Nije jeo ama bas ništa nekoliko dana, pa čega god se docepao, bilo mu najbolje u zivotu ikada.

Brizna djeva plaho je pogledala u oca:
„ Tajko”, (kako ga je iz miloste zvala), „bojim se da će nam nestati luka!”

Ali tajka su zaokupljale druge misli i bio je nespokojan. Nisu ga plasili hajdukovi pogledi, već ga je mucio strah da će hajduk poželjeti -dodir.
Gledao je cerku; tako lijepa, mila, blage naravi- tanjuska. Mnogo je pazila na liniju a i ovom hajduku to je i te kako upalo u oci.

„Presjelo mu dabogda”, pomisli tajko u sebi ono sto na glas nije smio reci. Bio je nespokojan.

U isto vrijeme hajduk je , zvacuci suvi hljeb pomislio : „Ah , kad bi mi ovako mila i tanjuska zaplesala i zapjevala. Kupio bih joj (tj. oteo od Turaka ) najljepse sjajne, kozne cizmice da izazivaju zavist i kod seljaka i kod gospode.

”Ne, ne mogu je se nagledati„, zagrizao je luk i mutnim pogledom pratio svaki njen pokret. ”Odakle u njoj toliko ljepote?„
”

„Tajko”, promuca mila i tanjuska djeva dok se teska briga nadvila na nju kao sjenka zubatog lesinara.
„Tajko, upotri...i svu svoju mastovitost i pronadji još luka ako Boga znaš!”.

Plasila ju je sve manja hrpa luka pred hajdukovim halapljivim pogledom. Ali plasila ju je i misao da će sav njihov trud i znoj da nestane u trbuhu te nezajazljive ale. Pa zar da na kraju zavrse na birou za zaposljavanje!? I tu se odjednom sjeti svih bivših polja luka koje je sa ljubavlju sadila i obuze je neka tuga.

Tajko pogleda svoju mezimicu i pade mu na um ideja da posudi luk od komsinice Nasfike. E, sto je njoj rodio luk ove godine! Neumorno ga je sadila, i sadila dok ga nije bilo svuda gdje pogled dosegne.
Malo malo pa gredica luka..

Ako je iko zasluzio Nominaciju za nagradu onda je to moja vrijedna komsinica, pomisli on, a ne ona komsinica Radica koja se odlucila za zivot u tudjini.

I na tu pomisao da može posuditi luk od onog ko ga je posadio vise spade mu kamen sa srca.

A možda bi se negdje nasli i cvarci..hm.
I pogleda on u hajduka koji mu uzvrati pogled kao da je htio reci:
„Šta ću jadan kad sam gladan.”

:)...pah...dali je negde izjasnjeno dal je bio crni ili beli luk?

mislim da jedan tera na depresiju a drugi na gorusicu...ali su oba antibioticni

a ostavljaju los zadah

sve u svemu...bez hleba nema rucka

on je do tad jeo turski simid i napokon probao seljacku pogacu...a vruca...a meka...a nabrsla...a mirise...a lepi se za jezik

hajduka bi sram da nasrne pa samo nju da jede...misilice ljudi nije gospodin kad jede suvi hlep...pa veli-hajd da nakvasim sa lukom

eto

dal je reč ovde o hajduk veljka il hajduk jovanca...il neke druge junacine?

Kako su na taj način uspešno obavili prvu fazu akumulacije kapitala, a zna se da se za prvi milion dukata ne pita odakle su, onda su prešli na legalan biznis.

Najpre su pokupovali na stotine svinja, što su obavili za siću jer su seljacima objasnili da su im životinjke premršave, predebele ili već kako koja. a onda su sve to preko reke preprodali po tri stotine puta većoj ceni.

Tako su stekli em obrtni kapital, em profit. Profit su čuvali, a obrtanje su obrtali. Kad više nisu imali kud da lageruju onolike dukate, zaključili su da bi mogli da udruže kapital sa probranim agama i begovima, jer su Turci ionako bili u izlaznoj strategiji za Zapadni Balkan, s posebnim osvrtom na Mohačku bitku.

Šta je dalje bilo, ne zna se. Onaj zapisničar sa početka priče krenuo je jedno jutro, baš na sabajle, da bi na vreme stigao na svoje radno mesto i nastavio da zapisuje priču bivšeg hajduka. Na njega je, iznenada, naleteo pobesneli vo, nabio ga na rogove i spasa mu nije bilo.

