Forums : Književnost

Comment
Miris
eskimko
(radoznalka)
2011-09-26 07:04 AM

Gola, u kupatilu, ščepala je Šanel No 5 i krenula u napad. Nadlanica, unutrašnja strana laktova, iza ušiju, temeljno s one strane kolena. Zastala je. Gde bi trebalo još? Da, pupak. Aha, i dekolte. Može malo i na leđa. Napravila pokret ka ogledalu, u nameri da odloži bočicu, a onda se obrušila na glavu kao da joj je u ruci lak za kosu. više nema gde... Ima, umalo da joj promakne. Između butina.

Povraćalo joj se od koncentacije omiljenog parfema. Nije mogla da diše, kiseonika gotovo da nije bilo, kao da se obrela na najdonjem nivou u nekom rudniku. Iskočila je iz kupatila. Sve je uradila temeljno, mirno, u punoj koncentraciji, zadovoljna što se dosetila šta je potrebno da uradi.

Vezala je kućnu haljinu, otišla za pisaći sto.

Sat ipo kasnije, čula je bučno otvaranje ulaznih vrata. A onda je ista energija hrupila pred nju. Namrštila se, refleksno, na licu joj se stvorila živopisna odvratnost.

-Mama, molim te, idi okupaj se.
*Kupala sam se pre oko dva sata.
-Verujem, ali, molim te, idi opet.
*Ne mogu više da se tuširam, dojadilo mi, majke mi.
-Ali, mama, ti tako smrdiš.

Bila je to istina.

U prečniku od oko dva do tri metra, kome je ona bila centar, bazdilo je kao otvorena septička jama, prepunjena, pola godine nečišćena. Sve i da je mogla brže od svetlosti da dislocira sebe kao centar u prostoru, taj krug bi opet bio oko nje, kao tamničar u kazamatu.

Znala je, uzalud će još jednom pod tuš. Sav Tihi okean da sruči na sebe ubrzo će osetiti kako iz svake pore da kreće zadah, težak i mučan, da je i sama teško disala. Ne zato što nije bilo dovoljno kiseonika, niti je išta falilo njenom disajnom putu. Taj smrad je, naprosto, bio u toj meri intenzivan da je blokirao sve izuzev svesti o njegovom postojanju.

Već treći dan energiju je fokusirala na ovladavanje smrdežom protiv koga leka nema jer, uprkos svim dostignućima, nije otkriven. Ipak, otišla je pod tuš. Ublažiće bar na kratko taj iritantni i grozni smrad. A, tada će doći muž, koji će, naravno suptilnije, morati da joj kaže isto što i njihovo dete maločas.

Miris smrti. Kakav besmisao. Mirisno je lepo, ispunjava, nadahnjuje, upotpunjuje, osnažuje apsorbovanje okoline preko čula. Ne kaže se uzalud u narodnoj lirici da devojačka duša miriše na đurđevak. Kako onda smrt može mirisati? Koje ime nadenuti toj smradi od smrti, da ne bi bila skrnavljena svrha i bit mirisa? Tražila je odgovor sve vreme.

./...
eskimko
(radoznalka)
2011-09-26 07:12 AM

Ni nevinih nema više, rodiće se posle kiše.

http://www.youtube.com/watch?v=hqL547Yz6TA
ShinyBoots_OfLeather
2011-09-26 07:40 AM
Merlinka, jel' to slučajno izabran Chanel N°5? :)

Ne treba smrt posmatrati iskljucivo kao proces truljenja. To je posljedica koja pripada jednako zivotu kao i smrti - žive bakterije i crvi nas grickaju i proizvode taj smrad.

Smrt kao i svaki drugi, predstava o nečemu može da ima raznorazne individualne i kolektivne asocijacije - tako da „miris” i nije bas deplasiran.
Meni je miris ruzmarina, npr. miris smrti. Kad bih kopala po sebi, po tom beskrajnom labirintu, uz puno sreće, možda bi me to i odvelo na interesantno izvoriste. Nadam se na nekog pitomog, slatkog Minotaura koji voli bic. :)

ShinyBoots_OfLeather
2011-09-26 07:42 AM
*svaki drugi POJAM ['bem ti sebe u prst kljakavi]
eskimko
(radoznalka)
2011-09-26 08:16 AM

Nemam komentar osim što pišem da nemam komentar. Pozdrav.
eskimko
(radoznalka)
2011-09-26 08:36 AM


Neke odgovore tražila je u krugu najbližih. To bližnjima daje dodatni smisao, uvećava im vrednost.Ponekad čovek, mada sve zna, uradi nešto samo zato što nada jeste ostala u Pandorinoj kutiji nakon što je zatvorena.

