...Morilo ju je to sećanje. Razaralo. Nervozno je skočila. Vezala psa, krenula ni sama ne znajući kuda. Samo da hoda, da je u pokretu, da ne stoji, što dalje od svih i svega, da bi mogla da bude što bliže njoj.

Zazvonio je telefon, trgla se. Bacila pogled na displej, videla kućni broj.

-Mama, gde si?

Brzo je bacila pogled oko sebe.

-Kod crkve, pile. Zašto pitaš?
-Kad se vraćaš?
-Upravo sam krenula.
-Super. Da ti skuvam kafu?
-E, baš ti hvala!
-Ma, nema na čemu. Zaslužila si ti mnogo više.
- Jel'?
Nasmejala se i završila razgovor:
-Stižem. Ljubiiim!

Huknula je, odahnula. Još jednom je uspela da ne zvuči zabrinuto. Već posle nekoliko koraka nasmešila se vlastitoj naivnosti. Nju je nemoguće preveslati kad se na nešto fokusira.
Ali, dobro, bar je sa obe strane zvučalo kao da se ništa ne događa, da se svaka u apsolutnom miru javlja direktno iz svog malog, unutrašnjeg raja. A i to je nešto.

Bolje išta nego ništa.

./...

-Kako si, pile?
-Dobro.
-Kako je bilo u školi?
-Ništa posebno.
-Nešto nisi razgovorljiva.
-Mama, moram da ti kažem nešto. Ali nemoj da se sekiraš.
-Neću. Dajem reč.

Zaćutala je, oborila glavu. Tišina je potrajala. Digla je glavu, pogledala pravo u oči. To je ona.

-Mama, mene prate nepoznati ljudi.

Dakle, sad samokontrola do daske. Nema sklanjanja pogleda, samo skener ima da radi.

-Jesi li sigurna?
-Jesam.
-Od kad je to počelo?
-Kad je počela školska godina.
-Zašto mi nisi ranije rekla?
-Htela sam da budem sigurna. Mislila sam da umišljam.

Nisu skidale pogled jedna sa druge. Svaka je čitala onu drugu, nastojeći da otkrije ono što se pokušava sakriti. A krile su obe. Zato im reči nisu bile dovoljne.

-I sad si sigurna?
-Jesam.
-Koliko ih ima?
-Dvojica.
-Koliki su?
-Ogromni.
-Prate te istovremeno?
-Ne.
-Kad te tačno prate?
-Kad izađem iz škole, pa do autobuske stanice.
-Odakle znaš da nisu ljudi koji u to vreme idu svojim poslom?
-Vidim im po očima.
-Kako?
-Žele da znaju da znam da su tu.
-Šta misliš, zašto te prate?
-Ne znam. Nemam pojma.
-Kako se osecaš u tim trenucima?
-Nije mi prijatno. Plašim se, ali neću da to oni vide.
-Čega se tačno plašiš?
-Ne znam… Da mi ne učine nešto loše.
-Šta bi to moglo da bude? Šta je za tebe to „loše”?
-Ne znam… Stvarno ne znam…
-Ti zato već neko vremen ne ideš na prve časove?
-Da.
-I zato napuštaš nastavu ranije?
-Da.
-Kako izgledaju ti ljudi?
-Normalno.
-Kako su obučeni? Farmerke, odelo…
-...nemaju odelo. Kažem ti, normalno se oblače.
-I kako primetiš da te prate?
-Oni žele da ih vidim.
-Šta se tačno desi kad ih vidiš?
-Ništa. Sretne nam se pogled.
-I?
-Pogledamo se, ja produžim.
-Kakav je pogled? Zastrašujući, preteći…
-…ne znam! Čudan!
-Na koji način čudan?
-Ne umem da opišem. Nije pretnja, nije ulivanje straha, hoće da znaju da znam da me prate, ja ne znam to da opišem.
-Plašiš se kidnapovanja?
-Ne znam…
-Neće da te kindapuju. Da je to, samo bi te ščepali i tutnuli u kola, ne bi tandarali po gradu tamo, vamo. Da je posredi belo roblje, ne bi te tako pratili, opet bi te smotali i doviđenja. Jel' ti to jasno?
-Jeste.
-Veruješ mami?
-Verujem.
-I treba. Nemoj da brineš, neće ti oni ništa uraditi. Inače bih odmah preduzela mere, to znaš.
-Znam.
-Zato si mi rekla?
-Da.
-Nema razloga za brigu. Sve je uredu. Nisi jedina, znaš i sama da ništa od onoga što čovek doživi nije premijera u istoriji civilizacije, da je sve to prezivelo nebrojeno ljudi, pa zato i postoji rešenje. Nit' si jedina, nit' si prva. Doduše, spadas u malobrojne. Znam da to uopšte nije utešno, ali izguracemo nas dve i ovo, kao i mnogo toga do sada. Ima li ijedan tvoj, moj ili naš problem kog nismo uspešno rešile?
-Nema.
-Aj sad lepo uzmi sok i opusti se malo. Sve je pod kontrolom, veruj mi. I dobro je što si mi rekla, to jesu stvari sa kojima ne treba sama da se nosiš. Ti si moj ponos. Ne bi bilo očajnije majke na svetu da imam neko tupavo dete, nekog tutumraka kog posadim na krevet i dok mu ne kažem da može da mrdne, ono ne mrda!
-Mama, ti si blesava! - rekla je smejući se.

