Kabanica


Nju u školu dovozio tata,
mirisala slatko na vanilu,
ja pravio kolače od blata
i pušio kukuruznu svilu...

Nosila je broščić na lančiću,
uspomena na pokojnu baku,
ja igrao pokera u siću
i lovio zmije po vrbaku...

Svirala je divno violinu,
govorila francuski bez greške,
ja rastao uz luk i slaninu,
u tučnjave upadao teške...

Drugarice imala je krotke,
s njima išla u Grčku na more,
ja radio sklekove do stotke,
izučio sve ulične fore...

Jesen bila i kiša je lila,
ona smrzla, mokra kao ptica,
te večeri oboje nas skrila
moja stara kišna kabanica...

Kabanica sa magičnom moći
pokrila je šta pod njom činismo,
zbližila nas u olujnoj noći,
do jutra se razdvajali nismo...

Pričala mi o tom Vasku Popi
i njegovim nježnim stihovima,
a ja činih da se k’o led topi
pod mangupskim mojim poljupcima...