Sedeli su u kafani, dugo pričali. Ni po čemu nije ličio na njenog oca, mada su braća, tek oblik očiju mogao je da asocira da su plod istog stabla. Bili su udubljeni u temu, već 15 godina nisu imali vremena za neki svrsishodniji razgovor. On ga je imao, ona ne, ni toga dana, ali ima situacija kad se ima i ono što se nema.

Bio je očajan. Užasnut. Pun duboke tuge. Sve nesreće ovoga sveta svalile su se na njegovu dušu, neštedimice, brutalno, izjedale ga natenane, kao onaj Andrićev Turčin što merači dok probija kocem „Vlaha”.

- To je sramota za celu familiju.

Rešena je, pokušaće.

*Nije sramota. To je njegov bol. A on je naš.
- Kakav bol?!
* Morao je da bira između sebe i dece.
-Šta da bira?! Što ih nije doveo u Srbiju?
*Kome? Ko bi im otvorio vrata? Ko bi ih primio na ničim ograničeno vreme?
-A kako su toliki došli, nisu imali nikoga, pa su se ipak snašli, niko nije umro od gladi!
* On je priča za sebe.
- Jeste. On je izdajnik.
*Samo on zna koliki je nesrećnik i koliko mu treba neko njegov.
-Sad mu treba?! Kako ga nije sramota!
*Nisam ga videla godinama, nisam se ni čula donedavno. Našao me „Slovenac” preko interneta, dao mi njegov broj. Nije rekao da mu treba iko njegov, samo sam osetila šta mu u duši održava inkvizicijsku samolomaču.
-I treba mu tako. Kako su Slobodanov i Mirkov sin mogli da uzmu pušku i odu u našu vojsku? Znaju gde im je mesto, Srbi su! Njegova je volja, njegov izbor bio je ne bude sa ove strane, da puca na svoju braću! I to sa „Zengama”!
*Slobodanov i Markov sin rođeni su i žive u Srbiji, oba roditelja su im Srbi. Nisu bili na ratištu zato što su čeznuli za rovovima, nego što ih je država mobilisala, kao i mnoge druge. Znaš da su bili očajni što moraju da uzmu pušku u ruke. Plašili su se smrti, nije to bila reka u kojoj umeju da prave perfomanse umetničkog plivanja. Duduci za rat. To važi i za njega. Nije tražio pušku od Hrvata da bi pucao na svoju braću, mobilisali su ga.
* Izdajnik. Sve nas je osramotio. Ni Dunav ni Sava neće nas oprati.
-Znaš da mu je majka Hrvatica. Da je odrastao tamo. Da mu je žena čistokrvna Hrvatica. Da su mu sin i kći tričetvrt Hrvati mada imaju srpsko prezime. Da li bi u ona vremena žena, deca i on, sve i da su bili u tvojoj ili mojoj kući, mogli da u nekoj radnji zatraže dvije kile kruha?
-Imao je dedovinu na selu, što nisu otišli tamo!
-Tamo gde mu treba tri dana jahanja, a konja nema, da bi deci kupio hleb? Gde nema škole ni lekara? Da li bi ti tvoje sinove odveo tamo?

Zaplakao je. Krupne suze. Nema razlike između muških i ženskih suza. Postoje manipulanti tim proizvodom ljudskog organizma, ali ovo - bilo je gore i od toga. Brisao je suze, sline, bale... Ćutala je. Donekle se pribrao, gorko gotovo jauknuo:

-U istoriji će ostati zapisano da je u našoj lozi postojao ustaša. Ta ljaga se ničim ne može izbrisati.
*On je morao da bira. Da dođe ovde i nikad ne vidi sinove. Da ne zna da li su živi zato što im je tata Srbin otišao u Srbiju. Da ostane tamo, da bi bio uz decu, znajući kako Zagreb mobiliše. Štitio je decu, da bi bio u stanju da to učini, izvršio je nasilje nad sobom.Voleo je i oca i majku, a uzeo pušku u ratu smislenom onoliko koliko ćeš ti sutra presti vunu na Mlečnom putu. Znao je da su mu braća s druge strane u isto vreme, javio mu njegov i naš „Slovenac”.
*„Slovencu” svaka čast! Lepo je skinuo uniformu JNA, dao otkaz i otišao u civile, pušku izimao nije. Što se ovaj nije ugledao na svog rođenog brata?!
- Pokušaj da se bar malo uvučeš u njegovu kožu. Obrazovan si čovek, intelektualac, dovoljno mator da si i mudar. Na sve što je doživeo, računajući da ga je već na početku rata ostavila žena i odvela decu, samo mu fali da ga na kraju odbaci očeva familija. On nema nikoga.
-Obrukao je nerođene naše potomke i kosti naših predaka! Prevrću se u grobovima! Tu krivu Drinu niko ne može da ispravi.

