Kolac po kolac tender
Vizionar
(Vizionar)
2011-09-04 05:57 PM
Kolac po kolac tender………
Dolazeći zvuk motora (koji zvučaše poput građevinske mašine) privuče pažnju povratnika u selo Podić.
Ma koji đavo ’nako ruči ?-zagleda se niz put Milać.
Boga mi meni liči na tenk ili kakav bager...-odgovori mu Milun.
More lako biti da je bager,i možda su oni što će kuće opravljati.-pridruži se Milevuša svojem suprugu Milaću i komšiji Milunu.
E nećeli Bog dati,da svjeruješ Milevuša,sestro rođena.-promrlja Milun,iščekujući izvor zvuka.
I napokon oblaci prašine najaviše dolazak vozila koje je brektalo i grmilo niz put.
Ma ko je ovo sad ...- zagleda se Milać-kad ga slušaš,reko bi da je bager,a kad ga vidiš,nemožeš očima povjerovati da je to stojadin...svašta.
Žuta zastava 101,zakoči pred ljubopitljivim povratnicima,koji se povukoše unazad pred oblakom prašine koja ih natjera na kašalj.Iz auta izađe visok,crnomanjast,mršav mladić.
Puuu,psujem ti put,otpade mi auspuh preko ovih rupetina!-čučnu pored auta podvirujući se pod njega.
Pa da kompletan auspuh sa loncom,znao sam psujem li ga...
O zdravo ljudi-napokon se obrati okupljenima,još uvijek iznenađenim silnom bukom i pojavom pridošlice.
Kojim dobrom ljudino?-upita ga Milać rukujući se sa njim.
Ma slabo ti je moje dobro ljudino,juče mi crče džip,a evo ovj Stojadin što je firma iznajmila,otpade mu kompletan lonac sa auspuhom.A lijepo sam reko Hansu,da se strpi dok nam se džip ne popravi,al’ on navalio„Forvec,forverc”, pa eto ti sad tvoj „forverc,forverc”.Putevi puni rupetina,a mogli smo ova sela,obići i kasnije dok nam se terenac popravi,al’ nema Boga navalio Švabo,ko sugranut.
A...da vi gospodine niste...za ove opravke kuća...?
E baš ti jesmo, Hans je glavni inžinjer gađevinske firme Izivork, a ja sam negov pomoćnik tj. vozač, mjerač i prevodilac.
A đe ti je taj Hanc,’oću reći gospodin ižinjer ? – ispravi se Milać,shvativši,kakva mu je gospoda banula u dvorište.
Ma evo ga povraća iza auta,nije čovjek navikao na ovako loše uslove putovanja,ma gospoda je to ljudi moji Europska...da,da.
Pa da ,šta će jadni gospodin ižinjer.-sažaljivo će Milevuša,-a da nebi On,vode da mu donesem, da se malo osvježi?
Ma bolje bi bilo,ako imate kakve dobre rakije da...
Ma ima gospodine moj,-prekinu ga Milać-ajde ženo Bog te ...o,donesi onu prošlogodišnju šljivu,šta si blenila,ko da si i ti iz Evropske unije...-obrecnu se Milać.
I za nepun minut pojavi se litra šljivovice,među okupljenima.Prošlogodišnje.
Pogledaj de vjenca,gospodine moj-protrese Milać flašu,pokazujući na uspjenušani vjenac koji bi se hvatao u grliću flaše. – Dobra,a ?
Boga mi dobra.-uzvrati mladić.
Nader vama gospodine inžinjeru,vama je sad najpotrebnija.-pruži flašu plavokosom i pokrupnom muškarcu koji je blago naginjao ka debljanju.
O bite,bite ! – nagnu Hans flašu, i nakon nekoliko dugih gutljaja vrati flašu Milevuši,hvaleći rakiju.
Gut šljivovic,gut. Ja,ja, gut.
Aha,jes’ vidio,zna čoek šta je dobra rakija-umješa se Milun,posežući za flašom.
A ne’’š bogami, tebi jedino sleduje iz čašice!-odbi ga Milevuša,jer nedo Bog da ti je ova flaša upala u ruke,k’o ovom gospodinu ižinjeru,ne bi u njoj ništa ostalo.
