Гордост
likota
2011-10-10 04:38 AM
Гордост
Обмано слатка, клицо лелека,
Ватро што пржи мисли и кости,
Праслико пада, бољко без лијека,
Гдје ти пирујеш, врлина пости.
Уставо мрска, душа те ријека
Док бљујеш отров, надуту храни,
Плијен ти рака и колијевка,
И опјевани и поругани.
Идом си грким мед отровала,
Да жуч заволи који те куша,
Тобом је луча у амбис пала,
Тобом се гости предворје ада,
Кад твоја тмуша крв запјенуша
Поган се роди, а човјек страда.
MilkoG
2011-10-10 07:45 AM
Подсети ме темом на моју „Покајну песму”, где сам нагласио једну врсту гордости, од хиљада колико их има...
Поздрав,
Као опчињен заволех сцену
са микрофоном ко да се сродих
за аплауз громки и славу њену
некаквој руљи жицу погодих.
А људи - ко људи, ма колко фини
кад су у маси, личе на хорду
од себе правим, кад сам на бини
будалу дворску, смешну и горду
Ал’ кад се после погасе светла
све ми то брзо изађе на нос
празнина тешка, ко нека метла
из душе помете сав онај занос
публици дајем за уши храну
она ми за то пљеска и шени
па после свако на своју страну
не пита нико како је мени.
„Е, баш си супер!” - неко ми ласка
и ја растегнем од ува до ува
и тај је осмех некаква маска
за промају што ми кроз душу дува
онда мој Пегаз клеца и храмље
- ко слути ватру којом се жежем?
Ја сам створење све самље и самље
самоћу могу на коцке да режем...