Gledala ga je.

Nekada panegirični komunista, sada vernik. Posti, ide na liturgije, zna Bibliju naizust. Sasvim sigurno mogao bi da sa razumevanjem, kao školovani glumac, da kazuje napamet Marks-Engelsov „Das Manifest der Kommunistischen Partei” , na nemačkom, naravno.

Šta on zna o vremenu u kome živi? Ništa. A bilo koje ništa, ne prima u sebe. Može samo da se širi samo od sebe, ako mu daš prostor. Nekima ga moramo dati, na primer, u ime stabla. Jer daju dodatnu lepotu drugim plodovima.

./...
eskimko
(radoznalka)
2011-09-26 08:46 AM

http://www.youtube.com/watch?v=8TKgFfAWwbQ
ShinyBoots_OfLeather
2011-09-26 09:29 AM
Neka si napisala, neka.. ali dobro je sto si to rekla samo jednom!
eskimko
(radoznalka)
2011-09-26 09:43 AM

Koliko svetova...

http://www.youtube.com/watch?v=wk8WFekFS0I
eskimko
(radoznalka)
2011-09-26 08:21 PM

Videla je sav život kako se sabija, zipuje, u munjevitim trenucima. Osetila mir celokupnosti, svi odgovori saželi su se u jednu reč. Primitivizam. Najkoncentrisaniji smrad kog je ljudska vrsta kadra da proizvede u svim uslovima, vremenima, epohama, društvenim porecima, u prohujalim i budućim erama.

U njemu je koren nasilja pojedinca prema pojedincu, nacije prema naciji, države prema državi.Primitivizam je jedan od najjačih okova civilizacije, atak na smisao čovekovog postojanja. To je oblik besmisla koji traje s jasnim ciljem, ulogom, značajem, namenom, dometom, uz nezaustavljivu moć regeracije.

Što se više regeneriše, sve više je sofisticiraniji, ubojitiji, moćniji. Srazmerno jača razorna komponenta njegove moći. I teško je reći u kojoj tački primitivizam podstiče destrukciju, a kada ona počinje da hrani primitivizam. Najunesrećujući je spoznajni primitivizam. Pamet, mnoga znanja, brojne veštine, različitost iskustava, potencijali, kapaciteti, lična snaga beskorisni su ako su pojedinac ili društvo u raljama spoznajnog primitivizma.

Tada, uzalud govoriti, u ušima je čep primitivizma. Zaludu gledati, primitivizam u očima. Obogatiti se plivanjem - u okeanu primitivizma? Taj užas je moguć, historia est magistra vitae. Mnogo puta je moguć.
Gotovo onoliko, koliko u datom trenutku ima živih duša. Tako postaje retoričko pitanje ima li života posle smrti, od vitalne važnosti je ima li ga već za života. I kakav je.

Kao mravi su iznosili vreće iz trezora i slagali u kamion. Odabrani, iskusni, sposobni, lojalni profesionalci. Mada hitri i orni, poslu nikad kraja. Kamion je ipak punjen lagano ali sigurno. Od tog obilja mogli su da žive i njihovi čukun-čukun unuci.Jutro je bilo dovoljno daleko kad je prvi deo posla odrađen. Sve je pedantno popakovano, ostaje spuštanje cerade i pokret kolone.

Prišao je kamionu, uzeo dve vreće i uputio se ka svom vozilu.

-Ej, šta to radiš?
*Treba nešto malo i za nas.

Odgovorio je bez osvrtanja i zaustavljanja. Nije to bilo nepoštovanje. Nebrojeno puta bili su, svi oni, jedan drugome glavočuvari. Čuo je otresit, smiren, tih glas.

-Šta si rekao?

U čudu se okrenuo.

