06. septembar 1997. godine

„ Dragi dnevniče,

Na letnjem raspustu mi je bilo lepo. U selu sam mazila malo jagnje i muzla kravu. Jednom je grmelo pa sam se uplašila.Tata je morao da isključi mobilni. Još uvek sam zaljubljena u Miloša. On sada ima novu frizuru, ošišao se i ćelav je. I dalje voli da jede pljeskavicu posle škole, visok je 160 cm a težak 56 kilograma. Rekao mi je da kad završimo osmi razred, mi ćemo da se venčamo, a onda će smeti da me zagrli, stvarnički. David mi je rekao da ako to uradimo onda ću biti kao one žene čije ime ne smem da kažem jer se tata ljuti. Mala deca to ne rade.. . Kad porastem pisaću priče a Miloš će biti kuvar. Jedva čekam da završim osmi razred pa da on bude moj muž . ”


06. septembar 2011. godine


„Dragi dnevniče,

Matora sam i u panici.”

Ćurka.

Nasela sam kao dete kad mu daš punu kesu bombona pa ono ne ume da se zaustavi, sve pojede i povrati i nikad mu više ne padnu na pamet.

Kada sam primljena na prvi ozbiljan posao mislila sam da će suma koju budem dobijala za svoj minuli rad biti dovoljna da reši sve moje probleme. I tako sam svakog petog u mesecu iščekivala i govorila sebi kupićeš to i to i bićeš srećna. Crv koji je mučio Vasu Ladačkog provukao se i meni kroz ganglije. Vasa je hteo mnogo više. Jelena ŽELI mnogo više. I tako skoro devet meseci.
I skoro devet meseci svakog šestog, petnaestog i dvadeset nije ni važno kog u mesecu budila sam se nezadovoljna.
Kao što rekoh - ćurka.

Ova brilijantnost uma nije došla do izražaja ni tog jutra, šestog septembra. Rituali su bili uobičajeni. Bacam par reči u rokovnik iz hiljadu devetsto i neke, dvadeset četvorogodišnja navika. Kafa. Jedna. Pola druge. Jedno oko našminkano, drugo, poluotvoreno. Zvučim kao heroina jednog od onih „Keri Bredšo filmova”, što je ogavno.

Jurim na posao.

Ista meta isto rastojanje, još od januara ove godine; siva zgrada, sva u staklu. Jurnjava za autobusom . Iznenadna kiša. Kišobran u kvaru. Uobičajene misli : šta da spremam od ispita za oktobar II,šta da skuvam danas, moram da zovem
majstora za frižider,šta li će se desiti na kraju „ Igre andjela” ,mogla bih na dijetu od sutra, ali stvarno, počinje salsa sledeće nedelje, šta li rade mama i tata... Kao i u svakoj sceni koja se dešava tokom takvih kišnih prepodneva, autobus naglo koči. Kraj sanjarenja. Opet sam se pretoplo obukla. Skidam jaknu , osmehujem se ljudima na recepciji, dobro jutro...svako jutro...Još jedan isti dan, kao prethodni, kao sledeći. Na šestom spratu, iskustvo koje me je promenilo, skoro pa iz korena. Mnoštvo karaktera i osobina koje baš i nisam imala priliku da susretnem. No dobro. Oni meni jednu, ja njima dve, nekad lepu a nekad i manje lepu. Sve je to sastavni deo ne bih rekla života ali svakako izbora koje pravimo, jer samo od nas zavisi. Zvuči skoro kao plakat za izbore! Na sve strane, suviše si mlada za ovo, suviše si mlada za...Ni ne stignu da završe rečenicu, često je argument - 24 godine, ma daj, mlada si ... Ne znam, ne volEm da se raspravljam. Neka bude. Sama sam odlučila. Prodala sam se za male pare.

Međutim sve te to nekako dotakne, bez obzira što govoriš da ti nije stalo ili da si iznad tih mediokritetskih stvari. Nikad nisi. Loša energija te obuzme , valjda. Tako je bilo i tog dana a ja sam samo razmišljala kako ću podići novac od plate i spiskati pola na neke izvikane cipele jer su one, nažalost u tom trenutku bile moja must have ulaznica u to VIP društvo.

Nije problem bio u cipelama ili iskrivljenim navikama nekih ljudi ili u tome što sam se prodala za male pare.
Problem je što sam u nekom deliću sekunde pomislila da sam na prodaju.

Nezadovoljna sam izašla iz firme. Otišla sam u banku, iznos na tekućem računu je bio zadovoljavajući a ja sam bila...čik pogodite...nezadovoljna.