Odlično, treba je najpre opustiti. I navesti da se sasvim isprazni.
Sad, korak po korak... Pričala je neke anegdote o njoj, kad je bila odveć mala da bi ih upamtila, nizala i dogodivštine iz svog zivota.

Kućom se dugo orio smeh.

./...

-Aj da se vratimo na temu, da to časom oposlimo. Važi?
-Važi.

Obraćala joj se polako, staloženo, blago, ali odlučno. Kratkim rečenicama.

-Dobro me slušaj. Upravu si. Sasvim. Ne umišljaš. Prate te. Dakle, sa tobom je sve uredu. Da li ti je to jasno? Ili je potrebno da objasnim dodatno?
-Jasno mi je. A pitala sam se da li sa mnom počinje nešto da se dešava.
-Ne dešava se ništa sa tobom. Ti si u svakom smislu na svom mestu. Sve si pravilno sagledala. Nemoj slučajno da sumnjaš u sebe po tom pitanju! Znaš i sama da odlično procenjuješ i ljude i događaje. Toliko je toga iza tebe da nema šanse da omašiš. OK?
-Uh, OK je.
-Lepoto moja, da tebi išta fali sad bi majka tebe u taksi pa kod Cace. Jel' tako?
-Jeste.
-Jel' bi to ličilo na tvoju majku?
-Da.
-Pa, jel' te mama trpa u taksi ili sedi ovde i kaže ti da je sa tobom sve ok?
-Daaa!
-Eto, vidiš. Znaš me, ni tuđe dete ne bih ostavila u nevolji, a kamoli tebe.
-Pa, da.
-Dobroto moja, dodji da te zagrlim. Ili lezi u krilo, kako ti odgovara.
-Hoću u krilo.
-Blagoizvoljevajte, mlada damo!

Mazila ju je po licu, češkala po kosi, ćutala, pustila da sad muzika radi svoje, potreban je predah. Obema.

Posle nekog vremena, rekla joj je:

-Ako ti prija, ostani tako. Kazaću ću ti nešto što sam mislila da prećutim, da ne bi brinula. Ali, vidim da je vreme da da malo popričamo.

Ležala je u krilu, slušala, žmurila, češkanje po kosi voli više nego išta.