-Vidiš li koliko je to brdo love!? Ko može da primeti da išta fali?
*Vraćaj to smesta odakle si uzeo.

Ostali su ćutali.

- Neću da vratim, ti si lud!
*Vraćaj. Nema pogađanja.
-Nema, bre, pas za šta da nas ujede. Nikoga od nas! Boli njih dupe za nas! Bitno je samo da su se oni nafatirali!

Žuč je nadjačala sav njegov profesionalizam.

*Vraćaj ili pucam.
-Ma, daj, ne seri, života ti.

U mukloj tišini čulo se samo repetiranje. Usta cevi usmerio je ka njemu. Gledali su se, nemo, a onda je, kroz nekoliko trenutaka naprosto krenuo ka kamionu.

- Evo! Ali ti si budala! Jedna obična j.e.bena i budaletina! Glup si k'o tocilo! Zapamti šta sam ti rekao!

Bacio je obe vreće u kamion.

*Ne brigaj da li sam budala. Ovo će netaknuto stići tamo gde treba.

I bi tako. Kroz samo nekoliko godina sa njima su brisali patos. Da ne prljaju krpe. Suvišan trošak, kad imaš gotov ljudski materijal.

./...
eskimko
(radoznalka)
2011-09-26 10:07 PM

„Vi ćete sagoreti brzo i beskorisno. Iza vas će ostati sami pepeo - ako, znaće bar da smo bili vatra. A iza vas će ostati balavi trag, kao iza puža”

http://www.youtube.com/watch?v=jylGRBi0umw&feature=related
eskimko
(radoznalka)
2011-09-26 10:22 PM

„E, to vam je istorija vlasti, moj narode, od pamtivjeka sve se ponavlja - od oduševljenja do nasilja, od plemenitosti do tiranije. Uvjek, i zauvjek”.

http://www.youtube.com/watch?v=N8WENy34VLo&feature=related
eskimko
(radoznalka)
2011-09-27 12:59 AM

zeleni se loza vita oko starog kućnog trema...

http://www.youtube.com/watch?v=OOKKtrQMAOk&feature=related
eskimko
(radoznalka)
2011-09-27 09:18 AM

Jao, kako to sviraš! Zovu nas iz Mupa da pjevamo skupa!

http://www.youtube.com/watch?v=B7kgVVjOphM&feature=related
eskimko
(radoznalka)
2011-09-27 10:40 AM

Bila je blizu osamdesete. Ni sama se, verovatno nije sećala kakva je bila u mladosti. I u poznim godinama, međutim, čovek nosi lepotu ne samo onu datu rođenjem, već i onu koju je gradio neprstano se lomeći između poznatog juče, izvesnog danas i još izvesnijeg sutra. Prošle su decenije ćutanja, o tome je sa decom, kasnije i unucima, nerado govorila. Čemu poniranje u prošlost kad se ionako ništa ne da popraviti?

-Banuli su na vrata silinom tajfuna. Deca su počela da plaču na sav glas, najstariji, sin, vrištao je od straha. Nisu mi dali da im priđem, reč da izustim, pogledom da ih pomilujem, nadu da im dam. Trojica, kao od brega odvaljeni. U civilu.
* Potpisuj!
-Šta?
*Da ga se odričeš.
-Kako da se odreknem oca svoje dece?
*On je izdajnik!
-Nije. Znam sa kim živim, sa kim imam decu.
*Potpisuješ ili ne?
-Ali njemu niko nije sudio ni za šta!
*Više ne ponavljam: potpisuješ ili ne?

6.

Značajno je pogledao decu. Shvatila je, htela da svisne ali nije smela. Ko će gledati te makanje, ako ostanu i bez nje? Vremena nije bilo, žurili su, ko zna kome će sve ova pošast provaliti u dom samo tokom ovog dana. On bi joj rekao da potpiše, porodica je bila sav njegov život. Ko zna da li će ga ikada videti, sigurno je već streljan i bačen savskim ili dunavskim ribama, već naviknutim na ljudsko meso.

-Potpisaću.

Ispisan rukopis je pokazao snagu, koju nije osećala, ali je njen trag ostao na hartiji bez da je ona toga uopšte bila svesna. Nije osećala ništa. Sve je premrlo u njoj, više nije čula ni mali hor suza iza svojih leđa. Nisu važni ni ona ni on, moraju da prežive oni koji su rođeni da bi ih nadživeli.

