Zadovoljstvo i ponos obojili dodatno toplinu njenog glasa.

-E, sad možeš da otvoriš oči.

Učinila je to. U ogledalu, postavljenom preko celog zida, videla je ženu. Nepoznatu. Stranu. Potpuno odbojnu. A ipak nekako poznatu. To nije bila ona. Čiji li je to odraz, kad nije njen? Kako nije njen, kad je haljina u dlaku ista kao njena? I čarape boje noge. I crne salonke sa mini potpeticom. Ruke takođe. Samo glava nije bila njena.

Zagledala se u glavu. Polako shvatala koga vidi. Užas se stvorio u sekundi, nije mogla ni da se pomeri, niti da progovori. Kroz glavu joj je prošla samo jedna misao: gotovo je, nema vremena da se popravi.

Ćutala je, uspostavljala samokontrolu. Čemu ma koja reč kad ionako ništa promeniti neće.

-Tolike godine radim, ali takvu transformaciju u životu nisam videla! Pogledaj kako si lepa!

Nije bila sposobna da deli njene osećaje. Jedva se nosila i sa svojim. Morala je, pre nego što krene, da sedne, da sakupi snagu, da svari pomisao da nije prvi put nemoćna pred vremenom, pa da, prema tome, ima da nosi krst. U toj se ulozi odlično snalazila, kao i svaki drugi rutiner.

*Da, Lela. Veoma sam lepa. Mogu li, molim te, da sednem i popušim jednu, dve, pre nego krenem dalje?
-Naravno da možeš. Čemu suvišna pitanja?

Sručila se u onu fotelju.

-Ima da padnu u nesvest kad te vide! Ista si Merilin Monro! Uz malo primesa Tajči! Pa, to je naprosto fenomenalno!

Na njenu nesreću, Lela je sasvim bila u pravu. Pokušala je da sve okrene na šalu.

*Naravno da će da me pamte. I u zagrobnom životu, ako treba! Takvu kao što sam ja, to majka više ne rađa! Ovakvi su primerci neponovljivi!

Lela nije osetila samoironiju, nije je bilo u glasu. Besmislene stvari se ne čine ako si pametan. Sa njima se ponekad miriš, ponekad ratuješ, zavisi o čemu je reč i s kojom svrhom to radiš.

-Molim te, pozovi mi taksi. I reći da je posredi kratka vožnja, neću da mi taksista drži govor i gunđa, ne na ovaj dan.

Biće tu za tri minuta. Platila je, uzela orhideju i tašnu, spustila se niz stepenište. Napolju je rominjalo. Pripalila je cigaretu, ne izlazeći iz zgrade. Ne zbog sipilice, naravno.

Kad je taksi stigao, ušla je na zadnja vrata. Taksisti, nemom i nepokretnom, trebalo je sve vreme ovog sveta da pita za adresu krajnjeg odredišta.

./...

Preuzela je konce.

- Gospodine, idemo do restorana „Jelenski skok”. Izvinite što je vožnja kratka, bićete zadovoljni bakšišom.

Ni treptao, ni disao. Zaleđen u vremenu kao stalaktit u pećini. Morala je da nastavi.

-Imam molbu za Vas. A to je, ako biste bili ljubazni, i ako to može po saobraćanim propisima, da sad vozite što laganije. Napravite što veći krug, koliko je moguće.
* Naravno, gospođice!
- Veliko Vam hvala. Da li je u vozilu dozvoljeno pušenje?
* Naravno! E, baš lepo, mogu i ja da pripalim!

Čitala je zgrade kraj kojih su mileli. Posebno, Akademiju, na kojoj je zdravo uživala, ne sluteći šta se sve primiče. Malo ko je u to doba umeo da vidi.

* Je li ovo dovoljno sporo?
- Jeste, savršeni ste.

Mokre ulice i trotoari po kojima je trčala. Verala se uz drveće, sedela između račvastih grana. Smešak sreće ozario ju je i iznutra.

