http://www.oilpaintingspace.com/images/l/oil-painting/Portrait-of-the-Postman-Joseph-Roulin-II.jpg

http://en.wikipedia.org/wiki/File:Nadezhda_von_Meck.jpeg

Eto šta od Sunca jarkog napravi internet učiteljica života. Tužne li su ljubavi između muškarca i žene... A ljubav prema domovini, može li doneti tugu?

http://www.youtube.com/watch?v=1lVxpJn_36A

:/

Zaboravljeno kolo, a krug ostao začaran...
http://www.youtube.com/watch?v=QU_2hhE5NTE

Zločin ide na zločin, ali šta je sa pravdom? Za pravo se odavno ne raspitujem, od kad je nastalo slabašnog je zdravlja pa je jednom davno, iza sedam gora i sedam mora, iskopnilo.

Ali, pravda nije zapisana u zakonima, dekretima, monarhističkim ukazima, republikanskim deklaracijama. U izvornom obliku sveprisutna je, ona je pravo ime božije čestice za kojom čovek uporno traga u institutima onkraj Alpa i na Uralu, zovući je – Bozon. Moguće je da tu česticu neće otkriti ako su u pravu Latini da je ime znamen. Pod pogrešnim znamenom traže božiju česticu i zato im izmiče.Dodvoravanje nije harfa čak ni za gluve, a ostrašćenost je svetlost vidljiva i slepima, samo što ljudi o tome ne žele da se obaveste. Moć je slika onoga ko je ima, ogledalo njegove unutrašnjosti.

Pravda se rađa onog trena kad je izvršen zločin. Jedna loza ugasila je drugu, sve u interesu svetosti trona i interesa naroda. Potomci nadživele loze prte breme svojih predaka, tako je to sa lozama i u kojima nema plave krvi. Kako su obe dinastije, u konačnom zbiru, učinile sve čega su se dosetile da postanu nedostojne trona, pravda ga je uzela u zaštitu još 3. maja 1903, dok je vreme pustilo da gledamo kako se ona vrši i među monarsima, ako u pravu ne nađu svrhu.

Moć tepiha otkrila sam tada. A one subote, prošlog leta, ili koje li je već bilo, ako ga je i bilo, razumela sam da je i nad nama izvršena pravda. Onda kad smo svoje dobro okačili o klin i prepustili ga da kao nahoče traje kroz vreme u kojem je svega bilo, ne i nas. Nevažno je ko je prvi stigao do klina, čije su ruke kačile blago ili ko se to zavukao pod tepih. Kad imaš ljubav i ne znaš šta ona zapravo jeste, ostaješ bez nje ne bi li naučio upravo ono što stalno gledaš kako drugi uče grcajući.

Umeli smo voleti i nismo umeli sačuvati. Aleksandar i Draga takođe su voleli i nisu umeli sačuvati. Mogli su se odreći stolovanja ali ne i sebe, pa odživeti jedno sa drugim. Da nisu toliko ljubili kraljevski tron. U kakav je ovozemaljski tron zagledan običan čovek kad zaima da bi nemao? Nije li tron u njemu samom? Da li mu je potrebna sablja da bi bio mrtav? I da li je dovoljno to što diše da bi bio živ?

Tronova ima i tamo gde nema plave krvi. Magija raznih oblika i vrsta moći čoveka nad čovekom, nosi ljudsko biće sve dok na posletku otkrije moć nemoći. Vlastite.

Sada, kad i za tu moć znamo, bogatiji za novo saznanje, imamo po čemu da pamtimo ono što smo imali, a za šta surogat ne postoji. Sećanje na put jednako je bitno kao i samo ishodište. U sad i sutra unosim prijatelja više. Unikatnog, uprkos svemu čega više nema. Oduvek smo bili i prijatelji, a od kad smo stvorili novo srce pravo da budemo manje od toga nemamo. Hvala što delimo mišljenje. I, što i ti vidiš tron naše zajedničke moći neznanja, iz kojeg viri klin naše nemoći, a na njemu okačen tepih naših zabluda, o sebi samima. I što ti ne smeta to, što moje sećanje oduvek traje duže nego što inače postojim.

Isidora„.

./...

”

Jes, vala, Krasiva je to:) Čolina, čija bi bila?!
http://www.youtube.com/watch?v=BfuWXRZe9yA

lol

Odoh ja lepo da spavam.

Da u snu doktoriram ima li te yebene energije na zapadu, istoku, severu i jugu u odnosu na Rusiju i Balkan:) Pa da priču okrenem u nekom drugom pravcu, može biti da je smer dibidus pogrešan!

Pozzz

Laku noć!
(grizle te buve celu noć)

Gledala sam bjele brave niz Komove kako jave:)

http://www.youtube.com/watch?v=2Yuq6pL8T7k

Potom smo otišle na more. Beše nam kako umedosmo. Prirodno, nismo imale ista interesovanja. Nisam do tada znala da ima, među nama, i bitnih različitosti koje ne želim da negujem u sebi.

Pravila sam ti društvo, kad smo već skupa, koliko god sam bila u stanju. Potom, dogovorile smo se: kad to hoćeš da radiš, samo mi reci,ali pre nego počneš, da mogu otići za drugi sto. Poštovala si dogovor. Kao i ja, odlazeći svake večeri. Čitala knjige, odmarala mozak, slušala talase i boje, a još osećala sneg i sebe na onoj visoravni. Nemam pojma da li si i ti bila sama za stolom ili si imala društvo. Dolazila si, kako smo se i dogovorile, kad ti se sedelo samo sa mnom.

Vratile smo se u Beograd. Za septembarski ispitni rok htela si reprizu priprema kakve su bile uoči januarskog. Nisam imala snage reći da ne želim. Previše smo nas dve različite za intimu kakva se ima u svojoj sobi i kupatilu. Bilo je ovaj put po tvome, toliko jesam dugovala.

Nisam više samo gledala, Videla sam te, Branka. I znala koliko je tvoje lice lepo. Ali ga boji nešto drugo, istinski ružno.

* Branka, budi ljubazna, učini mi uslugu, zatvori taj prozor za sobom.

Rekla sam ti to jedne večeri umorna od svega, još više od onoga što sam nedeljama gledala u rođenoj kući.

Pitala si tiho i tužno:

- Znaš li šta si mi rekla?
* Da zatvoriš prozor.
- Ne. Rekla si da ga zatvorim za sobom.
* To sam rekla?! Bože, koliko sam samo umorna... Zatvori taj prozor, molim te, i sedi da slušamo muziku. Moramo obe da se odmorimo jer neće biti efekta ako sad nastavimo učenje. A stižu i tatini sendviči.