Uzeo je papir, mahnuo njime.
*Tako treba, drugarice. Da sperete ljagu sa sebe i svoje dece.
-Molim Vas, recite, da li je živ?
*Mi smo sada svi isti, drugarice. Naviknite se na to što pre. Nema više „Vi”, „gospodine”, „gospođo”, to vreme tlačenja je prošlo! Šta te briga šta je sa izdajnikom?
-Kad ću saznati šta je sa njim?
*To se tebe ne tiče.
-Šta da kažem deci, gde im je otac?
*Šta će im otac izdajnik?! Bolje im kaži da je poginuo u ratu, da ga se ne stide! Uostalom, to je naša stvar. Mi smo se protiv takvih borili zajedno sa narodom.

U neko doba noći, deca su zaspala. Sela je na trem. Ako je živ, ako mu pokažu, neće znati zašto je potpisala. A možda će, ipak, shvatiti? Hoće, sigurno hoće, samo neka ga Gospod pogleda, da se ikada vrati, makar je samo ošinuo pogledom. Izdaja je buktala u njoj. Izdala ga je, izdala sebe, samu sebe takvu nije mogla da podnese. A možda je bolje za njega da je mrtav? Ko zna šta mu, nesrećniku, ni krivom, ni dužnom, sada rade? Na kakve ga muke stavljaju?

-Znala sam da sam jedna od mnogih koji su umrli, a ostali formalno živi. Ništa mi to saznanje nije pomoglo. Naprotiv. Bilo mi je lošije. Lakše bih sve podnela da se to zlo obrušilo samo na moju kuću.

Nekoliko godina ranije, miris baruta još nije iščilio iz utroba, poslanici su raspravljali o jednom zakonu. Šta bi, uostalom, činili ti predstavnici naroda u ma kojoj tako uređenoj državi? Za to su plaćeni, da lupaju glavu umesto naroda. Okršaj između opozicije i vladajuće većine veoma često je simulacija za puk, ali ovaj put nije bilo tako. Samo što nisu padale mrtve glave, a da su pale, bile bi to one koje su nosali opozicionari. Ratni gubitinici. Mada svesni svega, nisu se predavali. Malo ko od njih mogao je da nasluti da vode ćoravu bitku. I da će kasnije, ali dovoljno brzo, uslediti ćorava glasačka kutija.

Rovovska bitka vođena je oko toga mora li sudija biti školovani pravnik. Sav drugi svetski rat, kakve god strahote da je doneo, bio je zujanje komarca spram strasti kojom je parlamentarna većina objašnjavala da delilac pravde ne mora imati ne samo najviše, nego nikakvo formalno obrazovanje. Jer, ako bi se tražila fakultetska diploma, to bi bio znak podcenjivanja urođene pameti naroda. Svaki čovek, čim se rodi, zna šta su pravda i krivda, samim tim je i kvalifikovan ne samo da ih razlikuje u praksi, već i da pravično iskantariše kaznu za krivdu. U ma kom obliku osvanula dotična krivda. A, oni, koji

7.

tako i toliko podcenjuju pamet svog naroda, upravo zato su izgubili rat. Pa, umesto da se uvuku u mišju rupu i budu manji od makovog zrna, udaraju u talambase jer im je stalo da na svojim diplomama profitiraju, ne zato što im je stalo do pravde i krivde, već da bi oprali obraz izgubljen tokom ne samo četiri minule godine, već mnogo pre, kad su proganjali manjinu misleći da je nemoguće da ona ikada postane većina.

Ali, narod je pokazao da oni ni tada nisu bili manjina, ali je morao da trpi jer mu druge nije bilo. U zapisniku sa tog zasedanja ne postoji beleška da se iko od njih upitao zašto je Njegoš kazao da je pučina stoka jedna grdna. Valjda zato što o „pučini” niko nije razmišljao, od nje su svi bili kosmički daleko, vodili su bitku vlastitih života, a u njoj milosti nema. Samo, istoriju ne pišu ni pobednici, ni poraženi. Nju piše život na koži onih koji su daleko od skupštinskih i svih drugih zdanja.

Nikada se neće odreći svog Stanislava. Mogu za njega da kažu šta hoće. Mogu da mu zagorčavaju život koliko god im volja. Mogu da joj rade šta im duša ište. On je u njenom srcu, ne zato što je to njena krv, već zato što je čovek čija su dela dostojna poštovanja. Njegovi tragovi u snegu nisu tragovi zveri. Nego budaletine, koja zna šta čemu služi svest, pa zato, kad se nađe među trgovcima, ne prodaje ni obraz, ni kolevku.

