ПРОСИДБА

У сред ноћи, у глуво доба, време кад и мудра сова краде комад сна, у трошну кућу са сламнатим кровом дођоше незвани да испросе младу. Стари златар изљуштеног лица, кривих ногу и мреном у оку, напио се вина и ракије љуте, па у магновењу сватове пожелео. Са две кесе тешке, о појас обешене, обесно се смејао, разбудело гладио пожутеле брке и облизивао балава уста гледајући у девојку једру. И пратња му је осиона била, пар прљавих трговца, масних подваљака и блатњаве душе, што кантаре кваре а мере додају. Све те слуге грешне крви у делиријуму пијанства газдоваше уморним свирцима, рашчупаних гудала.

Скрушени домаћин гледа шта га снашло, уза се свио троје млађе деце, у жену своју не сме ни да гледа, ал је чује како тужно рида. А у углу стајала је она, због које је врила цела ова врева, наметнути пазар пијаце пред затварање, кад се све даје и у четврт цене. Стајала је усправно ко дирек у ноћној хаљини, у лицу јој крви није било, брада јој подрхтавала, младост рана на ражањ се ставља. Златар скину обе оне вреће, једну баци оцу пред ноге ко капару за расплодну зверку, а другу нуди пониженој жртви, плату робу за работу тешку.

У тренутку смртни мук завлада, тешко црн као тоне угља, умукнуше трговци, застадоше гудала, виолине, стаде сат да откуцава време, стаде ваздух да напаја плућа. Одједанпут, девојка се засмеја, пуче горки звук као пуцањ у оголелој гори, просу кишу металнога бола и објави селу успешну просидбу. Она узе ону тешку врећу, похотно заби обе руке у ледене златнике и позва свирце да ударе по весељу. Исцери се гадно огладнели златар, трбушину глади отеклом од ждрања руком, кези зубе и шкргуће сласно, задовољан непоштеном трампом. Поскидаше јелеке од лудости разуларени трговци, лочу вино и љуту ракију, распомамљено се у коло ухватили и бичем гонише свираче.

Млада узе два бокала да донесе воде, одсутно глади косу мале браће, мајку у чело љуби а оца у рапаву руку. Запуцаше пушке, побеснеле виолине у тој кући муке, резила и немоћи, док су сви светци немоћно затварали очи. Време пролазило али девојка се није враћала, послаше браћу да је зовну, за њима изађе и мајка са црном слутњом у грудима. Златару не би право, намрштио краставо чело па и он са свитом изађе у башту. На светлости сјајне месечине угледаше просуте златнике а крај бунара два сломљена бокала.

Запишта мајка и сруши се на мирисну траву, отац паде на колена и заби главу у дрхтаве руке, плачу браћа дечијим сузама, а златар се над бунар нагиње. У дубини, на мрешкавој води лежала је несуђена млада, сломљенога врата у кошуљи белој, широко се осмехује неприсутном Богу. Заурла бесно златар и пљуну горку слину, упрља јој светло, чисто лице али онај свемоћни осмех не скину јој ни за трен. Покупи се људски лешинар, отрежњен и још више суров, скупи оне новце а остави неколико златника, да исплати рачун за ноћашњи пир.