Ej nebi,-kosnu se Milun-šta i ti sad trtljaš Mileva sestro mila.
Nek’ ja trtljam,ali nebi tebe džaba prozvali Boconja,negoli samo zbog tog tvog običaja,da kad’ ščepaš flašu iz ruku je više nepuštaš dok joj dno ne presušiš.
Ma to su tvoji Preočani taki,a ne ja.-pravdao se Milun uzimajući ponuđenu čašicu.
Ja,ja,gut šnaps.-klimao je i dalje glavom Hans.
Pa dede ženo Bog te neubio,naspi gospodinu ižinjeru još rakiju,šta si tu bocu prigrlila ko da ti je gendar od zlata.
E jes vala,a mogo bi i ja još jednu,baš ti je dobra ova gromovača.-javi se i Milun poturajući svoju praznu čašicu.
Mmm,doktori je pumpali iz tebe,preko stisnutih usana bjesno promrsi Milevuša,sipajući Milunu.
Ajde Miko,nemoj tako...
E pa da znate gospodin Hans kaže da odavno nije pio bolju rakiju,možda samo davnih godina dok je studirao u Beču-prevede ižinjerove riječi,njegov pomoćnik.
Ma jes’ čuo Boconja,šta čoek kaže,e evala ti gospodine ižinjeru,đe čuo i nečuo,ajde može još po jedna.
Ja,ja,bite...mrmljao je pijano gospodin ižinjer.
A ti moj gospodine ,eto velim mi pričamo i evo i pijemo,a još se nismo ko velim ni predstavili jedan drugome-obrati se Milać ižinjerovom pomoćniku.
Ajaj,oprostite meni zaboravnom,Vitomir Đalaparić,višenamjenski građevinski operativac u sklopu Njemačko-Holandske misije„ Izgradimo porušeno”.
Ma da vidi se da je čoek učen,jeste brate.-mjerkao je Boconja flašu u operativčevim rukama.
How are you ? –najednom zaplićući jezikom progovori plavokosi ižinjer Hans.
Ma šta veli,duše ti? –zabezeknu se Milać.
Pa gospodin Hans pita da li ste vi stvarno ozbiljni povratnici i imateli prijaviti kakv građevinski objekat za popravku.
Ma jesmo Vitomire,brate dragi mi smo baš ozbiljni povratnici,jelde Boconja...-okrenu se Milać svome komšiji.
Ma jesmo ,ako ne i najozbiljniji povratnici,evo ja se nisam nasmijao dva tri puta,u vrh glave odkada smo se vratili u svoje selo.- žustro zaklima glavom Boconja.
Jesmo,jesmo,jako smo ozbiljni.-klimala je i Mileuša potvrdno.
E ako ste baš tako ozbiljni kao što tvrdite,daj da popijemo još po jednu pa da obiđemo te Vaše objekte,jel tako.
Ja,ja,gut,gut.-klimao je i plavokosi Hans,natežući iz flaše.
Ženo Bog te tvoj,ajde ti spremi nešto jesti a mi odosmo,premjeriti temelje.
Milevuša krenu u kuću,ali zaustavi je kreštavi glas iz dvorišta.
Miko ko su ovi ljudi ?
E samo si ti još Študenu hvalio,đavo te odnio tako krivonogog.-promrlja praveći se da je u žurbi.
Ma ko da meni neko govori,ko je i šta je ! –odbrusi mu želeći ga se otarasiti,ali pridošlica se ne pomače iz dvorišta.
Ajde bona Miko,nepalamaudi, ti da neznaš ko su ti gosti,a eto ti skoro cjelu bocu rakije popili, a i nekaže Bojkara da ti znaš,svakog đavla od Banje Luke pa do Sarajeva.
Ma noste đavo Študent,i Bojkaru zajedno sa tobom,to su ti nekakvi ižinjeri došli premjeravati kuće za opravku.
Aha komisija za kuće!-sjuri se Študent kroz voćnjak za otišlima.
...
Evo ovo su ti bile naše kuće,gospodine Vitomire, ovo je bila moja,a eno ona tamo od eravog Savulja,a ova ođe što joj se još samo temelj pozna,to ti je Pantelijina.