Ne pamtim kako smo se razišle. Sigurna sam da je bilo ubrzo.

Posle nekih godina sretosmo smo se kod Doma omladine. Bilo je nemoguće proći i ne pogledati te. Toliko nepristojna ne umem da budem. Isti onaj pogled od pre, ista ljubaznost glasa i lica, radiš kao pravnik, imaš dvoje dece. Ja, eto, ne bavim se pravom nego nečim drugim, imam jedno dete. I, da, obema ide odlično kao što se, uostalom, oduvek moglo očekivati.

Nikada nisam imala kuraži da kažem istinu. Nemam hrabrost da povredim čoveka. Ne žalim, naprotiv. Kad dotle dođe najviše što mogu da učinim jeste da se poigram, kao dete, i pokažem da ipak nešto znam.

Sa tobom, Branka, ni poigrala se nisam.Jer, ti si prešla preko moga praga, a tu igara nema. Zato toliko pažljivo biram na čije kucanje otvaram. Da ne pitam - ko je?, jer unapred znam da, ko god da je, daje i prima radost, jer nije doživotni ekspert za tugu.

Da li je moguće, Branka, da nisi znala da tebe taj tvoj voli u miligram suštine jednako, kao onaj moj mene? Da bi svaka na svojoj adresi trebalo da traži ono što joj sleduje po tom svojstvu? Da je tu sama pomisao, a kamoli takmičenje, lišeno ama baš svakog smisla? Da je već i pokušaj takvog takmičenja dokaz da besmisao ipak postoji?

Onaj moj, on je maratonac u vožnji Febove kočije. Otišao je, znajući šta smo bili jedno drugom. Dao je sve što je trebalo, ponešto je bilo i višak. Ali: dao je dovoljno da ga ne tražim na pogrešnim adresama. Neka počiva u miru, drago mi je da jesam njegova kći.

Tebi, Branka, hvala, što se se, evo, iz mojih uspomena porinula u ovo sad. Mada, nije to tvoja zasluga. Ali, zadovoljstvo je moje. I, slobodna si da se vratiš tamo gde ti je, u meni, bilo najlepše sve ove godine. Znam, pitala bi me, kao i još neki kad bi smeli, kuda ću ja. Tamo gde mi je mesto. A to je? Moj život, moja stvar.

Tvoja,
Stanka„

./...

”

Pa kad si sit -leba, evo kako preletiš preko grane topole pa do Ravne gore:

„znam da nije, al barem na tren sve je opet k'o prije”
http://www.youtube.com/watch?v=sIRsz5xJ4Q8

Uzgred, „Branka” je deo mladosti moje najbolje prijateljice. Priča se bazira na istinitom događaju, ali sam ga ja nadogradila, tako mi nadošlo:)

Kako osim goluba, postoje i golubice (nemam dokaza, ali tvrdim!), a tandaramo o ženskom rukopisu, onda da odtandaram, za kraj, nešto

Potpuno intimno o cemu vasiona nema pojma:

http://www.youtube.com/watch?v=M8FK_wYrSQ4&feature=related

Sve je ok sa linkom, da ne brine drugarica vOlojka:) Prekinut je, jer su Oliveru bacili u raku zaborava nakon smrti muza političara, pa na humku krknuli i krst da joj se iz groba ne bi čuo glas. Poboden je i glogov kolac, da se slučajno ne dogodi da umesto glasa, krene da poje. A uprkos tome, mrtva žena, često gladna, kao i njeno dete, uspeli su da pređu sve prepreke, pa joj je sin sada vrhunski obrazovan i kao virtuoz radi posao za koji se školovao. To je I Oliveri dovoljno. Ne samo zato što je majka, mada najbitniji, svakako, to nije jedini orden u njenoj duši. Ima ona mnogo takvih ordena. Kad su je pitali za neki intervju da li je bila svesna koliko je fizički lepa, odgovorila je: Ja sam tada bila gorda. Toliko sam bila uverena u savšenstvo moje lepote, da nakit nisam nosila, zato što bi mi kvario lepotu. Puno mi je pomogao moj dragi prijatelj psijjatar, tri godine radili smo na tom problemu i naravno, rešili. Ali, to je mnogo težak i mučan put, nemaju svi snagu da izdže susretanje sa svim manama

A na pitanje zašto se nikad nije udala, jer je bila mlada udovica, odgovorila je:

* Niko nije dotakao moje srce, i zato sam sma.

Ne znam koliko puta sam pročitala. Bio je to gutanje, žderanje, nešto u tom pismu teralo me je da se stalno vraćam na početak.

U kojim godinama čovek doživi tu milost da ga više ništa ne ume iznenaditi? Šta bi sve trebalo da spozna da bi razumeo „Ništa ljudsko nije mi strano”? Da li je potrebna bogata zbirka lične i opšte nesreće da bi dotle dobacio ili se do mudrosti može stići nekim lakšim, umilnijim putem? Zašto svesnom biću nije dato da spoznaje samoga sebe kroz sreću, već se otkriva i razotkriva sebe, i svet oko sebe, kroz bol, patnju, raspeće?
Pogledala sam ka prozoru. Ne pamtim pogled. U biblioteci najviše vajde ima od čula mirisa. Opuštajući, gotovo manastirski mir. Krenula sam polako između polica.
* Bili ste u pravu.
- Čovek ne može biti ni u krivu ni u pravu.
* Znam. Samo nisam znala da i Vi znate. Kad mi se omakne, po pravilu me gledaju belo.
- Tako i valja.
* „Pohvalu ludosti” imam i kod kuće.
- Vidi se.
* Hvala Vam. Vidimo se uskoro.
- Kao i uvek. Ako imate vremena, mogli biste naići ovih dana. Doneo bih Vam jednu knjigu.
* Doći ću sutra, s posla.
Kad je stiglo sutra, izvadio je iz radnog stola knjigu. Odmah se vidi da je izdavač „Srpska književna zadruga”, čiji je prepoznatljivi znak 1893. godine osmislio njen prvi potpredsednik Jovan Jovanović Zmaj. Stojan Novaković, istoričar i filolog, inače prvi predsednik, na prvoj skuštini SKZ poručio je da su njeni osnivači „ostavljali na stranu sve što bi nas moglo deliti” zato da bi „jače potražili ono što nas može zbližiti i sastaviti”.
Listala sam „S francuskog Parnasa”, izbor iz francuske poezije XIX veka. Na marginama, bočnim, gornjim i donjim, dve vrste rukopisa, grafitnom olovkom.
* Odakle Vam ova knjiga?
- Kupio sam je, odavno. U antikvarnici koje više nema.
* Mogu li da fotokopiram?
- Naravno.
* Vratiću sutra.
- Ne morate žuriti.
* Hvala Vam. Ipak ću je doneti sutra. Jeste li čitali ovo što je pisano rukom?
- Jesam. Mnogo puta.
* Zašto?!
- Kad sam prvi put čitao, nije mi trebalo mnogo da hvatim da je to, u stvari, ljubavna prepiska. Znate, ono su bila drugačija vremena. Momak napiše poruku, da knjigu devojci. Ona odgovori, vrati. Tako su se tajno dopisivali.
Listala sam. Od prve do poslednje stranice nema margine bez rukopisa.
* Volela bih da sam poznavala te ljude. I kad bih znala šta je sa njima bilo.
- Venčali su se, imali decu.
* Nisu se, valjda, i tada dopisivali?!
Nasmejao se. Nekako, srećno, ponosno. Mada, u pogledu je bilo i sete.
- To su bili moj deda i moja baba.
* Molim?!
- Nemoguće je opisati kako sam se osećao u šoku kad sam u shvatio da sam u antikvarnici kupio knjigu koja je bila baš njihova. Kolika je verovatnoća da se to desi!? Mesecima sam se vraćao i vraćao na te rukom pisane poruke, prepoznavao neke detalje, uklapao mozaik, razmišljao o slučajnosti... Koliko god se ono što sam znao uklapalo, nisam mogao da poverujem. Bio sam uveren da silazim s uma, ne znam koliko li je bilo besanih noći. Ali sve što sam znao o babi i dedi, potpuno se uklopilo u redove sa margina.

