Djilas

Deset je sati, Profesor Univerziteta, K-ić. se baš vratio sa pijace. Eno ga, sedi na klupi u malom parku kraj dečijeg igrališta. Užurbano diše jer se umorio, spustio je na asfalt dve najlon kese, prepune povrća. Njegovo prisustvo ne primećuje niko osim golubova koji žurno hodaju oko klupe, nadajući se mrvicama kojih ovaj put nema.

Pusto je, osim profesora i čistačice iz «Gradskog zelenila» nikoga više nema u parku. Profesor posmatra čistačicu: njeno je kretanje prosto, jednolično, skoro mašinski predvidljivo. Ruke s epokreću kao poluge, brezovom metlom struže tlo, oko kanti za smeće koje su prepune konzervi od piva, ambalaže od sokova i kolača.

«Prava veštica, sa tom metlom», misli profesor. Nervira ga što preskače lišće, to retko, prvo, opalo septembarsko lišće.
«Zašto ne čisti lišće?», pita se on. Onda razmišlja o jeseni, svake godine je isto. Prvo je sve to lišće gore na granama i drži se dugo tamo, polako požuti, upada u oči na jesenjem suncu, ali do kraja novembra sve opadne i nekuda nestane i nema ga više i tako bude svaki put, samo je čovek sve stariji. I njemu se bliži penzija, ali za to nema veze, sva je poznanstva i veze preneo na sina, uspešnog biznismena, koliko je mogao, nema potrebe de se više ulizuje političarima i tajkuima...

Ona čistačica kao da vozi slalom između listova, nijedan da pokupi. » Ružna je i debela», razmišlja profesor. Te, nesnalažljive, proste žene iz naroda uvek su ružne i debele, dok je lepota rezervisana za one bogatije iz boljih kuća, koje su po pravilu visprenije, pametnije, sklone biznisu ili umetnosti.

Brada mu se trese. Zaobišla je gomilicu lišća ispod dečijeg tobogana. Kao da je ne vidi, kao da sa lišćem ništa ne želi da ima, kao da se od njega odbija...

Onda jedan zelenkasti list ulazi u vidno polje profesora, polako padajući odozgo i zaustavlja mu se pred nogama. Profesor bi da ga zgazi, ali jesenji povetarac ga izmiče i odnosi nekud, van domašaja...

To je prevršilo svaku meru. Ustao je. «Zašto, zašto ne čistite lišće... zašto ne čistiš lišće?»
Profesor je besan. Urla, viče.

«Gospodne, lišće stalno pada, nema svrhe, ostala bih satima ovde a imam i druge rejone...»

Profesor naglašava na slogovima:

«Za-što ne či-stiš liš-će?» «Ako nećeš da ćistiš daj ostavku, ovaj... otkaz.. ima ko bi hteo da čisti»

«Ali gospodine...»

«Nema ali, šta ja tu stobom pričam. Zvaću Djilasa. Otiću kod njega, ja ga poznajem, neka te otpuste, glupačo jedna, stoko neurbana...»

Čistačica se uplašila kad je pomenuo Djilasa. Svi se plaše Djilasa, gradonačelnika.

«Dobro, nemojte, nemojte molim vas...»

Počela je polako da sakuplja lišće. Kao da je izgubila lice, kao da joj se lice pretvorilo u sivu bezobličnu masu. Kretala se brzo u cik-čak a profesor je strpljivo sedeo i pažljivo nadgledao njen rad. Sa svakim udarom vetra pao bi još po koji list i čistačica se poput robota igračke vraćala da ga pokupi. Toj igri nij ebilo kraja.

Profesor je likovao. «Da se zna ko je ko». Ostaće dok ona svene pokupi, pa makar čekao do podne.
Čistačica je čistila, pokreti joj behu smešni, drhtavi, puni trzaja. U svom tom strahu i poniženju, u njenoj svesti beše ostao samo još jedan trag ljudskosti. Svaki put, kada bi u svojoj bespomučnoj jurnjavi za listovima prošla pored profesora, spustila bi glavu da joj on ne vidi lice. Nije htela da vidi kako plače.

MC