У ВРИЈЕМЕ МАРТОВСКИХ ИДА

на крају све се заборави
сем сузе која није клизнула
кад те је први пут лизнула
ватра љубоморе

шапат кључа у брави
у некој успутној соби
која у нама дроби
румени одбљесак зоре...

С друге су стране зида
уздасима мјерили срећу
ни јавити се више нећу
прошапутала је на прагу

у вријеме мартовских ида
Цезару који и не слути
да ће сви ти минути
једном бити на трагу.

Једва се овлаш окренула
да махне невољном сутра
с чудном ватром унутра
и потонула у измаглицу

на столу ружа увенула
дрхтави отисак киста
два празна „Горка листа”
и туђа маска на лицу...

М.Б.Р.