(„Tako je govorio Zaratustra”)

Molim, poslušaj ovo što kažem.
Da bi mogao čuti ono što se ne može reći.
I veruj očima svojim
Veruj izrazu moga lica.
Jer, ne nosim masku, hiljade maski, maske kojih se plašim skinuti jer ni jedna od njih nisam ja.
Ne trebaju mi.
Ne plašim se toga što jesam.
U pretvaranju sam bila pravi majstor, najbolje zavaravala sebe misleći da zavaravam druge.
Zato želim da čuješ ono što govorim.
Ne pretvaram se da sam sigurna da je sve med i mleko u meni i oko mene.
Ime mi jeste samouvernost, moja boja je smirenost.
Nije istina da ne trebam nikoga.
Veruj.
To umeš.
Dobro ti stoji.
Moja smirenost nije odežda koja se menja i skriva odsustvo spokoja.
Znam šta su zbrka, panika i samoća.
Ne krijem to znanje ni od sebe ni od drugih.
Ne paradiram njime.
Ne znam da li sam ikada bila u strahu od pomisli da će me neko videti u mojim slabostima.
Mislim da nisam, ne mogu da tvrdim.
Zato znam, dugo gledam kroz maske ljudi oko mene dok misle da kroz njih ne prodire pogled koji zna.
To umeće opterećuje.
Čuj me i biće to ljubav.
Nije mi potreban dokaz da zaista vredim, nemoj me zato voleti.
Ljubav je jedino što će me uveriti u ono u šta ne mogu uveriti sebe: da ona ipak postoji.
Mislim na ljubav muškarca i žene.
Za preostale znam, oduvek ih živim, one sam sasvim.

Reći ti ovo nije hrabrost već ljubav.
Koje se ne tiče ni šta će biti, ni sad, ni juče.
Ni da li će biti odbačena ili sagoreti kao da je ne beše.
Ni koliko ćeš me ceniti, da li ćeš me podsmehom ošinuti.
Ne postoje ljudi sazdani samo od praznine.
A boli me kad vidim koliko njih o sebi misle upravo to.
Zato ne igram igru očanika koji se pretvara da je siguran dok krije uplašeno dete unutra.
Zato ne učestvujem u otužnoj paradi besmisla maski u kojoj život postaje bojište.
Pa i kad lako razgovaram sa tobom to nije dokonost i uvežbana učtivost koje održavaju površno povezivanje sa drugim.

Kažem ti i ništa i sve o onome što plače u meni.
O devojčici koja zna da je pomilovati dovoljno, osmehnuti se lekovito.
Mada pred dodirom i smeškom ustuknu prestrašeni sobom, slepi za vlastitu lepotu.
Kažem ti; da bi mogao čuti šta nisam rekla jer se od mene same sklonilo.
A ne želim kriti od tebe bilo šta.
Kao što ne želim veštačke, lažne igre glumljenja iskrenosti i spontanosti.
Trebaš mi za ples u paru.
Jer umeš pogledom vrteti igre života i smrti.
Ritmom osnaživati život.
Želiš da letiš udvoje, miran i svoj dok voliš.
Ne težiš da me iznova stvaraš glumeći Boga.
Niti bi to ikome dopustio, pa ni meni.
Ljubavi, dopada mi se ova igra.
Znaju je svaki čovek na kog naiđem i svaka žena koju sretnem.
Samo što ne znaju svi šta zaista znaju.
A ja znam da ne postojiš više ni u mom snu.

D.P.V.