- Pre neki dan, kod onog kioska nadomak posla, kupujem cigarete i osetim da me neko gleda. Bacim pogled, vidim neka žena, niska, krupna, k’o velim - neka gleda, ima šta i da vidi. Spakujem cigarete i uđem u poslovnu zgradu. Znaš onaj deo hodnika u prizemlju gde su svi oni liftovi? Nigde nikoga, nigde žive duše, gledam s' leve strane koji lift se spusta, pogledam zdesna, vidim da ću popricekati. Okrenem se i vidim onu ženu. Sretne nam se pogled, ja se okrenem da vidim dokle su stigli liftovi i osetim udarac takav udarac s' ledja da krenem da padam. Uspela sam da održim ravnotežu, shvatila da ni pod tačkom razno ne smem da pokažem odsustvo ma koje vrste samopouzdanja. Okrenem se ka njoj i pitam uz smešak: Šta je, toliko sam interesantna da ne postoji drugi način da otpočnete komunikaciju sa mnom? Ona ćuti. Imate lepe laktove, nastavim ja, verovatno vam je desni za nijansu lepši od levog, mada se ni njemu ne može naći mana. Ona, i dalje ćuti. Stignu u tom trenutku dva lifta, namerno uđem sa njom. U tim situacijama ne pokazuju se ni briga, ni strah, ni panika, ništa. Jak si kao Himalaji, posebno kad nisi. Uostalom, o tome dovoljno znaš. Vozile smo se zajedno do mog sprata, ona je isla jedan iznad. Ćaskala sam sa njom, rekla joj doviđenja i izašla. Onda sam lepo uzela kafu, sela u fotelju, pušila i izduvavala se. Posle jedno dva sata, odem na taj sprat iznad. Tamo, ni žive ni mrtve duše nema. Iseljen je jer se cela zgrada iseljava, to znaš, rekla sam ti da se i mi selimo. Samo gomila razbacanih kartonskih kutija i raznog kancelarijskog đubreta. Spustim se peške taj jedan sprat i lepo odem na svoje radno mesto, nastavim da radim. Svega ima na ovom svetu, ako pustiš budale da te izbace iz koloseka nadrljao si, ima da te rasture k'o bugarsku skupštinu.

Lagano se digla iz krila, sela. Slusala pažljivo kako to inače ume. Hvatala je sve. Ne toliko reči, koliko ono neverbalno. A to neverbalno bilo je pod punom samokontrolom.

./...

-Sećaš li se kad sam ti u sedmom razredu pokazala i citirala neke delove iz „Filozofiju palanke” Radomira Konstatinovića? „Psihologiju gomile” Gustava Lebona? „Ribare ljudskih duša” Đure Šušnjića? Koliko puta si do sada videla, uživo, ono što zovemo progresivnim i regresivnim društvenim snagama? Koliko puta te je klepio palanački duh u ovako velikom gradu? Elem, to je to što nam se sada događa. Ali, ovaj put na neki drugi način. Skontala?

Klimnula je glavom. Kontekst joj je bio jasan.

-Pravi se da ih ne vidiš jer im je cilj da vide da su viđeni. Ako već mora da vam se sretne pogled, gledaj kroz njih kao da si drogirana. Budi hrabra. Izvini što te podcenjujem, ti jesi hrabra i to nije ni trebalo da kažem. Oni treba da misle da ti ništa ne kapiraš, da si u pesmi neopevani duduk. OK?
-OK.
-Jel' zna neko od tvojih iz odelenja, zajedno izlazite iz škole?
-Svašta i ti pitaš, mama. Znaš da kad zazvoni nabijem slušalice na glavu i pičim kući.
-Jes', vala. Koji ćeš antrak po kafićima posle škole. Nego, da se dogovorimo. Ako slučajno neka tvoja drugarica primeti, sigurno će ti reći, a ti joj kaži mrtva ozbiljna: „Nemoj da tripujes”! OK?
-OK.
-A onda dođi i reci mi. Dogovoreno?
-Dogovoreno.
-Baci petaka! Ovoliko je dovoljno za sada. Bila si upravu, promeniću posao. Pa, da te obavesti majka, uveliko radim na tome. Samo što ne ide tako lako kao što bih želela. Hoću da se bavim sasvim drugim stvarima, zato će trebati neko vreme da nađem gde bih otišla. Smučilo mi se da se toliko godina bavim ovim poslom, tako da ništa nisam uradila ako odem u neku drugu kompaniju da radim isto. A, gledam da i plata bude bolja od ove koju imam. I da imam fiksno radno vreme, kao i svaka normalna žena.
-Naći ćes ti takav posao, sigurna sam. Poznaju te toliki ljudi.
-Naravno da ću naći. Već sam razgovarala sa nekoliko, sad čekam povratne informacije. Drziš mi palčeve?
-Evo vidi!
-Otkačenog li stvora, vidi se ko ti je majka! 'Odi 'vamo, bre, da te malo izgnjavim, pa onda biraj sa kim ćeš pre, sa psom ili mačorom.
-'Ajmo učetvoro!
-Živeo parket sa sve tepihom!

./...