./...

Šetala sam dugo. Pred očima mi je bio samo zapisnik o oduzimanju pokretnih stvari. Na osamnaest gusto kucanih stranica. Trpezarijski sto u duborezu sa dvanaest stolica. Srebrni svećnjaci, šest komada. Kožni koferi za putovanja, osam komada. Servis za ručavanje, porcelan, pozlaćen, za 24 osobe. Srebrna kutijica za nakit, komada jedan. Štedna knjižica te i te banke, sa toliko i toliko para. Akcije u toj i toj fabrici, vrednost tolika.

Nikakvo čudo. Zašto i to ne bi bilo oduzeto, kad je već vetar promena odneo osam stanova od Slavije do „Manježa”, u jednom od njih je sedište neke kulturne ustanove. Šta je, pa, to, spram ona dva hektara zemlje na Dedinju? Ništa, u odnosu na kuću u Herceg Novom koja je imala više sreće, pa je u njoj nekakav arhiv. Sve to ne vredi koliko ona knjiga sa osećanjima na marginama vremena. Babu i dedu nije upoznao.

Dvoje ljudi koji se ne poznaju konektovala je nepravda. Jedan, nije upoznao roditelje svoga oca zato što su streljani u banjičkom logoru jer im je sin bio u pratizanima. Drugome je bilo zabranjeno da bude kraj svoga dede, kome na srce nije legla komunistička vlast, u njegovim poslednjim trenucima, u Gracu.

Neka pisma raznose kuriri. U njima takođe zna da iskoči nekakvo čudo. Ili mi se samo čini da je čudo. Biće da i ja silazim s uma, kao i onaj bibliotekar.

Šta je čudno u tome da kurir donese predsedniku suda koverat u kome ministar lepo obaveštava dotičnog organizaciono-tehničkog operativnog radnika koji sedi u kabinetu predsednika, o tome kako sudeći sudija, koji je plaćen da radi na nekom predmetu, treba da utvrdi šta je zakonito? Ministar to bolje zna od sudije, zato mu i jeste mesto u vrhu izvršne vlasti.

A sudija? Dobiće preko predsednika pismo u kome je taksativno navedeno po kom zakonu, pa još i po kojim tačno članovima zakona, ne treba odobriti upis u sudski registar čoveka koji je zakonito izabran za direktora neke državi bitne institucije.

Ko zna koliko je u pravnoj istoriji bilo takvih pisama? Koliko je, na svim meridijanima, bilo telefonskih poziva? Ili razgovora u četiri oka? I kolika je množina slučajeva zbog kojih se kaže da je pravda spora ali dostižna?

Nisu tu krivi kuriri, ne treba oni da crvene. Njihovo je da vrše sudbinu kad ona ima da se vrši. Pa makar fotokopirali molbu zaposlenog, koji je bio godinu dana na bolovanju zbog saobraćajne nesreće, da mu direktor odobri pomoć od nekoliko hiljada dinara za kupovinu knjiga, školskog pribora i ranca detetu koje kreće u prvi razred osnovne škole.

Jer, to je bivši direktor, a novom valja pokazati čitavu lepezu dokaza o tome kako je njegov prethodnik arčio novce, pa zato, s vetrom koji ga je pomeo, treba da, kao i svaki ober lopov, sedi ne u ma kom zatvoru, već u čuvenom Sedmom paviljonu „Zabele” gde država, kao što svakoj državi dolikuje, prevaspitava najokorelije višestruke povratnike. Da, kad izađu na slobodu, srećni poštuju slovo zakona i više ne ubijaju decu, trudnice, komšije zbog međe...

A usput, molioca pomoći valja isporučiti novom direktoru zato što je na kraju pisma napisao „S poštovanjem” i svojeručno se potpisao.

./...

Šetala sam dugo. Pred očima mi je bio samo zapisnik o oduzimanju pokretnih stvari. Na osamnaest gusto kucanih stranica. Trpezarijski sto u duborezu sa dvanaest stolica. Srebrni svećnjaci, šest komada. Kožni koferi za putovanja, osam komada. Servis za ručavanje, porcelan, pozlaćen, za 24 osobe. Srebrna kutijica za nakit, komada jedan. Štedna knjižica te i te banke, sa toliko i toliko para. Akcije u toj i toj fabrici, vrednost tolika.