Ustala je, otišla u svoju malu kafansku oazu. Da se sa vrhunskim stručnjakom dogovori o tome na koji će način njena kći trenirati ono do čega joj je stalo. Nasmešila se. Svaka sila ima vakat, nijednoj plamen nije sijao do zore. Kad sunce grane, ugasi sveću mada ona i dalje gori.

./...
eskimko
(radoznalka)
2011-09-27 04:06 PM

„...sveća koja gori na vetru, slepi traže put koji vodi ka svetlu...”

http://www.youtube.com/watch?v=E3hlDEg-aVo
eskimko
(radoznalka)
2011-09-27 04:08 PM

„Dodir svile”, pitka knjiga, ne i plitka.

http://www.youtube.com/watch?v=IVEfHThIEnQ
eskimko
(radoznalka)
2011-09-27 04:16 PM

„Zar smo morali se rastati kad nad gradom oblaci tuguju...”

http://www.youtube.com/watch?v=Yny6tlAISPg&feature=related
eskimko
(radoznalka)
2011-09-27 04:27 PM

„...to što se nikom’ ne javljam,veruj ništa ne znači...”

http://www.youtube.com/watch?v=KOY_D2EpnNE
eskimko
(radoznalka)
2011-09-27 06:52 PM

Nije Heraklit bio sasvim u krivu. Ovaj svet, jedan isti za sve ljude, nije stvorio niko od bogova i niko od ljudi, već je on bio, jeste i biće vatra večno živa, koja se sa merom pali i sa merom gasi. Vatre umeju i da greju.

Njegovu bi dušu zagrejalo samo jednom da prođe Knez Mihailovom ulicom. Ali je nesmanjenom toplinom obvija sećanje na nju. Jer, gde su deca, tu je dom. Gde je dom, tu je budućnost. A prošlost? Ma koliki trud ulagali da je se ratosiljamo, ona učestvuje u svakom našem udisaju, kao sublimat koji nas čini jedinstvenim u odnosu na druge. Koliko ljudi, toliko sudbina. Zajednički imenitelji ipak ne obuhvataju sve nijanse mikrokosmosa u kome egzistira jedinka. Inače bismo bili klonovi, postojanje bi bilo lišeno smisla, samim tim i postanje.

A od postanja, glavu u torbi nosi sirotinja. Oni koji to nisu, nose je takođe, ali na neki drugi način. Otuda oni, čija je glava van torbe, mogu sebe smatrati srećnim i uspešnim. A to im niko ne može osporiti. Koliko ih je, ne zna se. Ali se i oni umrežavaju po istim principima koji vrede za umrežavanje prirodnih i društvenih nauka.

Decembar je bio. Zemlja, tvrda, poprimila sva svojstva stenja i kamenja. Ko zna koliko su bili ukopani na tom mestu. Rovovi, tenkovi, sve što ratne neprilike traže, bilo je na broju. Samo nije bilo pancira i ostale opreme koja tada život znači možda više nego i sam hleb.

Tri dana i tri noći praštalo je i treštalo sa suprotne obale reke. Praktično bez stanke. Možda im se tako samo činilo. Zviždalo nad glavama, bili su oguglali na sve. Zaboravili na gradsku kaldrmu, pređašnji život, sećanje se smrzlo od hladnoće. Kakva je to žestina bila, životinje su bežale

8.

nepogrešivim instiktom. Kad više nisu imali kud, jeleni i košute su jednostavno preplivali onoliki Dunav.

Sablasna je, pa još u noći, rika jelena. Bilo im je bitno da ne naiđu na rovove, na um im padalo nije metak ka krdu da ispale. Divlje prase, samo, izgubljeno, trčkaralo je nekuda. Na kontrolnom punktu, zaustavio se civilni automobil i vozač je pitao zašto ne pucaju na prase. Nije pokazivao znake namere da ode dok ne dobije njemu razumljiv odgovor. Pretresli su vozilo, u gepeku našli sakriveno automatsko oružje, koristio ga je u lovu na divljač.

*Izlazi iz kola.

Izašao je. Vojnim oružjem tamanio je zaštićenu divljač.

*Sad ćeš ti, lepo, u vojnu policiju.
-Ali, ja sam civil, za mene je nadležna civilna!
*Nije, jer imaš vojno oružje.

