce, upija lepotu svega što je čak i iza vidikove linije.

„Provociraš, kučko, a?!”

Bio je to kompliment džentlmena dami koja, mada neškolovanog glasa, lepo peva.

Nije to bio udar u stomak već blagoslov za plodnu zemlju u koju vredi baciti seme. Jer iz nje ne niče korov, priroda je to tako uredila ne zna se tačno kad.

„Još jednom, samo još jednom! Videćeš šta će te snaći! Ovo je ništa!”

Reči mu je pomeo bes, ali glas je bio hiljadugodišnje čekana kiša u pustinji od koje su se svuda za tili čas stvarale oaze kakvih u stvarnosti nema.

„Neće se ponoviti”.

Uzvratila je dobrotom dobročinitelju, odlučno, jer takav dar se tako uzvraća. Na bes ne ide prkos. Tišina ili molba ni u kom slučaju. Sve drugo je karta u jednom pravcu, konačnica ovozemaljskog pa makar posle toga fizički oblik trajao na eone.

./...
eskimko
(radoznalka)
2011-12-13 02:51 PM

Kao majčina utroba koja je nestala zajedno sa svakim oblikom sećanja grejao ju je beton na kome je zgrčena ležala. Hranili su je putevi krvi koje je halapljivo jela. Glad je aždaja sa stotinu glava, pa ipak ništa spram žeđi. Sreća, pa ima i jedno i drugo.

Ko zna koliko je obedovala, vreme je nikakav faktor jer je van čoveka, ne u njegovoj vnutrini. Sve što je van naprosto ne postoji.

Vratila se na dasku. Mirnija nego ikada. Otpor ima mnoga lica. On je manastirski mozaik od nebrojenih kamenčića, svaki blistav kao nebesni sjaj i topao kao njegovo krilo.

„Hriste, bože, raspeti i sveti,
srpska zemlja pod oblake leti.”

Bitno je da peva. Da li je uopšte mogu čuti? Nevažno. I šapat se čuje. Ionako znaju, čuli ne čuli, a ne razumeju ni šta peva ni zašto ih toliko mami njen glas.

Što životnija bude pevala sve će jasnije razumeti lepotu. Ona ne ubija već oplemenjuje. A baš to im nedostaje, pa zato miluju rukama i nogama, zato je hrane i paze, čuvaju joj svaku vlas. Zato i jesu ljudi.

Nege u dubinama skriveno od nje trajala je zahvalnost svakome ko je zaslužan što nikada nije upoznala zver. Tada bi otkrila zver u sebi. A ona treba da spava, tamo daleko, što dalje od belog anđela, žutog limuna, kolevke, zemlje i nebesa, krsta i nekrsta, da traje van svih poznatih i nepoznatih dimenzija.

Dane i noći broje dokoni evidentičari propadanja. Zato nemaju sadašnjost. Samim tim, niti prošlost niti budućnost. Imaju golu propast, u destilatu koji jede natenane, ali udarnički, dok duh i telo kopne i nestaju i čovek postane živa ljuštura nesposobna ni da živi ni da mre.

./...
tajka
(trener)
2011-12-13 03:00 PM
Strasno a dobro
znaci strasno dobro!
eskimko
(radoznalka)
2011-12-13 03:15 PM


Opet tresak čelika.

„Diži se! Polazi!”

„Razumem”, kazala je razgovetnije nego što je mislila da će smoći, najodlučnije što joj se dalo.

Išla je hodnikom kao da ju je neko dotakao čarobnim štapićem i usporio ispred tačke apsolutnog mirovanja. Lepotu svetlosti mraka zamenio je blesak dnevnog tamnila. Lepa li je ova tama, kako je na nju mogla da zaboravi? Čudila se samoj sebi.

Hodala je vekovima. U tišini. Niko je nije požurivao ni usporavao. Nikoga i nije bilo osim nje i narednog pomeranja jedne pa druge noge. Osetila je da je stigla neznano gde. Otvorio je vrata.

„Uđite, gospođo.”