Nikakvo čudo. Zašto i to ne bi bilo oduzeto, kad je već vetar promena odneo osam stanova od Slavije do „Manježa”, u jednom od njih je sedište neke kulturne ustanove. Šta je, pa, to, spram ona dva hektara zemlje na Dedinju? Ništa, u odnosu na kuću u Herceg Novom koja je imala više sreće, pa je u njoj nekakav arhiv. Sve to ne vredi koliko ona knjiga sa osećanjima na marginama vremena. Babu i dedu nije upoznao.
Dvoje ljudi koji se ne poznaju konektovala je nepravda. Jedan, nije upoznao roditelje svoga oca zato što su streljani u banjičkom logoru jer im je sin bio u pratizanima. Drugome je bilo zabranjeno da bude kraj svoga dede, kome na srce nije legla komunistička vlast, u njegovim poslednjim trenucima, u Gracu.
Neka pisma raznose kuriri. U njima takođe zna da iskoči nekakvo čudo. Ili mi se samo čini da je čudo. Biće da i ja silazim s uma, kao i onaj bibliotekar. Šta je čudno u tome da kurir donese predsedniku suda koverat u kome ministar lepo obaveštava dotičnog organizaciono-tehničkog operativnog radnika koji sedi u kabinetu predsednika, o tome kako sudeći sudija, koji je plaćen da radi na nekom predmetu, treba da utvrdi šta je zakonito? Ministar to bolje zna od sudije, zato mu i jeste mesto u vrhu izvršne vlasti. A sudija? Dobiće preko predsednika pismo u kome je taksativno navedeno po kom zakonu, pa još i po kojim tačno članovima zakona, ne treba odobriti upis u sudski registar čoveka koji je zakonito izabran za direktora neke državi bitne institucije. Ko zna koliko je u pravnoj istoriji bilo takvih pisama? Koliko je, na svim meridijanima, bilo telefonskih poziva? Ili razgovora u četiri oka? I kolika je množina slučajeva zbog kojih se kaže da je pravda spora ali dostižna?
Nisu tu krivi kuriri, ne treba oni da crvene. Njihovo je da vrše sudbinu kad ona ima da se vrši. Pa makar fotokopirali molbu zaposlenog, koji je bio godinu dana na bolovanju zbog saobraćajne nesreće, da mu direktor odobri pomoć od nekoliko hiljada dinara za kupovinu knjiga, školskog pribora i ranca detetu koje kreće u prvi razred osnovne škole.
Jer, to je bivši direktor, a novom valja pokazati čitavu lepezu dokaza o tome kako je njegov prethodnik arčio novce, pa zato, s vetrom koji ga je pomeo, treba da, kao i svaki ober lopov, sedi ne u ma kom zatvoru, već u čuvenom Sedmom paviljonu „Zabele” gde država, kao što svakoj državi dolikuje, prevaspitava najokorelije višestruke povratnike. Da, kad izađu na slobodu, srećni poštuju slovo zakona i više ne ubijaju decu, trudnice, komšije zbog međe... A usput, molioca pomoći valja isporučiti novom direktoru zato što je na kraju pisma napisao „S poštovanjem” i svojeručno se potpisao.

./...

Posle svega, zaputim se na zborno mesto u „Šumatovac”. Da ohanem sa raznorodnom ekipom lokalaca koja tu sa apetitom ordinira. Ovde navraćamo kad ko stigne, ali bar jednom dnevno. Ćaskamo, kao i vazda. U jednom trenutku jedan iz društva, novinar je čiji feljton upravo na kioscima, a svi ga gutaju jer piše o nerazjašnjenim ubistvima u godinama koje žderu skakavci i ostala gamad, uzvikuje:

* Ovo treba da vidite!

Iz unutrašnjeg džepa jakne vadi plavu kovertu. Pomislili smo da je poziv za sud. Ne zna se ko je bio brži u izjavljivanju da će mu dostavljati boksove cigareta ako pređe sa „Marllboro”-a na „Drinu” bez gaća.

Međutim, iz koverte iskače list hartije rukom ispisan sa obe strane, hemijskom olovkom, kockastim rukopisom, pa još štampanim slovima. Naravno, nepotpisano. Vlasnik pisma svečano čita, naglašavajući gramatičke, pravospisne i sve druge greške:

„MAJMUNI !

SASTALA SE DVA MAJMUNA I PIŠU O NEKOME KOGA I NEPOZNAJU. VELIČAJUĆI NJEGOVO LJUDSKO I RUKOVOĐE UMEĐE. TAJ NIJE IMAO DLAKU NA JEZIKU PIŠETE ALI SAMO PREMA SIROTINJI I MALIM LJUDIMA ALI JE BIO GLAVNI U V L A K A Č ONIMA KOJI SU GA I DOVELI DO POLOŽAJA. MLOGO JE LJUDI OSTALO BEZ POSLA ILI KAŽNJENO POD NJEGOVOM DIKTATUROM.

MALI batica JE BIO DOK JE KOMANDOVO JEDINICOM. KADA JE BIO NA RATIŠTU U HRVATSKOJ TUJE BIO ZAPAŽEN POSLE TOGA NA DEDINJU DOBIJO JE PUBLICITET OD šefa ZA ODBRANU, NAPADA NA REZIDENCIJU. OD TADA batica POSTAJE VELIKI batica EKSTRA RUKOVODILAC IA KO JE BIJO SKUČENOG ZNANJA KAO POLICAJAC. ALI ZATO POČINJE SVE DA CVETA I NAJCRNJI KRIMINAL U KOME DIREKTNO UČESTVUJE SA KUMOM I DRUGOM MAFIOM. TO ŠTO VI KAŽETE NIJE HTEO UČESTVOVATI 9.3.91 GOD BIO JE NA STRANI NARODA NIJE HTEO DA IZAZIVA BRATOUBILAČKI RAT. MAJMUNI K OJE NJEGA ZATO PITAO ON JE MORAO HTEO NEHTEO NJEGOVA JEDINICA BILA JE MEĐU PRVIMA SVUGDE I POD NJEGOVOM KOMANDOM. BIO JE NAJVEĐI DIKTATOR RAZNE REPRESALIJE JE NAMETO I UVODIJO. VOLEOBI DASTE NJEGOVA DECA SIGURNO NIKAD NEBI POŽELELI TAKVOG OCA. NAGLO JE POČEO DASE BOGATI NEKE SAMOUSLUGE PRODAVNICE KO ZNA I ŠTA JOŠ. DAJE ŽIV VIBI PISALI O NJEMU SVE NAJCRNJE KAO O ONOM DEBEOVCU.

./. 2 (imalac pisma pokazuje kako je na kraju prve stranice ”najavljeno„ da ima još)

I AKO JE TAJ DEBEOVAC MLOGO POŠTENIJ, SPOSOBNIJ ŠKOLOVANIJ OD batice. TU NEMA UPOREĐENJA. Ne znam SAMO KOLIKOSTE UZELI NEKOME NOVCA ZA OVO LEPO MIŠLJENJE I IZRAŽAVANJE U SUPER LATIVU. TOSU ČISTE LAŽI BACANJE PRAŠINE UOČI JAVNOŠĆU.