Sa tom, dubokom srećom izašla je iz taksija. Napravila par koraka, otvorila vrata restorana. Kročila unutra, zatvorila ih. Bezbroj stolova, svaki krcat, žagor i buka uobičajeni. Stajala je, gledala, tražila poznata lica. Nigde ih nije bilo. Shvatila je, tražeći ih, da se zbiva nešto neuobičajeno. Pitala se, šta. Ubrzo, u istom trenu videla je draga lica, krenula ka njima i čula da je salu prekrio muk. Videla je, svi gledaju u nju, niko ni sa kim ne razgovara. Ničim to nije pokazala.

Stigla je do stola, nasmešeno rekla:
* Ja došla!

Niko ni reč da kaže. Sede, gledaju, u oči je gledaju, nasmejani. Činilo joj se, vekovima pušta korenje kraj stola.

* Dobro, ljudi moji, pomerite se da i ja sednem malo!

Njen veseo razdragan glas i šaljiv ton prodrmao je tišinu za stolom.

- Kume, je li ovo moja žena?
- Ne znam, kume, biće da jeste čim hoće da sedne za naš sto!

Šalili su se, naravno, napravili mesto. Njena kuma nije krila oduševljenje, kao i njen saputnik.

* Tolike godine te znam, a nisam videla koliko si lepa! Od sad, pa nadalje i ubuduće, samo tako da se sređuješ! Jel' ti jasno?
- Daaa, dragaaa!

Salom se razlegao smeh. Gotovo da su videli medveda iz onog crtaća, kome, dok posvećeno čita novine, medvedica stalno nešto objašnjava, a on jednako odgovara mirnim i ravnim glasom: Daaa, dragaaa, a da blage veze nema o tome šta ova tupi, niti ga to uopšte interesuje.

./...

Ni tradicionalna rafalna paljba Zvezdaša, koja se, kao kod počasnog bataljona, začuje u istoj sekundi, nije Milicu mogla da probudi. Toliko duboko je utonula u san. Samo se okrenula na bok, prevoji na stomaku skladno su nalegli jedan na drugi, kratka crna kosa bila je gotovo sasvim mokra. Pramenje koje je proslavila Lajza Mineli, zaturilo se negde iza ušiju. Štafelaj, zbog kog je digla kredit od 2.000 evra, umesto nje je upijao zvuke, boje i mirise. Njen štafelaj nije bio stvar, rob, bio je biće slobodno koliko i ona sama.

Ništa joj nije moglo prekinuti san, koliko god da nemao nikakve veze sa njenim životom.

Za onim stolom padale su salve smeha. U jednom trenutku, bacila je pogled na sat i namerno dreknula:

* Ljudi moji, pet do dva je, neću da kasnim na venčanje, hoću i ja da se udam! Jedva sam ga savatala, zar sad sve da mi propadne?!

Izašli su iz restorana, držali su se za ruke. U vidokrugu joj je bio i trolejbus, zaustavljen posred raskrsnice, vozač i putnici koji su netremice gledali u njih dvoje. Saobraćaj je sam od sebe stao. Prešli su ulicu, već bili pred opštinskim vratima. Žika Obretković svirao je u frulicu i recitovao pesme zbog kojih je urbana legenda. A nekima je služio za sprdnju i podsmeh, premda je časno zarađivao i tuđe nikada nije ni pogledao, a kamoli pipnuo.

Peli su se uz stepenice, odozgo su silazili svatovi. Gledala je ispred sebe, opet u vidokrugu videla da su međustepenice pune, ne može da prođe, podigla je pogled. Mladoženja, u crnom odelu, onizak ali skladno građen, savijene desne ruke za koju se držala njegova tek ozvaničena supruga, sva u beloj raskoši od koje zastaje dah. Sreo im se pogled, nije mogao da ga odvoji od nje, zapanjen u svoj ukočenosti. Mlada, zatečena i šokirana, snažno ga je trgla ka sebi i ljutito rekla: Idemo!