Napravio je čudan pokret rukom. Njoj sasvim nepoznat.

„Hvala lepo”, automatizma niko nije svestan.

„Nema na čemu.”

Ono čudo dobija još jednu dimenziju. Nije imala kad time da se bavi. Prošla je kroz vrata. Sručio se potop čudesa, htela bi Nojevu barku da je znala da postoji, samo da ode, da nestane iz tog užasnog sveta nerazumljvosti.

Mnogo kreveta i mnogo žena. Toliko je razumela smesta. Sve su bile iste. Dronjave, prljave kose, blede. Stajale, ćutale, gledale u nju. Odnekud, situacija joj je bila poznata. Srećom se nije sećala, mnogo bi joj energije trebalo da podnese novi užas.

Jedna po jedna su prilazile, nešto govorile, čula je samo glasove. Nepoznati tonovi, boje, melodika, ritmika, jačina, ko zna šta sve još se urezivalo na tabula razu u koju je samu sebe pretvorila.

./...

eskimko
(radoznalka)
2011-12-13 03:52 PM


Nije znala ni ime ni cilj tih tonova. Nepoznati dodiri. Nije im znala svrhu. Neka se vrši sudbina. Samo neka se vrši, tada će sve biti dorbo. Ostaće živa i ostaće svoja. Jedino to se pika. Ostalog odavno već ne beše.

Odvele su je do kreveta. Pomogle da sedne. Osetila je odbojnost. Njeni su bili tvrdoća i snaga betona i drveta. I onog metalnog lanca za ruko i nogoljub čoveku od čoveka.

„Ne boj se, mila, sve je prošlo.”

Zar izgleda uplašeno?! One su neoporavljivo lude. To znači da je ona u ludnici. Odlično. Tu su takođe ljudi.

„Boli li te puno?”

Bol. Šta je bol? Kad bi joj neko objasnio, htela je da ih razume. Ako to ne uspe, ne može da se vrši sudbina.

„Vidi šta su joj zveri uradile, majko moja!”

Kome su i šta uradile te neke zveri? Pa bila je u lepoti mraka, beton, daska, čučavac, kanta za vodu, bilo je čak i prostora za nebo!
Ne ume ništa da razume. Znači, tako treba. Čim treba, dobro je za nju. Ako je već dobro, nije mudro suprostavljati se. Mora da se stopi, da bude što manje primetna, nevidljiva za sve i svakoga, osim za sudbinu.

Sa nje se pogled ne skida. Za nju se imaju oči i na leđima.

./...
eskimko
(radoznalka)
2011-12-13 04:05 PM


„Dajte vlažne maramice, da je očistimo.”

Brisale su joj lice, dve žene. Nije se bunila. Sa teško bolesnim ženama si saveznik. Nikako protivnik. Nisu one krive što nose takav krst.

„Dajte joj cigaretu, al neku lepu! Jel pušiš, mila?”

„Pušim, ako je to ovde uredu. Ako nije ne pušim. A nemam cigarete”.

„Imaš, koliko god hoćeš! Pripali joj, bre, jel vidiš da žena ne može ruke da pomera?!”

Primakla joj je cigaretu, otvorila je usta kao pećinu, pa zatvorila, učila se da povuče dim. Taj refleks je nestao. Zažmurila je.

Sve je uredu. Imala je zalihe kiseonika, slobodno može da truje pluća. Cigareta je bila njeno prvo osećanje na išta osim nje, a da je njeno. Nežno sećanje. Kako se lepo vrši sudbina među ovim dobrim ženama. Zašto toliko tuge u njihovim pogledima?

„Koju pesmu voliš”, upitala je ovu što ju je duvanila.
„Eh! Od kad nisam mislila o tome!”
„Pa, seti se. Možeš ti to”.
Sva se pretvorila u rovokopač. „Od Silvane. Šta će mi život bez tebe dragi”.

U muku, čuo se njen glas. Otpevala je prvu strofu i refren.

„Auuu, ala lepo pevaš!”

Zanemela je. Nekad je možda i pevala lepo. Ako je njima ova škripa lepa, onda je i njoj.