NIJE NI SLUČAJ DA NEKO ZA LEPE OČI PRIDAJE PUBLICITET NEKOM POLICAJCU – A POG OTOVU SUMLJIVOG MORALA. ŠTA MISLITE VAS DVOICA KAKO MIŠLJENJE LJUDI IMAJU PREMA VAMA KAO NOVINARIMA, KOJI SU PROČITALI OVAJ FELJTON A ZNAJUĆI SVE NEGATIVNE STVARI DRUGE STRANE PA ČOVEK DA NEČITA NIKAD NOVINE.

TAKVE LAŽI NIJE IZNOSIO NI ZLOGLASNI ŠEJ POTPAROL NATE PAKTA. KOZNA MOŽDA JE TA DRUŽINA NAREDILA TU LAŽ. S K U P I T E P A R E K U P I T E
P A R K O Z A Z A P O Č E T A K V I N I S T E S P O S O B N I Z A
T A J P O S A O.

T O J E T O M A J M U N I

N E K A M U J E V E Č N A S A A V A I NJ E M U I V A M A.

./...

”

I to je pismo, rukom pisano, nosio ga poštar, nije zgodno poslati ga elektronskim putem. Ali zato ima hrabrijih.

Recimo, mali Joca je u sedmom osnovne imao uspeh jedva da prođe. Miteseri i bubuljice spopali su ga pre vremena, kosu mu je redovno češljao vetar, farmerice dva broja veće jer je stariji brat bio krupniji. Sve ga to nije sprečilo da se zaljubi u Mariju.

Vršnjakinju, koja je izgledala kao maturantkinja gimnazije. Bila vukovac, svirala klavir, svake zime išla na skijanje...

Kad mu se smučila tolika ljubav od koje nije smeo ni da je pogleda, prelomio je. Seo i lepo joj napisao pismo. Priznao sve, najlepše što mu se dalo. Stavio u koverat i krišom ubacio u njen ranac.

Sutradan, u svom rancu je našao veći koverat. U njemu, svoj koverat, a unutra sopstveno pismo na kome je crvenom hemijskom Marija ispravila slovne, pravopisne, leksičke i gramatičke greške.

Niko drugi ne zna šta je zapravo rekao.

Uostalom, koliko ljudi uopšte vodi računa o tome šta zaista saopštava kad se drugome obraća.

Međutim, nebrojeni svojski obučeni ljudi ne vide u sebi prirodnu raskoš i, stenjući pod odelom kao da su obukli pozorišni kostim od 80 kilograma za katanu..

Ti kostimi koriste se u tradicionalnom japanskom No pozorištu... Katana je nešto drugo... Što će Tanjuška verovatno najbolje razumeti:) Svako ima svoje eglesko I;)

E, sad, u onom pismu majmunima, poslednje rečenice bile su ispisane velikim štampanim slovima sa proredom, ali tako da su bile veoma čitljive. Ko se izbori sa elektronskim lektorom na SC zaslužio je Nobelovu nagradu za upornost!

Neke tate nosile su zvezdu crvene boje, neke nebeske snohvatice bele svetlosti...

http://www.youtube.com/watch?v=GN36RrVoii8

E, sad, nekada davno neke tate su bebce ostavljali da bi ovo, što danas rade njihove kolege, trenirali u Puli... Poznajem neke od tih bivših bebaca. Da ih ne prepoznaš kad ih sad vidiš!

:-D

http://www.youtube.com/watch?v=p6ZQDT34cD0

E, sad, snohvatice su pronalazači koji od svega više vojnički pasulj, gde god da se krenu. Osim vojničkog pasulja, ništa ne priznaju za pasulj. Nema prebranca, nema čorbastog sa ili bez kolenice, nema pirea od pasulja, nema salate od pasulja, nema kuglica sa pasuljem i secerom, nema gospodskih salata sa pasuljom, jabukama seckanim na kockice, štapićima celera i još nekim travama koje su za koze iznikle, sa sve devičanskim maslinovim uljem ali ne iz Italije, već iz Španije. Kad vide vojnički pasulj naprosto polude od sreće ako je valjano spremljen. Manijaci, sve ih valja zatvoriti! Brukaju nas, kao da nemamo sarmu, podvarak, punjene paprike, pite od heljdinog brašna i ostalu tradicionalno zdravu hranu!

Al' uzalud govoriti primitivcima, snohvatice sve bace na humor i piče dalje, sa zrnevljem pasulja na nebeskom svodu.

http://www.youtube.com/watch?v=MAGGyDHsEfw&feature=results_video&playnext=1&list=PL86E1E4450D62687B

A istorije nema bez umrežavanja lične, porodične, sociološke, nacionalne, državne, međunarodne istorije i - svesti da je istorija samo sluškinja nekih umnijih nauka kakve su matematika, hemija, biologija, biohemija, naravno fizika i moja mila filozofija (al' to nije sve!)

http://www.youtube.com/watch?v=CLwSsHDU0Iw

E, sad, i Olivera spada u pronalazače koji vole vojnički pasulj. Lele, koliko je takvih žena u nas... Japanski kompozitor Dome Suzuki ponudio joj je da Međunarodnom festivalu u Tokiju zastupa Japan sa njegovom kompozicijom na japanskom jeziku. Snimila je još nekoliko pesama, snimljene u Tokiju 1973, Wakamono ha kaeranakatta i Koi ha...U Beogradu nikad nisu emitovane iako je Srpkinja zastupala Japan na japanskom usred međunarodnog festivala održanom u Japanu. A, na aerodromu, Japanci su je dočekali suncobranima na kojima su visile njene fotografije.

http://www.youtube.com/watch?v=9IX9mazvjuc

A duh je neuništiv. Posebno tada kad se pomisli da čoveka više nema.

http://www.youtube.com/watch?v=ePT8HoDvVLo

1973. - 2011.

Njih niko ne pamti, čak ni njihovi bližnji. Ona je nadživela vreme.
Kapa dole. Njima, jer smo ljudi. Njoj, jer je čovek.

Ima pisama koja nikada nisu napisana. Negde u čoveku ušuškana, učaurena, po pravilu ne želi da ih se seti. Valja otvoriti ta unutrašnja pisma. Jedno od njih čula sam, nenadano, pre mnogo godina. Nije vredno zaborava.