Ja,ja,gut haus...
Šta sad kaže ovaj tvoj šef?-radoznalo će okupljeni.
Kaže da su kuće dobre.-oglasi se Študent prilazeći im.
Oklen ti ispade Študent ? –prostrijeli ga Boconja oštrim i namrgođenim pogledom.
Jel to opet praviš one svoje spiskove o intelegenciji a Študent? –ozlojođeno mu se obrati Boconja.
Ma nepravim očiju mi nikakve spiskove ljudi moji...
Aha ko i onda u Banjoj Luci kad si nas stavio na spisak za pelcovanje umjesto naših pasa,i tad nisi pravio spiskove,jelde lolo...rogušio se Boconja na Študenta.
Študent...umješa se i Milać...budi s mirom,nemojde mi mudrovati ko onda sa onim veterinarima,pa su nas oni domaći jedva prestali zezati,samo zato što si se ti sa Nosonjom naždero rakijetine,pa umjesto da nam popišeš pse za pelcovanje,ti upiso naša imena,prdačino jedna pijana.I zapamti ,ovo su ozbiljni ljudi i ozbiljni razgovori,i budeš li ko i dosad po svojem običaju nešto laprdo i mudrovo,okreni se i ajde oklen si i došo...-upozori ga Milać.
Ama ljudi šta je svama...
Ja ti reko, a ti vidi!-završi Milać i okrenu se ka ljudima iz bijelog svijeta.
A njih dvojica,pomalo se tetrajući,hodali su unaokolo kroz korov ,povremeno zastajkujući,i zagledajući.
Ama što više nemjere,jadna ti im je majka,šta više zagledaju ko da su na pijaci...
Eto gazda mi obiđošmo i snimišmo situaciju...-obrati se Vitomir Milaću...i mogu ti reći da su vam kuće bile jako lijepe i funkcionalne.
Pa jesu,Bože moj,to smo pravili za se i posebi.
Ali ima jedan mali problem...
Ma kakav problem.Vitomire brate slatki,ne spominji probleme,i ovako ih je previše.
Tehničke prirode.-odgovori Vitomir.
Aaa...!-zabezeknu se Milać.
Nama je sva oprema za premjeravanje ostala u džipu,i nažalost moraćemo se poslužiti alternativnim metodama.
Čime reče...munu Milun Študenta pod rebra.
Alternativnim metodama-odgovori ovaj.
Aha..pa ajd da i to vidimo.
Jeli ono tvoja taraba ? – pokaza Vitomir na drvenu ogradu.
Jeste vala ! – ponosno uzvrati Milać.
E onda možemo uzeti onaj krajnji kolac,i sa njim u nedostatku preciznijih mjernih instrumenata,izvršiti mjerenje ostataka građevinskih objekata tj.kuća...
Pa možemo iako nikad nisam čuo da se tako vrši premjeravanje temelja,ali ko zna...slegnu ramenima Milać i ode po kolac.
A šta ćete onda sa kocom ? – neizdrža više Študent.
Ama ćuti grom te šišno,to su učeni ljudi.-opet ga munu Milun.
A ne,ne,to je jako pametno pitanje ,na koje ću vam gospodo moja rado odgovoriti.pazite kada obavimo premjeravanja,taj isti kolac ću ja zamotati u nepromočivu foliju i poslati ga sa mjerama koje danas utvrdimo nakon našeg mjerenja,u sjedište naše firme da bi oni tamo mogli prema rezultatima izgraditi planove i spremiti materijal za vas odnosno za vaše kuće...
Ajde ! zinuše povratnici.
E ako je tako ,onda vam fala al od srca.
I dograbiše kolac i krenuše mjeriti, a Milun sve to gledajući okrenu se Študentu : - „Pogledaj šta ti je Evropa i njihovi ižinjeri,oni će pomoću grabovog koca,izgraditi kuće a ti mudrove nisi mogo potrefiti i upisati naše pse negoli si nas upiso mjesto pasa . Vidi se šta je škola, a ne taj tvoj fakultet koji eto neuspijede ni za vrijeme rata završiti,kada su sve budale završavale,e jadna majko Evropa je Evropa.