Popeli su se do sale u kojoj se čeka poziv matičara. Tamo, samo jedna žena. Držala je u ruci omanji, sa ukusom upakovani paketić, gledala u nju. Ona, nije znala da li da se raduje. Htela je da ova intima ostane njena, zato niko nije ni znao šta će uraditi baš ovog dana. Kako li je samo saznala?!

Žena se nasmešila, lagano krenula puna toplnine koja razbija i granitne dileme. Zagrlile su se, čestitala joj je kako samo iskrenost ume, izvinila što je došla, rekla da kao svadbeni poklon od nje imaju i ključ od kuće u poznatom turističkom mestu, na mesec dana.

-Tebe je moj Staša voleo više od svo vas četvoro. Kad vas vidim, kao da sam videla njega.

Ubrzo se opet izvinila što mora da ide, ima dogovoren ručak sa decom u gradu. Otišla je ne dopustivši da bude zamoljena da ostane do kraja.
Prethodni put videle su se na njegovoj sahrani. Kad joj je, u kapeli, prišla, samo joj se bacila oko vrata, pustivši prve suze, šaptala da ima za nju poslednju poruku od Staše... Da, on je bio čovek, pa tek onda sve drugo. Ako nisi čovek, ne umeš biti ni direktor, ni kolega, ni otac, ni suprug, ni prijatelj, ni srodnik, ni komšija. Ništa.

Kad su prišli kod matičara, čula je kako jedna šapuće drugoj: Ovi su nam danas najslađi.

./...

Neko je pokušavao da startuje motor, uzalud. Mučenje motora odjekivalo je kroz noć, odbijalo se od zgrade. Činio je to nervozno i dugo. Milica se samo okrenula na drugu stranu. Ako je išta i čula, svakako se setiti neće kad se probudi.

Sanjala je devojku koja lista neku fasciklu, sedeći u ogromnoj fotelji presvučenoj sitnim zelenim somotom sa roze detaljima, jedva primetnim. Videla je listove, požutele od vremena, da na svakome ima ponešto otkucano, očito pisaćom mašinom. Zavirila je u jedan list:

„Euro

Imamo
Euro krem
Euro gol
Još nam eto fali
I euro vo

A ustvari
Mi ga već imamo
Samo mu kao
Ime ne znamo

Za njega možemo
Rikati i mukati
Ali će potom
Mnogi zakukati

B.P.
Beograd, 1978.”

Devojka je samo sklopila fasciklu, sa poveće gomile uzela narednu. Ništa nije čitala, listala je i ćutala. Za oko joj je zapao naslov.

„Ulog

Čudnu priču
Meni vreme zbori
Pusti onog
Što frižider dvori

Do života
Neka nad njim bdije
Bolja knjiga
Za njega i nije
…
Život mu je
Bez ikakve šeme
Za kilažu
Prodao je vreme

B.P.
Beograd, 1973.”

Odbacila je i tu fasciklu. Sa druge hrpe, ukoričenih svezaka, uzela je prvu. Očevi dnevnici, nije imala kad da ih iščita, godine su prošle.

„11. IX 1987.

Pre osam dana vojnik Aziz Keljmendi, Albanac po narodnosti, pucao je u 03h na vojnike u kasarni ”Branko Krsmanović„ u Paraćinu i ubio četvoricu vojnika na spavanju, petoricu ranio. Jedan vojnik je skočio kroz prozor i povredio se. Počelo se nešto pričati da je Keljmendi poremećena ličnost. Psihički. To je opasno, ako bi bilo prihvaćeno, obzrom da imamo separatizam na Kosovu. On je pripadnik tog pokreta i njegove opasnosti u punom smislu, celim bićem mu služi i odslužio je – na najosetljivijem mestu. Imao je cilj i svrhu kojima je život posvetio, umno i fizički...

B.P.”

Gotovo da je videla majku, preplašenu i uznemirenu, kad ga je policija hapsila. Jednom je, posle tri dana obijanja raznih pragova, jedva našla gde su ga strpali. Tad su joj rekli: Ako ti je stalo do njega i do deteta, zabrani budali da piše, šta mu to treba? Ima u ovoj zemlji dovoljno ljudi koji znaju da pišu, može svet i bez njega.