„Dragi deda,
tog dana kad sam čula da želiš da me vidiš, ostavila sam sve. Sela u prvi voz, prljav i tradicionalno spor, minuti su mi bili kao sati, lokomotivi su sati bili kao minuti. Potom sam dva sata sam čekala autobus, smrzla se kao nikada pre, jedva ušla u njega. Ne zato što sam bila sleđena, nego što nisam umela da izađem na kraj sa svim onim kotaricama i džakovima koje su ljudi unosili jedan preko drugoga. Uplašila sam se da neće biti mesta za mene, ali sam nekako uspela da se utrpam.

Od poslednje stanice sam se dva sata probijala kroz celac. Kad sam bila mala, najpre berući šumske jagode, a onda šetajući sa telencetom kakvo se više ne rađa, zalutala sam u obližnjoj šumi, jedva ste me našli. Dok sam se rvala sa celcem setila sam se i tvog pogleda upućenog mome ocu kad je, van sebe od straha da li su me rastrgli vukovi, iz pukog rasterećenja hteo da me zgromi rečima. Nikada ti nisam rekla hvala. Tada to umela samo da osetim.

Kad sam ušla u kuću nije mi bilo toplije, zidovi su odavno izgubili snagu koju im daje letnje sunce. Prošla sam kroz hodnik, ušla u onu sobu za koju sam, ni sama ne znam kako, znala da si u njoj.

Ležao si na krevetu, pokriven vunenom ponjavom. Videla ti se ona kapa od čoje koju nikada nisi skidao i brci nasmejani kao da su od usana. Samoća je ječala u kući koja se nekada orila od smeha i u kojoj je onih dana, bezmalo, valjalo postaviti semafor, bar jedan, da bi kako-tako bio regulisan unutrašnji saobraćaj.

Video si me ali ništa nisi kazao. Prišla sam, sela kraj tebe, poljubila te u ruku.
* Zdravo, deda.
- Bog ti pomog'o, dijete. A, ko si ti?
* Ja sam Jelisaveta, tvoja unuka.
- Moja unuka, veliš... A od kog si mi sina?
* Od Bogoljuba, deda.
- Bogoljuba? A, zašto nije došao i on?
* Nisu mu dali slobodne dane na poslu a lekar nije hteo da mu da bolovanje jer je zdrav. Godišnji odmor je potrošio.
- Veliš, unuka si mi?
* Jesam, tvoja unuka. Jedna od petnaest. A imaš i 22 unuka koji su služili ili će da služe vojsku.
- Ako, ako, neka vas. Neka vas Gospod blagoslovi. Čuvajte se, pazite jedni na druge.
* Pazimo, deda, ne brini. To smo naučili od tebe i od Nane.
- E, moja Božana... Od kad nje nema, ne mili mi se ni jutro ni noć.
* Vidi se. Moraš da se čuvaš, trebaš nam.
- Ko se čuva i Bog ga čuva.
* Krstila sam se, deda.
- A zar nisi, dijete, bila krštena?!
* Nisam, ali sada jesam.
- Govorio sam ja Bogoljubu, ali on je tvrdoglav, nemoj, dijete, da ti dijete nekrst bude.
* Eto, deda, poslušao te je tvoj Bogoljub.

Razgovor te je umorio. Pitala sam kad si zadnji put jeo. Naravno da si bio sit. Htela sam da spremim nešto, nisi dao. Možeš ti sve sam. A tvojoj se ne protivreči. To smo svi naučili od Nane. Govorio si malo, ali su te zato svi čuli. Kad ti nešto kažeš svi su bili slobodni da misle, ali se tvoja imala ispoštovati. Jedina koja je smela da zucne bila je Nana.

Progovarao si pred nama kad je ona tu. Nikada dok je bila u pušnici da donese pršutu, ili da sa karlica poskida kajmak, izvadi iz kace mladi i stari sir... Uglavnom je ćutala, nisi držao monologe. Ponekad, čuo se i njen glas. ”'Ajde, pusti djecu, vakat je da pravim ražljevušu'„. Nikada nisi protivrečio. Znali smo, kad ona progovori, govori mudrost iza koje su argumenti, koliko god joj glas u tom trenutku ne bio blag i tih kao inače.

Kupili smo od vas ono što smo umeli. Malo ko je uspeo da stvori onu harmoniju reda koja je bila u Naninoj i tvojoj kući. Zato smo se veselili svakom raspustu i dolasku kod vas. Pušio si Drinu bez filtera, stajala je na gornjem spratu. Kad su neka starija braća propušila, posumnjao si zašto se malo-malo veru uz stepenice. Onda sam ja, kao dokazano nesumnjiva, krala za njih tvoje cigarete, odnosila im, išla u onu pećinu gde su oni pušili, a mi svi pevali. U pauzi grickajući ukradenu pršutu iz pušnice, bila je mnogo slađa nego kad nam Nana naseče i postavi uz hleb pečen dušom.

./...
”

Bila sam sa tobom tri dana. Ostao si sa uspomenama. A nedugo zatim nastavio da traješ u nama. Sa onim tvojim pogledom kristalno plave boje, jasnim, direktnim, koji čita i govori bolje od mnogih poznatih pisaca. Isuviše retko sam sretala ljude sa tom vrstom pogleda. Uvek sam znala ko su. I zauvek ostala kraj njih.

Nikada nismo pričali o nekim stvarima za koje sam znala. Trebalo je, ali ja dotle tada nisam dobacila. Ti nisi imao potrebu, ja takođe, kasnije sam je dobila, tebe nije bilo. Opravdano odsutan u prisustvu večnosti. Pa ipak, naučila sam upravo od onoga o čemu ni reč nismo razmenili više od nekih sa kojima sam prosula Nijagarine vodopade reči.

Naiđe jedna vojska, italijanska. Primiš, ugostiš, bivakuju koliko im se hoće u tvom domu, tvoja Božana ih dvori, kao vaše sinove i kći. Bili su to vaspitani neželjeni gosti. Ništa nisu dirali, nikog nisu dirali. Ratnici u tuđini, u tvom domu bili su još malo pa golubovi sa maslinovom grančicom mira.

