Jutro se izmilelo polako, zora je…svice. On neispavan otvara jedno oko pa zatim polako drugo. Prva misao mu je kako će zapaliti cigaretu I ona gat era da zaista ustane. Pusenje….koji porok. Ustaje polako, soba je pomalo prohladna, telo se jezi na hladnoci. Brzo se oblaci I izlazi iz spavace sobe. Na brzinu je preko pidzame obukao dzemper.
Izlazi napolje na student, ker zavija polako I umorno. Otegnuto kao da place.
Može li zivotinja da place- pomisli on u momemntu.

Prelazi zamnje dvoriste zurno I ulazi u „letnju kuhinju”…I tamo je hladno. Pristavlja kafu I konacno pali cigaretu, seda za trpezarijski sto koji se eto silom prilika nalazi u letnjoj kuhinji. Nalozio je drva ui sarom smederevcu I uzivao je toplotu vatre koja je tinjala.

Treba da ide na pozao, na njivu. Nije ni slutio d ace pod stare dane ovako da zaradjuje za hleb, ali šta jet u je, mora se živeti, mora se jesti. Najlakse bi bilo da sad može da umre, ali deca su tu, jesu već veliki ali ne toliko da im on ne treba.

Živeti je lepo iako se mora ići na jnivu, pa I tako su pre ljudi zaradjivali za hleb. Kad se seti svih onih uzaludno utrosenih godina oko pozorista I pisanja drami. Ovo sto sad radi je prava drama, kako preziveti I zaraditi hleb

Ne bi mu posao na njivi bio toliko tezak da nije imao problema sa kicmom, a za to su krive sve one godine pracene pijanstvom I bancenjem. Sada placa sve I umesto da rezira dramu u pozorostu, pozoriste u kuci rezira njegov zivot.

Koji paradoks , a ipak da nema te umetnosti Zivot zaista ne bi imao smisla !!!