L.Joseph Pjer
”
Tanjuska-c
(na)
2011-09-05 06:59 AM
Milenka je kasalj probudio iz sna. Prethodni dan je proveo uglavnom unutra u svom malom stanu, bilo je previse vlazno da bi sedeo napolje. Ustao je polako, nogama je napipao papuce, navukao je kozuh preko pidzame, iako je još uvek leto osecao je hladnocu u svom iscrpljenom i izmucenom telu. Svega sezdeset kila. Hemoterapiju je teško podneo, mada je već poceo da se brije a i kosa mu je izrasla, srebrnasto siva.
Upalio je svetlo u kuhinji, otvorio frizider i nasuo casu gustog soka od cvekle, grejpfruta i pomorandze. Mrstio se pri svakom gutljaju. Otvorio je gornji deo gde se nalazio zamrzivac ceznjivo je pogledao zaledjenu flasu votke. Godinu dana stoji tamo, samo je gleda par minuta i zatvori vrata.
- Kada osetim da mi se blizi kraj, ispicu je celu- prosaputa tiho.
Sede u koznu fotelju i zagleda se u slike. Velika platna su ispunjavala ceo stan. Zagleda se u fotografiju njegove pokojne majke koju je pokojni otac uradio davne 1938 –e. Bio je zaista pravi umetnik, imao je 3 fotografske radnje u Beogradu. Kada se rat zavrsio, vlast mu je uzela dve. Imao je svega 7 godina kada su Nemci bombardovali grad, majka ga je napustila par meseci pre i pobegla sa ljubavniko u Nemacku. Ostao je sam sa ocem i dugackim noktima koji su izrasli poput kandzi sve dok mu tetka najzad nije dosla i podrezala ih. Otac se od tuge pracene besom danima opijao po kafanama a noćimazbog uvedenog policijskog casa opijao se kod ljubavnica. Seca se kako je u krevetu drhato navlaceci pokrivac preko glave slusajuci korake po kaldrmi.
Mislio je da je on kriv zbog svega što se desilo. Kada bi ponestalo vazduha ispod pokrivaca izronio bi glavu. Imali su stan u samom centru grada, nocu bi ulične bandere osvetljivale njegovu sobu. Plakao bi tiho a onda bi gledao igru senki na zidu, lisce drveta ispred prozora bi pravilo raznorazne senke koje su se neprestano menjale. On bi cas ugledao pticu, cas konja, pa avion, prestao bi da place I zaneo bi se sa tom igrom senki na zidu sve dok ne bi zaspao. Tako se uspavljivao on sam. Ponekad bi u snu on sam crtao te figure I bio je sretan.
Svako juro se budio I ocekivao majcin glas, umesto toga zacuo bi pijano hrkanje oca kojeg je često nalazio obucenog i obuvenog na krevetu u dnevnoj sobi. Skinuo bi mu cipele, pokrio cebetom, odrezao bi sebi velko parce belog hleba , namazao masti I posuo crvenom paprikom I izjurio bi na ulicu. Trgovci bi već otvorili svoje male ducane, prodavac novina bi vikao, seljaci bi zurili na pijacu, okupatorski vojnici bi koracali odsecno i cokulama dobovali po kamenoj kaldrmi. Milenko bi onda oponasao sve te zvuke i pravio muziku. Kada je dobio ubrzo za svoj osmi rođendan usnu harmoniku učinilo mu se da taj rat i nije bas tako strasan.
Od decaka sa lokinicama u mornarskoj uniformi pretvorio se u ulicnog decaka koji se uspesno snalazio u gradu pod okupatorom. Ubrzo se nasao u jednom grupi decaka koji s su kao i on ceo dan provodili na ulici.
Otpi zadnji gutlja soka, namrsti se. Kada bi bar mogao cigaru da zapali. Pomisli sve sto je stariji sve se vise seca detalja iz ranog detinjstva, mozak otvara nek zapecacene misli I pusta ih na slobodu.
- Gde je Vera? U zadnje vreme sve cesce izlazi. Bolest je kao kuga svi beze od nje. Ne zna šta bi radio da nje nema, rak koji ga polako nagriza ne smeta mu toliko koliko samoca.