Sklopila je dnevničke beleške, vratila ih na gornju policu, neka pada prašina, bitno je da nije prašina zaborava. Poljubila je majku, nežno, da joj ne razbije san.

./...

Taman što je onaj srećni vlasnik krntije na četiri točka uspeo da se izbori sa benzinom, oglasile su se mačke. Sezona parenja u punom jeku. Odjek njihovog ljubavnog zova stigao je i do Milice, samo se promeškoljila. Umor ju je stigao, zasluženo je spavala, pri kraju je izložba na kojoj radi ceo život, a aktivno tokom minulih godinu ipo. Sutra uveče je otvaranje, okrepljenje snom potrebno joj je više nego ikada. Samo, kosa joj je uveliko bila mokra, lice počelo da dobija blagu rumen.

Sanjala je klupu u nekom parku. Neka žena sedela je, gledala u malobrojne prolaznike i krošnje. Onda je izvadila rokovnik i počela da piše. Milica je u snu lepo videla, kao da je sedela na istoj klupi i čitala ispisan rukopis:

„Država, sponzoruša No1

Demokratske vlade, nosioci moći izabrani da budžetskom politikom profilišu razvoj srpskog društva, finansiranjem obrazovnog sistema stvaraju apsurd: ljubav se dokazuje novcem. Naplaćivanjem đačkog dinara u osnovnim i srednjim školama pokazuju da država ne može biti toliko siromašna koliko su građani bogati i kad pas nema za šta da ih ujede.

Za dete u vrtiću, kupi grejalicu, bojice, blokove, pelenu viška za one koji nemaju. Osnovcu plati video-nadzor, krečenje škole, kozlić, renoviranje fiskulturne sale, dnevnice profesorima za ekskurziju, ne zaboravi poklon za 8. mart, kao i za rođendan razrednog starešine. A seti se i Nove godine, samo pazi po kom kalendaru ko slavi.

Srednjoškolca, osetljivog adolescenta, ne brukaj, budi razdragani sponzor i za toalet papir. Kad je student, plati fakultetu školarinom kao fol za struju, telefon i grejanje bar. Da profesori, zapravo, mogu da redovno prime platu, a studenti neka se utople kad krenu na predavanja.Vratiš li se u jaslice po onu grejalicu, da je daš fakultetu, nikakav si patriota – država nema jer 'ladan vetar kroz budžet joj piri, samo da bi na pravdi boga naudio strankama koje se menjaju na ringišpilu funkcija.

Kad se deca zaposle, ako se uopšte zaposle, sudovima treba decenija da nateraju gazde da isplate zarađeno. Cinik bi im poručio: vi ne rađajte, roditelji vam neće umirati. Gledaćemo demokratske političke farmere dok topovima gađaju komarce. Ne jačaju državu kao servis građana, multiplikuju siromaštvo, ekonomsku nestabilnost, nisku dohodovnu osnovu, sivo tržište, sivi javni sektor. I: osmogodišnja reforma javnih finansija proizvede ne samo školstvo, već reformu u celini, dakle i državu, u sponzorušu No1.

D.P.V.
(jul, 2010)”

Žena je spakovala stvari, stavila psu povodac i otšetala. Nešto kasnije Milica ju je u snu lepo videla kako vezuje psa u dvorištu restorana koji izgleda kao da je kod kuće i odlazi u separe. Naručuje teleću čorbu, opet vadi rokovnik i počinje da piše. I sve se videlo kao da se stvarno događa:

„Savezni bužet je pola poslednje decenije, a možda i duže, sistematski i masovno potkradan, što su znali svi nadležni državni organi, ali niko nije preduzeo nijedan korak da to spreči. Najviše je oštećena jugoslovenska vojska (jer na nju otpada gro budžetskih sredstava) i to u vreme kad je u nju, zbog svih ratova u okruženju i agresije NATO, trebalo najviše uložiti...”

Utom je stigla čorba, zatvorila je rokovnik. Niko ne može da radi dve stvari odjednom, takav glas bije samo Napoleona, rekla je konobaru.