Uveče smo Ivan, ja i sva moja negativnost otišli na proslavu ne sećam se čije diplome u kafanu čijeg se imena isto ne sećam. Nisam popravila šminku. Nisam se ni doterala. Samo sam tako otišla, otaljavajući neke potencijalno lepe trenutke u životu. I sela sam u ćošak, kao kreten. Jedva sam čekala da se završi večera pa da idem kući kako bih se naspavala do početka još jednog „ ovakvog dana ”. Ono što me je dokrajčilo bila je činjenica da su u kafanu ulazili savršeno lepi i srećni ljudi.
Smotra fensi haljinica, dugačkih noktiju i savršeno ravne kose. Neki likovi sa sunčanim naočarima u zatvorenom prostoru. Srećni. Jedan od njih ispod ruke je vodio cupiku, savršenih nogu u suknjici koja je bila kraća od njenih noktiju. Seli su pored nas. Vidim, sve na njima vrišti cenu, koja je verovatno po komadu desetostruko veća od moje plate. Kompleksašica u meni je proradila. Pa da, ja moram crkavicu da razvlačim do desetog a ona nosi čarape koje vrede kao jedan zdrav bubreg. Misli mi je prekinula muzika. Devojka ili devojčica, nisam mogla u trenutku da procenim koliko godina ima ustaje i kreće sa igrom. Naravno, mrzim je, zato što pored svih beneficija koje ima život je častio i savršenim osećajem za ritam. Sama. Djuska pa rastura. Matorac sedi u ćošku kuca nešto naravno na poslednjem modelu šlblbl telefona, ne obraća pažnju. Riba ne staje. Podiže kafanu na noge. ČAK deluje simpatično. Ne mogu da verujem. Ne prestajem da gledam i skoro da zaboravljam da sutra moram da dam novac za ne znam ni ja više šta, teško zaradjen, bar je tako meni izgledalo. Nakon nego vremena muzika je napravila pauzu. Devojka seda pored mene i počinjemo jednu od onih kurtoaznih priča koje vodiš sa osobama koje vidiš prvi put, o klopi, o muzici, o muzici u toj kafani...dolazimo do posla...Ja krećem sa opširnim opisom svog posla, pozicije, stremljenja, plate, onda blagim negodovanjem zbog toga što je mala, pokušavam da se našalim, ali vidim šta radim, pričam i pričam i pričam o sebi, širim negativnu energiju koja se taložila ceo taj i svih prethodnih dana, sve dok mi se usta nisu osušila. Vidim ja da pokušavam da ispraznim kafanu i da sam prevršila svaku meru i u poslednjem trenutku se zaustavljam, kako bih sačuvala trunku svog dostojanstva. Ona, neverovatno, gleda me tim svojim velikim očima i kao da se osmehuje. Ja pomislih, Sunce ti ova je ludja od mene, čim joj je insteresantno. Kako bih prekinula već neprijatan a pomalo lucidan trenutak, upitah je čime se ona bavi, sigurno je neka kul pozicija, zbog toga što je Burberry šaru imala verovatno i na gaćicama. Već sam je zamišljala kao PR-a u nekoj agenciji ili modela ili voditeljku, šta ja znam, sve ono što bi verovatno većini palo na pamet.

- Ja sam madjioničar – reče Burberry cica.

Madji ŠTA? Auuuu, nešto su joj garantovano sipali u piće. Doduše onaj klipan joj je verovatno menadžer ili sponzor, ko zna, možda im je madjioničarstvo neka šifra.

- Izvini nisam sigurna da sam razumela, ti si madjioničar, izvodiš trikove za decu i tako to - upitala sam oprezno.
- Da da, pravi pravcati madjioničar – potvrdila je.
- I to ti je zanimanje, znaš kao svaki posao, završila si neku školu – pitala sam u neverici.
- Da da, školu za madjioničare, to radim već sedam godina – reče Burberry.
- Aha.

Nisam znala da li da se smejem ili da plačem . Ne zato što je ona madjioničar već zato što sam se ja svim mogućim trikovima poslužila kako bih zaboravila dobar deo svojih dečijih snova. O kojima sam joj pričala ostatak večeri. Tako sam i završila u sivoj zgradi s početka priče. Devojka se i dalje smejala, onako, nevino, ja sam je gledala i samo mumlala kako ne verujem, smejala sam se, odmahivala glavom, tako sigurno desetak minuta. Rekla mi je da povremeno zaradi malo više radeći to, ali da je fiksni iznos njene mesečne plate oko sto evra, neretko i manje. Takođe, rekla mi je da ne poznaje tipa sa kojim je ušla i da se on samo ponudio da je uvede unutra. Rekla mi je da radi sa decom ometenom u razvoju, po obdaništima, rođendanima. Rekla mi je da je srećna. Tako je i izgledala. Ostatak večeri smo provele pevajući na sav glas. Ja nisam kupila famozne cipele, zato što sam dala pola svoje plate muzici. Dok smo se opraštale, imala sam utisak kao da me je neko tresnuo po malom mozgu tupim predmetom. To je valjda prosvetljenje. Ne znam.

- Na svoju sledeću predstavu te zovem, ako ne dodješ, pretvoriću te u žabu krastaču – na rastanku mi je poručila.
- Neka hvala; ali znaš šta bi mi baš značilo nakon ovog višemesečnog stresiranja i uopšte ovakvih dana, ako bi mogla jednim ćiribu ćiriba fazonom da me vratiš u vreme kada sam grančicom čeprkala po punoj noši i po sopstvenom izmetu i silno se zabavljala? - bila je moja molba.
- Može, samo ako mi obećaš da ćeš dosanjati ono što ti je važno i onda mi poveriti jednu ulogu u tekstu koji će biti o ovoj večeri ? – namignula je.

Epilog

Sutradan sam već bila bez posla. Vraćala sam se nekim novim ulicama koje su sada moj život.I disala sam, onako jako, punim plućima. Ćiribu, ćiriba.