Sahranu je organizovao i platio bivši hajduk, čak je održao i oproštajni govor, u kome je naglasio neizrecivu vrednost pokojnikovog rada, posvećenost i efikasnost kakva se više nikada neće roditi, kao i to da će njegovo delo nadživeti tvorca vo vjeki vjekov.

Slušajući ga, zapisničareva žena i deca su svatili da njihov muž i otac nije imao boljeg prijatelja.

Po završenom obedu, bivši hajduk je, praćen probranim saborcima iz onih vremena, seo u kočiju, otišao u birtiju i krčmarici Mici doviknuo da donese uobičajeno. Uz svirku i veselje dočekao je jutro.

Nedugo zatim, shvatio je da više i nije neka naročita stvar to što je nekada davno bio hajduk, naprotiv. Ni sam nije znao kad je tačno zaboravio na one bivše saborce. Naprosto, kao da ih je neka sila veća od svih nas gumicom izbrisala iz pamćenja.

Šta je dalje bilo?

E, Tajka, to nije maštovito. To je tako zaista i bivalo između hajduka i jataka, nisu posredi mitovi i legende.

Osim ako si pod „maštovitošću” testirao publikum da vidiš znaju li kako su sve jataci završavali jer nisu odavali hajduke.

Kako objašnjavas da se vecina odgovora zaustavlja na:
-Bio je mnogo gladan!

*****
Biće da tako pišu oni koji su gladni, neko leba, neko luka, neko sexa, neko duha...
________________
A gde su svi ostali pozitivni osecaji odnosa dvojice odličnih drugara ?
*****
Prohujali s' lukom! Pozitivne osećaje sprečio je miomiris luka, mislim da je ipak bio crni a ne beli, koji se da osetiti sad i ovde čak i kroz ovaj monitor, pa su i hajduk i jatak plakali i nisu mogli da dobace do dotičnih odnosa, mada je fakat da su bili odlični drugari.

Izneo bi i on njemu vola na ražnju, ama nema niš osim leba i luka, a od čega sit od toga i debeo:) Meni je u celoj priči žao jataka koji je ostao bez luka, jer po postavci priče, samo je hajduk krkao i bolelo ga uvo za to dal' njegovom drugaru krče creva...

Mislim, ako ćemo „blebetati”, može to tri bela dana...

Bleb!

Dobroto moja, sve za tebe:)

Kada je sumirao svoju karijeru pod stare, dane hajduku se iskristalisao dogadjaj.To vece je proveo bezbedno kod svog najboljeg,najvernijeg prijatelja koji je pred njega izneo sve sto je imao pa i svoj zivot.

Setio se topline u domu siromasnog seljaka i sigurnosti sa kojom je otisao na pocinak.

Setio se mnogo čega. Pa i onog zapisničara kome je održao posmrtni govor sa puno tuge, krčmarice Mice.

Nervozno je ustao. Nikada više nije sreo ženu sa toliko života. Ni pre, ni posle. Brzi koraci u krug nisu mu doneli mir. Kad se trgao, sedeo je za stolom i držao pero u ruci. Pred njim, artija, desno od nje mastionica. Rukopis, njegov.Čitao je:

Ima jedna krčma u planini
vide joj se svetla noću u daljini
ko to pali sveće i po krčmi šeće
to je lepa Mara kći starog krčmara

Pa mi oči pa'nu na ta njedra bujna
Bona, Maro, daj još vina rujna!

* Pa ti si mene u pesmu stavio! A lepo sam ti rekla da se maneš pisanja. Pišu samo ludi, od toga se ni po' dukata ne može zaraditi!

Otćutao je. Nosio je ovu pesmu u sebi godinama, sama se napisala. Zaboravio je kad. Možda onda kad je konačno, po karakterističnoj boji njenog glasa, shvatio da je on za nju samo nepresušna vreća dukata. A pogled boje dukata iz one krčme obojio je sav njegov život. Mnogo više zato što je njegov pobratim, kome je ona bila sve i bez dodira, već posle nekoliko meseci iz Mice izbrisao sve boje ovoga sveta. Zato je prestao da se viđa sa njim. Ali nju, video je uvek i svuda kad god bi sebi dopustio da zaviri duboko unutra. Tamo, gde je ostalo srce u hajduka, zaključano za sve i svakoga, jer je prošao vakat kad je iko čuo vapaj sirotinje raje. A u takvom zemanu, hajduci su teret. Baš kao što je njemu u jednom trenutku postao onaj prokleti zapisničar.

- Ovo je prva i poslednja pesma o tebi.
* To mora biti tvoja poslednja pesma u životu!
- Dajem ti reč da jeste.