Ustaje polako , oslanjajuci se o stap. Pusta dzez na radiju, opet mozak otkljucava zaboravljene misli, kažu miris najduže ostaje u secanju, pa onda muzika. Seti se klubova u BG nocu bi se on i njegova banda krisom uvlacili. Zaljubljeni parovi bi plesali stiskajuci se a muzicari bi sa cigaretom zalepljenoj na donjoj usni svirali oznojani i umorni.
Zaklopio je oci sedajuci nazad na fotelju. Verin dolazak ga je prenuo iz sanjarenja.
- Evo mene Milenko, donela sam ti voca i one vitamizirane napitke
- Gde si do sada?
- Bila sam kod Mire, znaš da moram I nju da pazim
- Nek nadje nekog drugog da je pazi, sam sam po ceo dan
- Znaš da ne mogu po ovakvom vremenu da sedim u kuci , treba mi vazduha
- Treba I meni
- Izadji malo napolje
- Vlaga je a erkondisn bruji kao motor od aviona
- Sad ću da ti napravim supicu na brzinu
- Zvao te je onaj dosadni pesnik
- Koji? Staje rekao?
- Nije hteo da kaže, zalupo sam slusalicu
- Zašto si takav? Nije ni cudo sto ti niko ne dolazi
- Takvi mi ne trebaju
Vera je opasala kuhinjsku kecelju, nalila vode u lonac I ukljucila sporet.
Kroz spustene roletne, sunce je uporno pokusavalo da udje, par zracnih snopova obasjavalo je važu na stolu a ruze su postale još crvenije.
Vizionar
(Vizionar)
2011-09-18 06:59 PM
Vatrena ljubav
Drumom stupa gorska vila
što je sebi srce zapalila
u planini vatre lile
gori ljubav gorske vile .
Udaće se Milijana , udaće se
jednog dana,njeno srce zna dragana
a dotad će biti sama...ihaj.
Ma viđe li ti moj Svetko ove curetine ? – obrati se omaleni starčić ,lugaru Svetozaru Ivetiću.
A viđe moj Milorade , viđe ,ono ti je Milijana od onijeh Gavrasovih iz Peulja.
E brate naočitije cure neviđoh u ovijeh svojih 60 i kusur godina. A em je stasita , em je naočita a i pjeva ko da joj je slavuj u grlu. Eh što nijesam mlađi,rano moja ljuta,jesi čuo šta u pjesmi poručuje, sigurno nije udata...uzdahnu starčić,vadeći iz džepa kožnu duvankesu i papiriće da zamota cigaru.
Oćeš zapaliti Svetko – ponudi lugara.
Neću fala ti ko bratu,ljut mi je taj ćućo,pa rjeđe ga i pušim.Kad mi se baš prohtije , uzmem lulu od đeda pa palikam uz vatru.
E nije ti ta manita ,svi naši stari su pušili lule.Ma jeli ono ,onaj od Maljkovića – zagleda se starčić u momka koji je dolazio iz pravca crkve Svetog Ilije.
Ček,ček , a jeste ono imenjak ti Milorad Maljković.
Pa da, da nije ovako ovih zborova nebi dosta svijeta vidio , šta ćeš kad sam vazda u šumi,kradu drva , sjeku japiju , a ove nesreće opštinari donijeli nekakve zakone i proglasile sječu drva za grijanje zabranjenim.Pa kad je naš čojek išo tražiti dozvolu da sebi usječe drva za zimu . Ili japiju za kuću ili pojatu,eto ti si stariji ...?
Nikad vala , to za moga vakta nije bilo, ali kad ovi Pećani preuzeše vlast , udaraju namete i grabe sebi ko nekad u ono zlo doba turske vladavine.-odgovori starčić paleći cigaru.
Služba u hramu bijaše završena , pa narod pohrli na čestu i pod šatore.
Ovo je najljepši zbor na ovijem krajevima,Ilindan,vidiš ti šta se naroda okupilo .
Mogu ti reći da je i u Ivetića gaju bilo lijepo,bio sam...