I bi tako. Naravno da nije bio za vojnu. Ali, glava češće boli od manjka, nego od viška pameti. Samo zato što je pamet neravnomerno, potpuno neravnopravno raspodeljena. I to je jedna od većih nepravdi, naravno, u odnosu na pamene. Kad ga je pretpostavljeni, smejući se, pitao zašto ga nije isporučio civilnoj, odgovorio je da bi samozvani lovac trebalo da bude srećan što mu je ostala čitava glava.

*Zapeo da pucam u prase. Da jednim metkom probudim nenaspavane ljude, da im bez ikakvog razloga složim frku onako bunovnima?

Nailaze, u koloni, kamioni. Nekolicina.

*Brate, šta je unutra?
-Veruj mi da ne bi voleo da znaš.
*Zadatak mi je da znam.
-Ma, jasno je to meni. Ali je za tebe bolje da ne znaš.

Krenuli su ka prvom kamionu. Kako se primicao, sve jače je osećao dobro znani zadah. Teško se disalo. Ali kad je podignuta cerada, smrad se raspuknuo u svoj silini. Unutra, kao kad domaćin pakuje cepanice za zimu, uredno poslagani, jedan preko drugog, sve Crnac do Crnca.

*Otkud imalinci ovde?!
-Ma, ne pitaj ništa. Vidiš one dve vreće tamo? U jednoj su im lična dokumenta. Sve sama hrvatska imena i prezimena. A u drugoj su pare. Iz Demokratske Federativne Republike Jugoslavije pa nadalje, ali nema ni jedne jedine važeće novčanice. Uskoro im je isticao ugovor, pa su im nešto strpali u hranu i poslali na nas. Nemam drugo objašnjenje za pakao koji se desio.
*Nije valjda da je zato toliko treštalo tri dana?!
-Ono u životu nisam video. To nisu bili ljudi. A ni zveri. Bili su mašine. Roboti. Nije bilo šanse da stanu. Čak i kad su bili teško ranjeni nisu osećali bol. Idu dalje, jurišaju, kao da su maločas ustali iz spavaće sobe u „Ricu”, i tako sve dok ne padnu mrtvi. Nije bilo drugog načina da ih zaustavimo, osim da ih pobijemo, sve do jednoga.

Nema čovek čula bez razloga. Ono što ona asporbuju, i to je istorija. Istorija jedinke, istorija civilizacije. Poput onoga kako se oseća zadah truleži zuba iz usta živog čoveka, ali neizrecivo moćnije smrt objavljuje da je tu. Nagoni na povraćanje, diže želudac. A želudac? Nema toga šta on svariti ne može. Za njega, nema razlike između zadaha smrti i zadaha parfema. On je čvorište čoveka, dežurni sunđer za svu žuč, zadužen da čuva srce i um. Bez njih, duša gubi miris i poprima zadah kog nikakva šminka ne može da prikrije.

Pitala se odavno kako se prenosi zadah smrti. Odgovor nije znala, ali je zato osećala da u njoj nešto umire. Dobro, neka umire. I to mu dođe u rok životne službe. Setila se poslednjeg razgovora sa prijateljicom koja manje - više vodi istu vrstu života. U jednom trenutku, požalila joj se da je kći sve češće ostavlja bez teksta.

*Tačno znam o čemu pričaš. Meni je moja Mila pre neki dan lepo rekla: Mama, zašto ti nisi kao sve druge normalne žene, pa da lepo gledaš španske serije?! I, šta na to reći detetu?

eskimko
(radoznalka)
2011-09-27 07:05 PM


„...ujutru ćeš s taksistima kući, i s' damama sumnjivog morala...”

http://www.youtube.com/watch?v=u0sm-0THFrU&feature=related
eskimko
(radoznalka)
2011-10-12 05:43 PM


http://www.youtube.com/watch?v=WTvQ9TSCf-k&feature=related
eskimko
(radoznalka)
2011-10-14 05:45 AM


Mrva

Nažalost znam ko ste.
Plaćaju da vas gledam.
A ja, vapim da odem.
Ni sekund da vam ne dam.

Spoznaju da nemaš moć
A znaš da čovek jesi,
Mučno je k'o kljuse vući.
Zalud vam zveči u kesi.

Nagon da pamet sune
I mnoštvo u divljenje baci
Vama samima miriše, vazda,
K'o kupus truo u kaci.