Brižljivo se obukao, laganim, ali odlučnim korakom zaputio se ka starom prijatelju svešteniku.

A sad da malo blebećem za svoju dušu, čisto da se zna da se tuđe ne mešaju ako im smeta - zna se kako vučem za uši kroz monitor!

lol

Video je da odlazi, kao i uvek, žurnim korakom. Kao da je bila u šteti, a ne u božjem hramu.

Odavno su već bili u nebeskom plavetnilu, jedan hromi zapisničar danima je bivakovao u njihovom selu. Osim Mare, zabeležio je još jednu pesmu, za koju su mu rekli da ju je napisala neka žena, ime joj ne pamte, ali se pouzdano zna da je, kao mlada, bila krčmarica. Kopajući po arhivama, opet mnogo godina kasnije, upravo na taj tekst naišao je iskusni lovac na hitove.

http://www.youtube.com/watch?v=DY2MBgQijhg

Hromi zapisničar se zainteresovao za priču. Ali, dalje od predanja nije mogao. Priča se da je hajduk, saznavši od prijatelja sveštenika tek da je Mica tražila oproštaj za ovozemaljske grehe, odustao od namere da učini isto to.

Zaputio se ka krčmi u planini. Još pred kapidžikom čuo je ciku, vrisku i buku. Na tren se zamislio, nastavio odlučnijim korakom nego koju sekundu pre.

Video je onog pobratima još sa vrata. Za njegovim stolom, kao i uvek, svi viđeni ljudi iz kraja. Dreknuo je:

* Ajde još jednom onu istu! Pevaj kao nikad!
- Može li neka druga? Tu sam guslao evo već petnaest puta uzastopno, brojao sam.
* Pevaj, bre, kad ti kažem!

Zapisničar je pribeležio tekst. Nije znao da će imati istu sudbinu kao i pesma one mlade krčmarice čije ime niko zapamtio nije. Da je mogao samo naslutiti, nikada je ne bi zapisao. Ali, kome je dato da tako dleko viri u ono što će se tek zbiti? Da će duhovno blago zapasti i u šake duhovnih bogalja?

http://www.youtube.com/watch?v=SiuDYJlMD-I&feature=results_main&playnext=1&list=PLC986D4763C47E227

Tajka, njegov trener, iskočio je iz rođene kože! Šta vredi budali govoriti?! Taj prokleti PDV nije mogao iz glave da mu izbije, a konkurencija je gazila nemilosrdno, izbacivala hit za hitom, dok je ovaj njegov baksuz zidao čardak razmišljajući koju pesmu da mu poje japanska šolja kad je sam, a koju na promociji šolje... Da je samo Dragan bio takav, kamo lepe sreće. U njegovom timu, svima je iz očiju virio taj yebeni PDV!

„Ma šta vredi budalu opomenuti”

http://www.youtube.com/watch?v=5Sy7txSYU3E&feature=related

Odgovora nije bilo. Znala je, jer je pametna, pa nije uzalud kraljica svih budala, da će je Tajka ignorisati. Prijavila se za takmičenje na ružičastom nebu, znajući da je to jedini način da dokaže Tajki ko kosi, a ko vodu nosi. I da boljeg kapitena u svom timu nikad neće naći.
Za svaki slučaj, u biografiji je napisala da dolazi iz Mentalne Zabele kraj Požarevca, ali to na ružičastom nebu nisu hteli da objave:

http://www.youtube.com/watch?v=x7zRgswnGFg

Zazvonio mu je mobilni.

- Izvini, ali morala sam da te zovem.
* Reci.
- Stigle su. Ne znam šta više sa njima da radim. Posebno sa jednom kojoj fali samo da se obuče u japansku zastavu.
- Neka si se javila. Stižem za pola sata.

Okrenuo se sinovcu:

* Samo opušteno, sve će biti u redu. Uvek postoji prvi put, u svemu. Budi svoj, to je dovoljno.

Mali je klimnuo glavom. Ma, niko nije umeo da ga razume bolje od strike. Niti da zna sve, bez da je išta morao da mu kaže.

Tajka je seo u džip, džip je vozio miš. Ubrzo je stigao u kancelariju.

http://www.youtube.com/watch?v=F8JerM8jsm4

A onda je shvatila zašto je Tajka postavio svoju fotografiju na SC. Nasmejala se grohotom.

http://www.youtube.com/watch?v=syEGqpThl7o

Tajka, veliko Ti hvala na testiranju:)

:p

lol

tako je...samo hrabro

hvala, takođe!

Rugas se, rugas...