„Prototip grada iz boljeg malo sutra”
:)

http://www.youtube.com/watch?v=ZlfNJ8UifHQ&feature=related

Cičala je na sav glas, kao da je dete. Valjala se sa ljubimcima, trcala kroz svoj dom, skakala, prevrtala se, češkala i retriverku i crnog avlijanera, ušuškavala se, sva raznežena tepala im, pričala…

Začulo se zvono. Zatvorila je vrata sobe, otključala stan.
-Komšinice, pa šta je ovo?!
-Samo momenat, komšija, molim Vas.

Izasla je u hodnik, zatvorila vrata stana.
-Recite, komšija, u čemu je problem.
-Kako u čemu? Prijaviću vas inspekciji!
-A, zbog radi čega?
-Zbog buke!
-Komšija, samo napred. Dok ne dođe inspektor, ako Vam smeta detetov i moj smeh u pola devet uveče prodajte lepo svoj stan, kupite kuću na Dedinju i imaćete sav mir ovoga sveta. I mnooogo fin, vaspitan komšiluk.

Vratila se u stan, okrenula ključ.

-Mama, ko je to bio?
-Komšija.
-Šta hoće?
-Da mu poklonim kućni red za život u urbanim uslovima. Kaže da je zaljubljenik u pravne nauke, pa bi malo da se edukuje o tome do koliko sati uveče smemo da se igramo sa našim ljubimcima.
-Mamaaa, pa ti se zezaaas!
-Jok, nego ću da se nerviram. Evo, počinjem. Samo mi nađi onu Čorbinu, kako se beše zove, o praziluku koji iz dupeta viri.
-Nemam pojma o čemu pričaš.
-Nisi je do sada čula?! Sorry, ‘ajmo na jutjub, ni ja je nisam odavno čula.
-A zašto mene prate?

Tako to biva sa onima koji umeju da razmišljaju. Iznenadi dušmanina da bi izvukao istinu. Ali, svaki čovek uvek ima čemu da se uči. To će joj se kasti samo.

-Zato što žele da znaju da znaš da ti dahću za vratom. K'o u nekoj komediji.
-Šta pa oni imaju od toga?
-Ništa. Ali misle da imaju nešto.
-Pa, šta misle da imaju? Mama! Nemoj da mi filozofiraš i da me vozaš!
-TEBE da vozam?! Svašta.
-I?
-Prosto k'o pasulj. Žele da znaju da ti znaš da te oni prate jer znaju da ćeš to reći meni.
-Pa u čemu je poenta?
-Da se ti uspaničiš zbog njih, a da se ja izbezumim od brige za tobom.
-I?
-Ništa više. Lepo ti kažem da misle da su nešto dobili, ali nisu ništa. Nit' si ti u panici, nit' sam ja u delirijumu. Zavitlavamo se u svojoj kući.
-A zašto je njima bitno da se ti izbezumis?
-Zato što znaju da si mi ti preča od svega. Kao i ma kojoj majci.
-Mama, sedi na trosed.
-Razumem, generale!
-Uozbilji se. Hoću istinu.
-O čemu, konkretno.
-O tome šta se tačno događa.
-Ništa posebno. Radim svoj posao, a nekima se, naravno, ne sviđa kako ga radim. Takvih radnika ima na sve strane, svuda na svetu.
-Mama, nije ovo prvi put da se nekima ne svidja kako radiš. Svakog dana se nekom ne svidja kako radis! Lepo te pitam, ženo, šta se tačno događa! Nemoj da me foliraš, nisam glupa!
-Ne foliram, ne mislim da si glupa. Ali, nije mudro da o tome razgovaramo. Što manje znaš, bolje za mene. Samim tim i za tebe. Kad, jednog dana budeš imala muža i decu, ako te bude tada zanimalo, možemo razgovarati. Dotle, ne pokušavaj. Znaš kakva sam.
-Znam... Ali brinem za tebe.
-Vidim, zlato. I ja bih na tvom mestu. Ali, brineš više nego što je potrebno.
-Nikada nam život nije bio ovakav...
-Nije, da ti znaš. Ali je znao tvoj tata dok smo živeli zajedno. I on isto koliko i ti sada. I, sve se uvek lepo završilo.
-Kako znaš da će i sada?
-To ti je kao u priči o dobrom i lošem policajcu… Ne znam kako bih ti to slikovito objasnila… Znaš, uvek postoji neko ko čuva one koji čestito rade svoj posao. Ponekad ih ne moramo ni poznavati, ali oni izregulišu sve.