Dok bežite od svoga smrada
U stare vile velegrada
Cvili vam prazno srce.
I sutra će, kao i juče.

U očima vam od gladi krči.
U besni vuk bi se ukopao.
Vaša su tela grobovi.
Svog ste prezira robovi.

Al' znate da jači tlači,
Od sebe krije da je slab.
I da ste samokoljači,
A u vremenu prolazni svrab.

Buvljak rđavih strasti
Spremnih za nož u leša.
Ubice vlastite časti.
Vas ništa baš ne vređa.

Osim jedne sitnice
Koja vas ledi od straha:
Da bolji je ma ko drugi
Makar za česticu praha.

Vi ste od znane fele.
Izrodi labuđe pesme.
Ta crna mrva na tasu
U svakom odsudnom času.

D.P.V.
(septembra 2010.)

eskimko
(radoznalka)
2011-10-14 05:54 AM


I

Nedostaje mi čovek.
Njega mi nikada dosta.
Od njega uvek mogu da rastem.
Nedostaje mi lepa reč.
Ona ne ume da boli.
U njoj nema klice dosade.
Nedostaje mi samo ono što imam.
Bez onoga što nemam - mogu.

II

Nedostaje mi žena.
Ne bilo koja i ma kakva.
Ona zna zašto ište to što traži.
I šta je gde videla.
I kakvo je to.
Nedostaje mi sluh.
Za vibracije drugih.
Mali znak pažnje.
Dve kriške putera sa medom, šoljica čaja.
Sakupljanje šljiva u voćnjaku moga dede.
Motka, koja dobacuje do vrha krošnje.
Pečenje rakije i pečenje na ražnju.
Nedostaje mi san.
I dovoljno stepenika za ohole da se osećaju bezbedno.
Nije svako blato lekovito.

III

Nedostaje mi Zoki Radmilović.
I Danilo Bata Stojković.
I Taško Načić.
I Ljuba Moljac.
I Ljubinka Bobić, mada je se jedva poprisećam.
Nedostaje mi zemunsko Narodno pozorište.
I sitna čovečica na desnoj strani scene,
Koja ratobornim koracima od sedam milja
Grabi na kontra stranu,
Hvata telefonsku slušalicu
Crnu, sa bivših javnih govornica,
Pa onako malena, sitna i krhka
Pusti glaščinu koja se zauvek ori kroz dušu:
„Slušaj, ti, da se nisi kući vratio ako podneseš ostavku, jel' ti jasno?”
Nedostaje mi Prele.
U noćima bez sna zovem dan da se vrati.

D.P.V.
(novembra 2009.)

eskimko
(radoznalka)
2011-10-14 05:57 AM


http://www.youtube.com/watch?v=2rmEEyOOVQc
eskimko
(radoznalka)
2011-10-14 06:04 AM

O blatu znam veoma malo.

Znam da neki ljudi po njemu povlače neke ljudi. Ili bi to rado, samo kad bi zaumeli. I ništa ne mislim o onima koji to rade. U startu sam na stranih onih koji su u blatu, dok ih ne vidim okupane, suve i odmorne - ne prigovaram ni za šta. Kad stanu na noge, onda mogu da prašte argumenti. Sve drugo čoveka otuđuje od ljudskosti.

Znam da neki ljudi nekim ljudima govore u nekim situacijama: Pravićeš ti mene/njega/nju od blata! Što može da zvuči i kao kletva, i kao pretnja, i kao povređenost, i kao konstatacija, i kao obećanje, ma, svakako. I sama sam od nekih ljudi, istina, ne često, čula to u nekim od varijacija, kao što je: Nemaš ti pojma koga si izgubila! Verujem da čovek ne može biti toliki grešnik kao što bi se moglo zaključiti iz tih nekoliko reči.

A čime se meri čovek od blata koji vedri i oblači po svom ćefu? Meri se našom neukošću da ga, kao takvog, raspoznamo i oduzmemo mu mogućnost da vedri i oblači u ma kom delu našeg vremena.

U „Ljudima od blata” Marčelo kaže: Kad zgažen ustane i nem progovori, kad osetimo reči koje nisu tupi govori.

D.P.V.
(decembra 2009.)
eskimko
(radoznalka)
2011-10-14 06:07 AM

http://www.youtube.com/watch?v=e4XQ6WMvrTc
Comment Remember this topic!
Looking for Tassel Necklaces?
.