Napravila je mesto za neku hartiju, naočare za čitanje nije skidala, otkidala komadiće zemičke, uživala u čorbi i čitala:

„Ako skandal počinje tek kad mu policija učini kraj (kako je pisao K. Kraus) onda Srbiji predstoji šokantno suočavanje sa prošlošću. Pod uslovom – da ne zakažu policajci koje je MUP Srbije ovih dana okupio u Specijalnoj jedinici za borbu protiv organizovanog kriminala. Budu li momci iz 'Poskoka' zaista bili nesalomivi, mnoge misterije biće razrešene. Među njima, i o stranoj privatnoj firmi 'XYZ', čije je sedište u Beogradu.

Malo ko je i čuo za to preduzeće. Oni, koji znaju kako je ta firma uspela da obrne milione državnih dolara i ostane bez prebijene pare, pre bi ribe lovili na stablu nego što bi javno progovorili. Strahuju da zbog dugačkog jezika mogu ostati bez glave. Jer, svega tu ima: krupnog inobiznisa, mnoštvo novca, zvučnih imena, vila, automobila i – mrtvih glava. Poslovanje ovog preduzeća Privredni sud ne može da raspetlja već pet godina, bar delimično. Jer, nema dokumentacije. Ili je sklonjena, ili je nikada nije ni bilo. Državne firme nisu uspele da probiju embargo, ali ova kompanija je to umela. Izvozila je struju, zlato, nikl, hladno i toplo valjani lim i ostale u svetu tražene robe, a uvozila sve što nam je trebalo. Od nafte (naravno, na veliko) do stinica kao što je uvoz hrane za radnike jednog velikog i tradicionalno dobrostojećeg državnog privrednog sistema...”

./...

U noći se prolomio ženski vrisak, začuo se i horski lavež pasa lutalica. Ništa neuobičajeno, pa to je svakodnevica godinama već. Na periferiji grada, pre mnogo godina, čopor je raskomadao trogodišnje dete koje je odšetalo ka livadi.Napadaju i po centru grada. Tim džukelama na rep može stati, izgleda, samo onaj odozgo. Milica je počela da se vrti po krevetu. Gotovo da su joj telom prolazili trzaji. Ali, san je bio dubok, baš onakav kakav joj je i trebao.

Najednom je videla trojicu onižih, stamenih policajaca, sa rukama prekrštenim na leđima, kako ulaze u separe. Razgovor je čula baš kao da je i fizički bila prisutna.

- Gospođo, molim Vas, izađite napolje.

Pogledala ih je mirno. Takva je oduvek. Obratila se vođi ekipe.

* Po čijem nalogu me hapsite?

- Razgovaraćemo napolju, nemojte da ovde pravimo probleme.

Spakovala je stvari, platila račun. Utom, zazvonio je mobilni. Pogledala je vođu ekipe, pitala može li da odgovori na poziv. Klimnuo je glavom u znak odobravanja.

- Gospođo, evo da Vam javim da smo prikupili sve papire koji su potrebni da promenite prezime i da možete doći kod mene kad god hoćete. Potrebna je još samo potvrda da ste izmirili porez na imovinu koju imate na našoj opštini.
* Oprostite, molim Vas, ali ja sad ne mogu da pričam, upravo me hapsi policija, a da nemam pojma zašto ni po čijem nalogu. Trojica su oko mene, recite to Vašem pretpostavljenom, molim Vas. Neka pomogne koliko može. Hvala i doviđenja.

Prekinula je vezu, izašla ispred restorana. Dvoja policijska kola, kao i vozilo hitne pomoći sa otvorenim zadnjim vratima bili su prvo što je videla. Mlada žena, očito lekar, pokazala je rukom ka kombiju i ljubazno zamolila da uđe.

* Oprostite, a šta ću ja u vozilu Hitne pomoći?
- Da Vam damo injekciju za smirenje.
* A, šta će meni injekcija za smirenje kad vidite da sam potpuno staložena i mirna?
- U redu.