./...

Ušla je u njenu sobu posle dva minuta.

-Šta je bilo sad?
-Izvini što te prekidam. Došla sam nešto da ti kažem.
-Ajde, reci, kad već moraš. Ti kad zapneš nema spasa, posebno kad si ljubazna.

Ćutala je, gledala ju je u oči.

-Moram da ti kažem nešto veoma bitno. Slusaj me dobro sada. Znam te kakva si, kao što ti znaš mene. Ne zna se od koga si gora, dal’ od majke, dal’ od oca. Molim te, nemoj da pokušavaš da iz mene izvučeš bilo šta. Samo ćeš umarati sebe, a ja sam, kao što vidiš, poprilično umorna i ne bih da se trošim na zaludne razgovore, nekako mi to glupavo. Pa sam hela da se o tome lepo dogovorimo. Jel’ može tako?

Oborila je glavu, na nekoliko sekundi, uprla pogled u oči i odgovorila najodlučnije što je umela:

-Može.
-Daješ reč?
-Dajem.
-I, ne pričaj nikome da te prate. To im je jedan od ciljeva.
-Razumela.
-Ma, ljubi tebe majka. Ti si zlatno dete. Nastavi gde si stala, ja odoh.
-Šta ćeš ti da radiš?

Pitanje ju je stiglo u degažmanu.

-Ja? Pa, ja ću da burgijam po glavi za onaj scenario.
-„Srbija na Prkosima”?
-Aha.
-Jel' mogu i ja, mama, da ti ubacujem ono što je vezano za moju generaciju? Sve je skroz drugačije nego u tvoje vreme. Ti nemaš pojma koliko je biseksualizam raširen u mojoj generaciji, koliko u ovom gradu ima lezbejki i gejeva već sa deset, dvanaest godina, a roditelji nemaju pojma nego se ponose svojom decom... Nisam ti rekla da je Sara u toku samo jedne noći prevarila dečka sa dve devojke i jednim momkom. Strašno!
-Kako, prevarila?
-Ljubila se sa njima u nekom klubu. Pričala nam juče na odmoru. A ja gledam kako joj se dive, vukovac, kažu nam profesori i razredna da se ugledamo na nju...
- ...Znam odavno da će mi trebati tvoja pomoć… Dogovorićemo se kad obe budemo odmornije. Ali, ima da nastaviš da pišeš „Farmu”, bilo bi šteta da staneš.
-Ne pišem je ja, pišu je balvani iz moje generacije kojima sam okružena.
-Da, malo toga u književnosti je destilisani plod mašte, skoro uvek joj konce pomrsi realan život koji se nekako ušunja na mala vrata.
-Kakav bi to bio film kad bi se snimio tvoj život! Što to ne napišeš?!
-Ubode ga ti, vala, iz prve. Samo mi to još fali! Aj', zdravo!
-Ćao!

Bili su to pozdravi kroz smeh.

./...

Ništa ja tebe nisam razumela:( Da si ti Radovan Treći, a ja njegova Rumenka, slobodno bi mogla da zagrmiš na mene, kao svojevremeno Zoki Radmilović na Miru Banjac: „Šta se ti smeješ?! Ti treba da glumiš ovde! Moreee, vratiću ja tebe na Akademiju u Novi Sad!”

I ja ovo rekoh, vala, sad i nikad više:p

:)

Leleee!
Veliko ti hvala što si me obavestila o događajima na forumu. Nisam upratila to naučno otkriće o kome pišeš, ali sam sigurna da su oni koji su provalili da smo nas tri kao instant kafa „tri u jedan” zaslužili nagradu za životno delo „Budalina Tale”.

Vrati ti mene na Akademiju, tamo su pristojna deca. Ne zabadaju nos u tuđa posla, nego lepo uče da bi bili pametni i načitani, a ne samo lepi. To biće ili bića koja su me ukebala igde osim na SC (Književnost, RK i nešto malo ŽK, u davna vremena Brak i porodica, Humor i Sve i svašta) radoznali su koliko i ja. Skroz normalni čoveci. Zato ću i napisati da sam žena, nisam Hidra, ali jesam vidra, govorim ekavski i, osim ekavskog, još nekoliko stranjskih jezika (npr. odlično razumem ijekavicu), a imam i natprirodne moći.