Oni odu, eto partizana. Odmah kačiš na zid Staljinovu i Titovu sliku. Niko ne zna da kaže odakle ti to u ona vremena, u onoj zabiti. Ali pamte. Veseli nezvani gosti budu još radosniji kad vide šta krasi zid tvoga doma. Odomaće se, željni svojih kuća. Traže da jedu, da piju, pevaju, odmaraju, sve se prilagođava njima. Tvoja Božana je jednako dvori, kao da su rod rođeni. Budu i oni koliko im se hoće, pa kad se nakane da izađu na mejdan junački, u rance potrpaju pola pušnice i svega pomalo od onog što je kvarljiva roba. Hvala kvarljivoj robi, prehranila je porodicu tih godina.

* Ti si, Milovane, bogat čovek. Vidi koliko sinova imaš.
- Bogu hvala na tome, njegova je volja.
* E, Milovane, Milovane... Dobar si ti čovek, ali moraš da shvatiš da taj tvoj bog ne postoji. Da ga ima, ne bi se ovo zlo sručilo na sve nas.
- Svako misli po svojoj pameti, a moja je mala.
* Nego, Milovane, da nam daš jednog sina, vidi koliko ih je, tebi ostaje dosta. Jedna usta manje u kući.
- A da ja časom spremim jedno tele, onako reš pečeno, da imate za usput?
* Aaa, vidi se da si ispravan čovek, nisu one slike tamo radi ukrasa.
- Vojska je uvek gladna, sevap je pomoći kad se ima, a ima se.
* Ta ti je na mestu. Nego, kog ćeš sina da nam daš da ide sa nama?

Čuvao si nejač. Otišao je najstariji. Danak u krvi ima različite pojavne oblike. Ne možeš biti mirotvorac u buretu baruta. To su dokazali naredni nezvani gosti. Čim se čulo da nailaze, Staljin i Tito završili su u senu, u magazi, odakle su na videlo izašli kralj i Draža.
Bili su isti kao njihovi prethodnici. Domaćini u tuđoj kući. Sve je tvoje, porodica i dom, gospod je baš radi njih stvorio. Na rastanku ista priča. Kog sina ćeš da nam daš? Otišao je drugorođeni.

Kako se seče prst a da ne boli? Kako biraš koji prst da odsečeš? Kako je prstu odvojenom od šake, iz čega mu izvire život? Da li je Nana tada skratila fond reči na ne više od dvadeset, najnužnijih, ili je to posledica dubokih godina u kojima je bila dok su joj se još rađali unuci i stizali praunuci?

Odnekud znam da si ti umeo napraviti onu Naninu razljevušu, koje tvoji unuke i unuci ostaše doživotno željni jer naše mame nisu imale kad da zapišu recept. Pa kad smo im tražili tu pitu, kao da su bile u dobro uvežbanom i energetski zaokruženom operskom ansamblu, odreda bi govorile: A, šta će ti ta pita, kad je ova stoput bolja?

./...

Pobednici su opet napisali istoriju koja je pre njih ko zna koliko puta pisana da se nekako samo po sebi nameće zaključak da je ona, ustvari, vešto maskirana praroditeljka najstarijeg ženskog zanata. Svi smo znali za diku naše porodične loze koji se proslavio u bitkama i ofanzivama protiv domaćih i stranih izdajnika. Da imamo guju u nedrima na um nam padalo nije.

Čuvao si nas, stotine kilometara bile si milimetar za tvoj pogled i Nanino vispreno ćutanje i još visprenije otvaranje usta. Kad je i na mene došao red da postanem akademska građanka, jedna u nizu u našoj lozi, vratila sam se jednog dana kući sva uplakana.
* Zamisli, tata, šta mi je uradio Peđa!
Od suza nisam mogla da govorim. Smirio me je, saslušao. Da sam ja iz koljačke familije, da je moj stric klao Srbe po Srbiji, doneće on meni knjigu u kojoj sve to lepo piše, sa sve fotografijom mog strica na koga inače ličim... Sve u svemu, nebuloza kao što bi bilo da sad ja savatam kamu i krenem da masakriram sve što stignem, posebno nejač u kolevci.
- Istina je. Stric ti je bio u četnicima. A bio je i deda Milovanov brat.
* Zašto se to krije od svih nas?!
- Tako je bolje za vas. Nećete imati prepreku na putu. I nemoj o tome govoriti sestrama i braći. Nije vreme. Ali, doći će. Kad dođe, reci im.
Dugo smo razgovarali. U njegovom pogledu boje badema bio je isti onaj duh koji je svetleo u tvom plavetnilu.

Nekoliko godina kasnije, dolazim na posao u novu kompaniju, zatičem Peđu, naravno da mu se ne javljam. Zovu ga „Pope”. Bude mi čudno. Otćutim, neka ga nazivaju kako god hoće, bolje će proći nego da ga ja pokrstim.

Ali to „Pope” bilo je prečesto za moje inače rasno gluve uši. Zaintrigiralo me, postala sam Krivi toranj u Pizi dok nisam jednog kolegu pitala odakle, pobogu, tom čoveku takav nadimak.

-Kako, odakle? Pa, on je vernik.
* Pa, šta? Vernika se sad nakotilo na sve strane. Da se drže onih deset božjih zapovesti ne bi po celoj kugli zemaljskoj misice ronile suze niz bijeo lice zbog mira u svetu.
- Ama, Jelisaveta, on je istinski vernik.
* On? Istinski?
- Da.
* Jel'?
- Nego šta. Posti sredom i petkom, ide nedeljom na liturgiju, ma, radi sve po kanonskom pravu.
* Mislim da se Hrist upravo u grobu okreće.
- Što?
* Ma, ništa, onako, lupam. Misli čovek da će biti veći vernik zato što je pustio i bradu koju nikad nije nosio, bilo to za njega neuredno. Nije imao kad da se obavesti o bradatim umovima za koje zna ceo svet izuzev njega. Ma, znamo se sa faksa, nije loš čovek. Samo ni slutila nisam da je religiozan. Nije me previše zanimao, a i što bi? Čoveče, kako podsvesni utisak može da prevari!


Nedugo zatim čekam lift da otplovim do kancelarije. Sama. Eto Peđe.
- Zdravo, Jelisaveta.
* Molim?!
- Kažem, zdravo, kako si?
* Kako se ti uopšte usuđuješ da se meni obratiš?
- Što?!

Zapanjen kao što bi bila moja navrnbaba da su je spustili na vrh Himalaja. Beščašće se uvek krije iza maske nevinog bezobrazluka.

