Klečao je na mokrom pesku, na obali velike reke, posmatrajući vlastite ruke kako nestaju u njenoj mutnoj vodi. Stezao je šake, zahvatajući pregršt peska, a zatim ih opet širio puštajući da talasi obrišu trag njegove igre...Druga obala reke nestajala je u jutarnjoj izmaglici, douštajući tek s vremena na vreme da se šumom obrasle litice pojave, pa opet nestanu.
Spustio je lice do same vode, tražeći svoj odraz u njoj, ali nije ga bilo...samo su mu mutni talasi uzvraćali tihom muzikom koju on nije umeo da čuje. Usamljen goli čovek na obali moćne reke, što cepa kontinent, uzalud je pokušavao da shvati ko je, odakle se stvorio na ovim pustim peščanim sprudovima. Dizao je ruke iz vode i prinosio ih licu kao da pokšava proveriti da li ga uopšte ima, ili reka zaista nije imala šta da pokaže kao njegov odraz.
Opet je gledao svoje dlanove u vodi, kako se menjaju pod izlomljenim zracima svetlosti. Na trenutke su delovale malene i čiste, gotovo kao dečije, a onda bi se pod sledećim talasom pretvorile u neke drugačije, njemu sasvim nepoznate ruke, stegnte u pesnice...
Gotovo zagnjuri lice u vodu , kad primače usne površini reke kao da nekom nepostojećem biću treba da oda najdublju tajnu svog života.„Ko si ti Reko?Kako se zoveš?”
„IŠŠŠTARRR ” zašumeše talasi, odazva se vetar povijajući osušenu trsku u močvari.Grane drveta,koje se nadvijalo nad golim čovekom u pesku, prihvatiše igru pa ustreptalim lišćem ponoviše „Iššštaaarrrr...”
Voda se i dalje, kao tečno ogledalo prelivala preko njegovih prstiju, zgrčenih u pesku, dok je on pokušavao da razume govor vetra, da čuje glas reke kako ponavlja svoje ime. Vetar mu je sad kvasio lice nanoseći mu sitne kapi pokupljene u preletu nad ovom živom vodom i čovek u očaju kriknu dižući vlažno lice ka sivom nebu...„Ko sam ja reko, kako se ja zovem...” Reka ostade nema, trska se umiri i krošnje nad njim se ne odazvše. Nebo u svom dubokom sivilu zaplesa tamnim oblacima i velika crna ptica kriknu svoj pozdrav reci, kružeći visoko nad njom pa se spusti gotovo do same obale kao da želi bolje osmotriti uljeza koji remeti ovu igru vode, vetra i oblaka. Još jednom se začu njen prodoran vrisak, pa i ona nestade u magli iznad druge obale reke...čovek ostade sam.
Zabode prste dublje u pesak kao da traži neku istinu skrivenu u nanosima rečnog dna, kao da su svi odgovori ležali tu negde, na ovoj granici elemenata. Oštar, neočekivan bol preseče mu svest žutim bljeskom svetlosti. Talasi nad njegovim prstima obojiše se crvenilom krvi, dok ih je posečene prinosio preneraženom licu. Sada je klečao stežući okrvavljenim šakama dugo izvijeno sečivo iskopano njegovim rukama. Duboka posekotina sve više je pekla dok bol ne postade toliko jak da mu zamagli svest. Sruči se na pesak, ne ispuštajući taj oštri metal što je pekao kao vatra, zagrejan njegovom krvlju i zajeca nemoćno...
„Pomozi reko...štaje ovo, gde sam ja...ko sam ja, molim te, molim te” Golo telo se uvijalo od
bola, od straha, sažimajući se, sve dublje povijajući glavu ka kolenima kao da se nastoji zaštititi od talasa panike i sakriti negde, u utrobu pramajke sveta. Dugo sečivo sablje zabode mu se u
stomak i tanki mlaz krvi poteče niz metal ocrtavajući grimiznu spiralu dok je nestajao u pesku, ispiran talasima reke. Monstruozni fetus sada je drhtao u užasu, čekajući da se rodi u svetu u kom reke ne znaju ime onoga čiju krv ispiru, u kom se crne ptice sa kricima pomaljaju iz olovnog neba i nestaju u magli. U svetu u kojem trska močvare ostaje nema pred uvijenim telom sa pupčanom vrpcom od okrvavljenog čelika.
Pomodrele usne prošaptaše nečujnu molitvu tren pre nego se čitavo telo zatrese u ropcu umiranja.
„Bože, da sveti se ime tvoje, da dodje carstvo tvoje”
„Ognjene, Ognjene molim te...probudi se...Ognjeneeee...”