Naime, ranije sam bila MerlinBasMonro(lepa i posle smrti), sad sam to što piše da sam, a ta transformacija je nemoguća bez vradžbina i magije, i to iz vlaškog kraja (Made in Serbia - ja sam patriota!). Mnogo sam srećna jer me pojedinci i pojedinke više ne čitaju tako što me zamišljaju kao Merlinku, već nekako drugačije.

Kad naiđeš na neopevane intelektualce a la Mr Bond na srpski način, bolje je biti glupača i ludača, nego Merlinka, jer od glupače i ludače svi beže, a Merlinka... Hmmm... Sinoć je čak i Gagi Nikolić, u onako poznim godinama, kao osvedočeni džentlmen, rekao u nekom kvizu kog vodi da je upamtio Merlinku, a ne i ukulele na kome je svirala!

Čini mi čast da budem trojna ličnost baš na temi „Paranoja”:)

U to ime, pozdravljam svoje preostale dve ličnosti!

A, sad tje stigne i muzički pozdrav. Sam' da ga iskopam!

I četvrta ličnost, koja izmišlja bolje od prethodne tri:

http://www.youtube.com/watch?v=NZC8BJR4YWk

Pokucala je na njena vrata.
-Šta sad hoćeš?!

Ušla joj je u sobu.Sedela je za kompjuterom. Bila nervozna.

-Samo sam htela da vidim kad planiraš da legneš.
-Nemam pojma, mama, ne spava mi se!
-Dobro. Kad te uhvati san, tutanj u krevet, da se ne razbije. Posle nećes moći oka da sklopiš.
-OK, OK, razumela sam, a sad te stvarno molim da izađes napolje.

U sobi je govorila jedino tišina koja je usledila.

-Ti polako gubiš san?
-Ne baš...
-Deluješ umorno u poslednje vreme.
-To i ja osećam.
-Veliki je napor za tebe sve ovo. Ma, bilo bi i za odraslog, zrelog čoveka, a kamoli za tvoje godine.

...Krenule su joj suze:

-Mama, a šta ću ja ako se tebi nešto desi?
-Neće. Tačno znam s' koje strane vetar duva, a znam i da postoje „dobri duhovi”.
-Aha. Kasper.
-Pa, možemo ih i tako nazvati.
-Šta će biti sa mnom ako se tebi nešto desi?
- Razumem zašto pitaš. Uvek sam ti govorila da ako si spremna, u nezgodnim okolnostima, na najnepovoljniji ishod, onda si spremna i za one koji su manje nepovoljni.
-Jesi. Ali ja se to stvarno pitam, ovo nije normalno u šta nam se život pretvorio. I šta mi rade u školi, i posle škole, tebi na poslu, i...

Već se gušila u suzama. Te su ipak bile lek. Nešto kasnije, smirila se, prestala da briše nabubrele oči.

-Postoji rešenje i za najgoru varijantu po nas obe. Ima nekoliko ljudi kojima sam dostavila zapečaćene koverte i, ako se nešto meni dogodi, to će tebe zaštiti. Ti ljudi znaju šta da čine ako dotle dođe. Nećeš propasti.Dovoljno si odrasla, zrela, imaš svoje uspomene na zajednički život sa majkom, vreme zajedno provedeno na način koji je ispunjavao obe nas; to bogatstvo je samo tvoje, niko ti ga ne može uzeti. Seti se moje drugarice iz srednje škole, pričala sam ti da oca nije nikad videla, da joj je majka umrla kad smo bile na trećoj godini srednje škole, da je od tada živela sama i starala se sama o sebi, imala je samo maminu penziju. I, završila fakultet u roku, sa prosekom deset, udala se, rodila dvoje dece. Sve se može, posebno kad se mora. Na onaj svet valja da idemo po prirodnom redosledu. Prirodno je da roditelji odlaze prvi. Znam šta sve znaš, znam šta možeš, gde su ti slabe tačke i kako se nosiš sa njima, dakle znam da umeš sama sa sobom da izađeš na kraj. Zato znam da ne bi propala. Jer, znam koga sam rodila i znam kakav je čovek moja kći.

Ćutala je.