Okrenula se ka vođi patrole.

* Možete li mi, gospodine, sada reći, po čijem me nalogu hapsite?
-Po nalogu kompanije za koju radite.

Ućutala je. Nedugo zatim, vođa patrole ju je pitao mogu li da krenu.

*Da li bih mogla najpre da popušim jednu cigaretu, da svarim to što sam čula?
-Naravno, gospođo. Izvolite.

Mirno je pušila. Jednu cigaretu za deset minuta. To je njen tempo. Odlučila je, ni reč neće reći bez prisustva advokata. Makar i službeni bio, a zna se kako se postaje ex officio branilac. Ugasila je pikavac. U međuvremenu, pojavio se vlasnik restorana. Otišao do onog drugog policijskog vozila. Nije čula šta je pitao, ali je čula policajca:

- Kršila je Zakon o zabrani pušenja.

Bila je spremna na sve. Pogledala je vođu patrole pravo u oči.

*Sad možemo da krenemo. U koje vozilo da sednem?
-U Hitnu pomoć.

Ušla je, sa njom i vođa patrole. Dobrodušan, čist, neiskvaren. Nekako, dečački mio. Pitala je može li da telefonira. Dobila saglasnost. Okrenula nekoliko brojeva, rekla šta se događa i da ne zna na koju je lokaciju u gradu privode.

- Gospođo, ostavite taj telefon. Nije Vam potreban. Poslušajte me, molim Vas.

Bio je to prijateljski savet. Momentalno je mobilni vratila u tašnu.

- Ako Vi kažete, znači da je tako. Mnogo puta sam bila sa Vašim kolegama, spasili su mi glavu bar tri puta jer mnogo volim da zabadam nos gde mu nije mesto.

Nasmešila mu se dok je to govorila. Po ruti je zaključila da je vode na njoj nepoznatu pritvorsku lokaciju. Kad su skrenuli ka bolničkom centru, obratila se vođi ekipe:

* Zar i ovde imate pritvore!?

Milica je pokušavala da se probudi, nije uspevala.

Kolona se zaustavila, policijske sirene su isključene. Pogledala je gde se nalazi. Ulaz u psihijatrijsku bolnicu. Prišao joj je vođa ekipe.

- Gospođo, mi smo svoje završili. Hteo bih da se pozdravimo i da Vam poželim sve najbolje. Mi samo radimo svoj posao.
- Hvala Vam, vrhunski ste profesionalci, potpuno Vas razumem. Znam da postupate po zadatku.

U očima mu je videla zahvalnost na razumevanju. Treba on i da spava kad završi radno vreme.

Ekipa Hitne pomoći uveliko je neke hartije predavala na šalteru za prijem, videla je to spolja. Izvadila mobilni, okrenula broj sa mnogo cifara. Veza je odmah uspostavljena.

* Slušaj, znam da nismo u istoj vremenskoj zoni. Pomozi.
- Reci.
* Prisilno me smeštaju na psihijatriju, a skroz sam zdrava i čitava.
- Kako mogu da pomognem?
* Zovi tvoju prijateljicu koja se kod nas bavi istim poslom kao i ti, neka pošalje njihovog advokata da me vadi odavde. Što pre.
- Ne brini, biće zavšreno.
* Ljubim te. hvala ti, sad mi stvarno trebaš.
- I ja tebe, dušo. Drži se!
* Naravno, kao i uvek.

Milica je otvorila oči kao da nikad spavala nije. Brzo je disala, nije znala gde se nalazi. Znoj je lio iz nje, srce ludački lupalo. Ni onoliki štafelaj videla nije. Pitala se gde se nalazi, ništa oko sebe nije razaznavala. Ustala je kao u bunilu, polako se pribirala, krenula ka kupatilu da se istušira.

- Kakav je ovo košmar, majko moja! Samo mi je još to trebalo! Kako ću večeras na izložbu ovako nenaspavana?!

Bila je ljuta sama na sebe. Znala je, svako je sebi kriv, krivice van nas nema.