* Slušaj, ti, i to dobro me sad slušaj. Da te crni đavo nadario nije da si mi se ikada više obratio osim službeno, a i tada sa maksimum deset reči. Jel' ti jasno ili bi trebalo da ponovim?
- Jelisaveta, pa šta je sa tobom?! Mi smo ortaci sa faksa!
* Posle svega, još bi da se ortačimo?!
- Kad sam ja tebi ikad loše učinio?!
* Ti to hoćeš da te lično podsetim? Koji si ti magarac, pa to se ni svećom naći ne može.
- Reci mi, molim te, šta sam ti uradio. Ja se ničega ne sećam!
* A šta ćemo sad, ortak, da radimo kad su moji koljači došli na vlast?
- Kakvi koljači, Jelisaveta?! O čemu ti to pričaš? Jesi li normalna?
* Budeš li mi ikada prišao, budeš li mi ikada rekao „zdravo”, svima ću da kažem kakav si vernik, a znaš da sa mnom nema zayebavanja. Ni službeno ne smeš da mi se obratiš, imaš kurira pa mi pošalji poruku, a ja ću da ti odgovorim preko njega.
- Ništa ja tebe ne razumem. Ti ne znaš šta pričaš.
* Nemam pojma šta pričam. Pročitaj knjigu u kojoj si našao mog strica koljača pa na mene urlikao pred punim amfiteatrom. A nađi još jednu, promakla ti je, u njoj je moj deda. I nemoj slučajno da si sad ušao sa mnom u lift, patosiraću te tako da ćeš ležati 15 dana na Urgentnom.

Demokratski vetrovi i moji koljači postavili su ga ubrzo za državnog sekretara u jednom ministarstvu. Baš lepo. Kakva politika, takvi i promenljivi činovnički kadar. Nismo po tome unikati, svaka je država oduvek ista, ma gde na mapi sveta bila nacrtana.

./...

Ne pamtim kad sam bila na Naninom i tvom grobu. Ne znam ni kad ću otići. Ne sećam se kad sam poslednji put bila na Bogoljubovom grobu, iako mi je za to potrebno kolima 30 minuta, koje nemam. Znam da je sve u redu iako ništa nije u redu. Dovoljan mi je moj pogled, koji nije boje badema, ali se ona pomešala sa tvojim plavetnilom. Od badema je toplina u pogledu, od tebe... Tajni recept za pitu ražljevušu koju ću zahvaljujući tebi, čini mi se, uskoro uspeti da napravim. Mučim se godinama, ali sam tek nedavno saznala, preko neke sprave o kojoj ništa ne znaš i nema smisla da se njome bavimo, da te čarolije Naninog i tvog doma nema bez heljdinog brašna. Ostalo je samo da utvrdim proporciju između heljde i pšenice. Sve drugo, u malom mi je prstu.

Jelisaveta„

Tvrde da su aksiomi istine koje se ne dokazuju. Tvrdi se svašta, jer da ne postoji svašta ne bi se znalo da postoji nešto. Tvrdi se da se omladina iskvarila, da je lenja, samo loču pivo na stepeništima, po parkovima i klubovima, drogiraju se, masovno su na seksualnoj stramputici, devojke love matore bogatune za falš Luj Viton tašne jer ne prepoznaju original...

Da, mi smo bili bolji od njih u njihovim godinama. Sad lepo sve da ih pobijemo i idemo na popravni, jer njima leka nema, pa moramo praviti neku novu, bolju decu.
Ko bi sad mogao da utvrdi ko je sve to promovisao u aksiom i sad kao bauk kruži po vasceloj zemlji. A deca pišu od kad nauče da sede. Najpre krugove, linije i tako to, kasnije slova, onda čestitke mamama za 8. mart, pa rođendanske čestitke mamama, tatama, sestrama, braći, dedama i babama... Pa pesmice, pa ljubavne poruke, kako stasavaju sve više pišu.

Prijateljica mi je, krišom od sina, pročitala pismo koje je od njega dobila bez poštara, goluba pismonoše, nosača savijenih papirusa, prenosilaca usmenih pisama...

”Stvarno mi je žao zbog svake svađe koja je izbila između mene i tebe protekle dve godine.
Juče si se iznervirala sa razlogom, ali zbog toga nisi videla sitnice poput toga da je baba pre neki dan džogerom očistila celu kuću, da je po snegu, iako joj je loše, išla sa mnom na opravdanje jer ti non stop radiš, da sam ja učio fiziku, da sam promenio Alegri vodu i nahranio mačora, da sam sredio terasu.
Razumem tvoju potrebu da se tvoj i moj život promeni na bolje. Mislim da za sledeću fazu u našem životu nismo spremni. Isuviše smo napeti, nervozni itd. Barem ja jesam. Da bi ti nešto iz korena promenila, ja moram biti stress free. Da bi, pa, dotle došlo, moramo fizički da se aktiviramo. Bolje sat ipo da smo u teretani nego da se deremo jedan sat, pa onda plačemo, a onda se jedno drugome izvinjavamo. To je previše napora i stresa.
Zato mislim da, ako se prvo fizički aktiviramo, izbacimo višak nervoze, tek tada ćemo moći da racionalno dođemo do rešenja za problem zvani šta dalje.
Hoću takođe da kažem da, kad je o meni reč, ne mogu za jedno veče da se promenim, da pretvorim mane u vrline i tako to... Nadam se da si razumela... Ma, sigurno jesi... A evo ga i dokaz.„
* Kakav dokaz?
- Ispod tog pisma, ostavio mi je moje koje sam mu napisla pre godinu ipo. Nisam ni sanjala da ga čuva.
U povratku kući zaključila sam da u celom životu nisam dobila više od tri pisma vredna poštarine. Da sam i u tome rame uz rame sa dobom i ljudima. Pisma kojima mi poštar razvaljuje sanduče samo su podsetnici na to koliko me voli moja država. Ona na mene nikad neće zaboraviti. Njena ljubav je tolika da sam srećna što gotovo sve što zaradim dajem Njoj. Meni, šta pretekne, preteklo je, ako pretekne. Ako ne pretekne? Opet čovek bude srećan. Banke na svakom ćošku, em domaće, em strane, em legalne, em lizing - vlasnici imena evropskih banaka, ma, ima ih više nego apoteka. A tek kredita, raznih vrsta da naprosto ne možeš da izabereš koji je najlepši. Tako da se uvek ima. Jer, bitno je da sam savesna i revnosna tačno toliko koliko i moja država. Tu smo kvit, ljubav za ljubav, sir za pare.

A domovina? Ona veze nema sa državom. Ona boji dušu. Takve su sve domovine na svetu.

D.P.V.
oktobra 2011. ”

Lepota malo vredi bez dobrote, napisaše o njoj jedared.
http://youtu.be/eD8IW3KaE3Q