- To sa kovertama, kao Džeki i Jovanka?
- Ne, nema sa tim blage veze. Takve priče su sasvim drugačije, ne mogu se porediti sa našom, kao što ne možeš sabrati dve babe i dve žabe. Priče takvih ljudi po pravilu imaju moć da u izvesnoj meri osvetle neku istorijsko-političku epohu, pa zato oni koji ih ostavljaju traže da budu objavljene tek posle njihove smrti. Ono što sam dala ili prosledila nekolicini prijatelja sasvim je drugog karaktera. To štiti tebe, a meni je to cilj. Potpuno sam sigurna da oni koji nam zagorčavaju život na ovako zverski i brutalan način da ti u ova doba ovako plačeš, znaju za te koverte. Verujem da će se problem kog imaju sa mnom ispeglati tako da vuk bude sit i ovce na broju. Radim na tome da mirno zatvorim celu tu... priču.
-I, kako ti ide?
-Dovoljno dobro da nema razloga za brigu.
-Ako nema razloga za brigu zašto su počeli da me prate?
-Poručuju koliko im je stalo do nekih stvari. Ali, o tome nećemo pričati. Nema potrebe.
-Mama, umorna sam. Sluša mi se muzika, malo bih da budem sama.
-Prijalo bi i meni da se osamim malo. Odoh u moju sobu. Vidimo se ujutru, ali ako ti zatrebam, dođi i budi me.
-Važi.
-Lepo spavaj.
-I ti.

./...

„po trgu će se deca juriti”

http://www.youtube.com/watch?v=2N6tReWEUSc

Heheheee...
Kad prilaziš muškarcu, skini se dibidus, posebno iznutra. Tek tada ćeš videti da li ste jedno za drugo. Kad je o biču reč, nemam pojma šta je to, znam samo za hunskog vođu Atilu jer su ga zvali Bič božji:)

Kako je biti Eskimko? Najubavo na ovoj beli svet. Jednostavnije je za kapiranje onima koji tumače nikove, jer mnogi nisu čuli ni za Merlina, ni za Monroovu doktrinu, niti za humor, ironiju, samoironiju, a kamoli satiru. Lično mi je MBM baš pasovala, ali su me neizlečive frustracije malobrojnih SC smaračica i smarača navele da ih na lep način skinem sa moje virtuelne grbače. Sad uživam na ledu na sva četir' točka!

http://www.youtube.com/watch?v=2qI6mFk_6OA

Pa, dobro... Bidnem fina ja, majke mi - umem i to. Mnogo mi se sviđa pominjanje čizama. Najviše volem one od sedam milja. Pls, help me, spakujte mi vi koji ste preko grane jedan par, veličina (italijanska) 38,5. Komada jedan, naravno braon, naravno bez potpetica i striktno do uz kolena, da ne prate liniju nogu, a da imaju nijansu boje rubina. Podrazumeva se da moraju biti postavljene kožom, ali boje peska, šampanjca ili u tom fazonu i da nemaju ni pod tačkom razno zavrtanje na gornjoj ivici. Nego lepo sečene, ravno, bez ukrajanja u predelu listova! E, u takve bih veoma čilo ubacila moja stopala!

Kako sa normalnim muškarcima? Lako. Treba samo čuti šta kažu. Danas sam u namćor fazi, kao što se da zaključiti, jel' da, i slušam samo ovog šarenog namćora, leg'o mi je k'o da je kraj mene evo baš sad!

http://www.youtube.com/watch?v=E0Ptovz_wV4

Aj, pa vozdra vo vjeki vjekov ako mi ne pošaljete čizme!

Kajo, bona, ta zar ti nisi Nasfika ili kako već beše?! Mislila sam da si promenila nik:p

lol

Veruj mi da tvoju sreću savršeno empatiram! I da ti zavidim na njoj! Nemaš pojma, draga moja, koji je to napor imati maštu kakva je moja. Normalne žene pišu o leptiričima dal na cvetiću dal u stomačiću, a na mene se navrzlo pa neće da mi siđe s grbače dok ne ljuljnem na 'artiju! Htela sam ja da pišem na Sve i svašta, ali su to, vidim, ukinuli kreativci sa SC, sram da im uđe i nikad više da im ne izađe!

:)

Doyvoljavaju? Šta, obavesti me, 'leba ti, da i ja znam.

Ma, treba da plate nekima, a među njima i meni, što im dolazimo ovde:) A, oni, nemaju pojma kako se stiče profit. Marketing iz doba Jure!