„A jel znaš od Goce Božinovske onu o okovima?”, oglasila se žena koja je još držala prljave vlažne maramice.

Sećanje je čudo nad svim čudima. Nije znala da i to zna. Zapevala je, sa njom još nekoliko, tihi hor tuge ispunio je sobu za očito kolektivni smeštaj.

./...

eskimko
(radoznalka)
2011-12-13 04:15 PM


Neke žene su ćutale. Pokoja je samo oborila glavu, nepomično, kao od čelika da su. Bilo je i onih sa pogledom u prazno. Jednoj, otkinula se suza. Zbog nečega, upravo ta joj je bila sudbinski važna.

„Pitaj onu što plače koju pesmu želi da čuje. Ako je uopšte znam.”

Pevala je samo za nju. Nije znala zašto, ali pevala je vasiona u njoj. Da nema drugi dom osim doma u srcu nečijem. Da će tom nekom u zlim vremenima uvek dati ruku. Jer, osim njene, drugih neće biti.

Osećala se čudno, tražila odgovor. Nije ga našla. Nije znala da postoji potreba. Niti šta su zaista suze. Nepoznata osećanja najednom su je potopila.

Htela je da uradi nešto, naprosto morala je, ali nije znala šta. Kao grom udarila ju je spoznaja. Plakala bi. Pokušala je. Uzalud. Nema suza ni za lek. A potreba je nautaživo proždire, lomi, kida, divlja po njoj, šta god nađe baca na sve strane, besna i moćna, nezaustavljiva, neuništiva, jedina na svetu.

A onda je krenula lađa francuska, sa pristaništa u Solunu. Bila je na njoj. Osmehnula se prvi put. Sve je dobro ako se vrši sudbina.

D.P.V.
13. XII 2011.
eskimko
(radoznalka)
2011-12-13 04:33 PM

Sve ima kraj, pa i more:D
http://youtu.be/ei38oZ3JWs4
MC_
(Bihilist)
2011-12-15 07:04 AM
odlično
presipach
2011-12-27 06:36 PM
sladoledu, došla si ovde samo da bi se natrćila,

i očekivala koje pseto će ti lizati dupe.

e neće tako moći.

presipach
2011-12-29 07:12 PM
daj molim te čoveče, objasni šta je ovde odlično:

„Čim je kročila u mrak, tresak je zapečatio dan. Ništa nije videla u potpunoj tami. Osetila je da najednom teško diše. Pratila sebe, da razume šta se događa. Aha, nedostajao je vazduh. Nije mogla da se osmehne, a kamoli gorko. To je prirodno kad se nalazi na drugom spratu ispod nivoa zemlje. Logično je da tu prozora nema. Dakle, sve je uredu.”

šta je ovde prirodno i logično?

ima nekih glupača koje će, ako proglasiš ovo za „žensku literaturu”, dignuti dreku kako ovo vredi.

e yebe mi se žensku literaturu, ovo ne vredi 5 para.

ništa nije videla u potpunoj tami? alo bre, ko išta vidi u potpunoj tami? itd, u tom stilu do kraja. srednjoškolke bolje pišu od ovog.

(i kad ukapira da je dva nivoa ispod zemlje odjednom normalno diše? alo bre! sve je u redu? može da se diše. majko moja. ludara totalna)
versatility
(図)
2012-01-21 05:21 PM

Upravo tako.
versatility
(図)
2012-01-23 04:46 PM
Kad te budu uhapsili, stavili u takve uslove, nećeš metanisati. Kašće ti se samo sve.I, neću gledati u teme posle dva meseca, tako da se ne nadaj da će tvoje poruke, kao što si nekada, pisane daleko od očiju forumaša, biti čitane. Ni humora, ni satire sa moje strane kao odgovora na tvoja podyebavanja i kasnije oduševljenje mojim humorom.
versatility
(図)
2012-01-27 09:19 AM


http://youtu.be/4pcvs1pU4EQ
Comment Remember this topic!
Looking for Lava Rock Bracelets?
.