D.P.V.
(oktobar 2011.)

http://www.youtube.com/watch?v=Mfz52h83IQo

http://www.youtube.com/watch?v=qYGtN0mi7Hs

„Ne bojim se ja vražjega kota, neka ga je ka na gori lista, no se bojim od zla domaćega”

http://www.youtube.com/watch?v=OXxAlor2hV0&feature=related

„Ja zemi si ,mili sine, puška berdanka, i tam pojdi, mili
sine,v gora zelena, tam ke si najdeš,mili sine, verna družina...”

http://www.youtube.com/watch?v=2YqW5i5KhqU&feature=related

U Prvom svetskom ratu, Srbija je izgubila trećinu muškog stanovništva. U prethodna dva, balkanska, još toliko, trećina ostatka bili su invalidi.

http://www.youtube.com/watch?v=J0qS4Ovu0GY

Mobilni, nego kako, osim tako!

Nego, ako iskopaš negde nešto prikladno o bratu i sestri, budi ortak pa okači link.

Nadam se da će Vilojka preživeti tvoj:) Ja ga nemam. Mislim na sluh za linkovanje! Da sad ne proradi nečija prljava mašta, pa da me banuju!

Uh, Mobilni,,,

Ova treća...

Veliko Ti hvala...

A, Tanjuška... malo sam tužna ovih dana, manućemo se promocija i globalizacije...

Tanjuška,

ne koristim Fejsbuk. Bežim od ma koje vrste javnosti, kao sumanuta. Ni zbog onih koji su mi najpreči u životu, a koji su stotinama, neki hiljadama kilometara daleko, nisam otvorila profil na fejsbuku. Hoću svoj privatni mir, njega ne prodajem ni za šta na svetu. Komuniciram preko e mails ili, sa veoma malim brojem, zahvaljujući video kameri.

Možeš mi se javiti na

[email protected]

Na adresu koju pošalješ. dobićeš isto što i moje troje dragih prijatelja koje sam imala čast da upoznam preko SC.

Pozdrav.

Tanjuška, kako da tebi ne uvalim link?! Obrati pažnju šta piše na fotografiji, biće ti jasno zašto sam baš taj link a ne neki drugi, mada ih ima pregršt. Jednom sam slušala predavanje predsednika Udruženja japanskih vrtova u Japanu, pa saznala da to nije kurs ikebane, mada sam otišla, a povela i kći, da naučimo kako se to radi. Pa još, ako bude i origami... Lele, ko srećniji od nas dve. Kad ono, međutim:-D Od tada sam fascinirana Japanom.

http://www.youtube.com/watch?v=faS0_2kBjxc

E, pa, onaj drugi plus u pisaniju u kome si mi skresala u brk, nek' si, vala, Bog te poživeo - od mene Ti je lično. Ako ne vjeruješ, proveri kod administratora, ionako su besposleni:)

http://www.youtube.com/watch?v=pnExgu4OCtc

Heheheheeee

Kamen, veliš? Nisam ja glupa, ja sam kraljica budala u egzilu. Prema tome, kraljici niko ne može da naređuje, pa Ti evo stenčuga, ona garant originalna Sizifova, zar vOlojki da pošljem falsifikat?! Nein, netje da može na ovoj beli svet! Dakle, eve ga destilisani original direkt iz muzičkog kamenog doba, made od stena, of kors:

http://www.youtube.com/watch?v=VTqlLKBKFhg

PS (Ne razumem šta fali Stoji, Ceci i Jeci kad imaju onolke sise, a ne kao ja, teleskopom ne mogu da ih nađem, a i pune su ko brod, dok ja jadna, da se čak i za dolar vatam, i on bi se zelen osušio!)

Nisam bila tu, ali znam da ovako izgleda:

http://www.youtube.com/watch?NR=1&v=U4J0MKsG_is

Da me tramvaj posred kuće zgazi, ako je meni ovde išta jasno! Iseljavam se sa teme, neću da kvarim diskusiju:)

Pozzz

PS
Naravno, odoh da pripalim koju. Toliko o pikavcima:)