Zdravo imenjače – prekinu ih mladić,prilazeći im i pružajući ruku na pozdrav.
O zdravo imenjače, majko moja , kako si ,kako tvoji kod kuće.-prihvati pozdrav starčić.
Hvala dragom Bogu sve je dobro i zdravo .
Jeste li pokosili imenjače moj,imali koliko sijena ? – nastavi se starčić rapitivati za imanje.
A muči moj imenjače,bilo je ali eto ...slegnu ramenima mladić.
Kako misliš bilo a sada, zar nema sada ili nema? –nabra obrve starčić,sluteći nekakavu nevolju.
A lijepo,pokosili ,pokupili,natrpali punu pojatu ,kad...
Šta kad , unese mu se starčić u lice,nije se valjda srušila pojata?
Eh da barem jeste,popravili bi je – uzdahnu mladić.
Ma ajde , nemoj mi reći,onda je grom udario u nju pa se zapalila .- neodustaje starčić od otkrivanja uzroka nesreće koja je pogodila pojatu njegovog imenjaka.
Ma jeste se zapalila,i sve sijeno izgorilo ali nije grom.
Pa šta je onda pobogu imenjače govori ako si krštena duša i nemuči me više-nestrpljivo i vidno iznervirano će starčić.
Ajmo mi tamo do Zečeve prodavnice , pa ću ja tebi lijepo i natenate ispričati kako se to sve izdogađalo.
Svetko odbaci dogorjelu cigaru u prašinu,pogleda oko sebe i krećući prema prodavnici Zečevoj, gdje se već tiskala poveća gomila ljudi promrlja : O falim te današnji Sveti Ilija,šta se naroda sleglo ođe u Crni Lug danas, valjda neće kiša udariti da nam ne pokvari veselje.
Nekako ugrabiše prazan sto,poručiše pivo i starčić se okrenu mladiću : Zbori imenjače ne muči me više.
E dobro,ti se sjećaš one naše velike pojate što je đed Pepo zido sa onim majstorima iz Dalmacije- poče sa pričom mladić.
Ma kako se neću sjećati , pa ja sam dolazio irgitovati jednu nedilju dana kad se pilala japija.
E eto vidiš,u tu pojatu je moglo stati sve ono livade što za ovce pokosimo...
Ma znam majko moja,pa dolazio sam ja kod vas sijeno kupiti,i baš smo ono sitnije ubacivali u tu pojatu ,ma ja sam jedne godine sa Pepom i Mirkom Drdakovim devetero kola volovskih ubacio unutra a nismo stigli ni podrum pokriti.
E ove godine,rodila livada Bože sačuvaj.
Jeste fala dragom Bogu,još kad bi se ovo žita sačuvalo od kiše i da nam kumpjeri rode ,onda neka zime ko u stara vremena,kako su pričali naši stari ,nekad su snijegovi toliki bili da su se samo dimnjaci vidjeli iz nameta.
Ma da,i mi smo ti to livade na vrijeme pokosili i pokupili samo je nekoliko otkosa pokislo,jer smo se bili sticali da to pokupimo i ubacimo .
Pa jeste tako moj imenjače u vas su silne ovce , a šta ćeš kad zimus zakraa snijeg ako nemaš u pojeti sijena,a moj brate, kad ovce počnu se janjiti ako nemaš sitnog sijena,zlo i naopako,jel tako lugaru moj poštovani-obrati se starčić Svetozaru koji je ispodoka mjerkao konobaricu.
Da,da druže moj zlo i naopako .-složi se lugar ,neskidajući pogled sa kršne Ličanke.
I taman kad smo napunili tu veliku pojatu,punu puncatu najkvalitetnijim sjenom iz Begluka,Ponara i Guzlinog Loma,i ono sjena što je ostalo namjeravali smo sadjeti ,prošle subote neđe u samu zoru probudi nas vatra.poskakali onako bunovni i imaš šta vidit,gori pojata.Mogo si na Glavicama čitati novine koliki je plamen bio.
Ala zla,imenjače moj-preksti se čičica.Pa od čega se zapali jadna ti je majka i prežalosna i moja i tvoja,a ?
E to je tek priča za sebe,ali i to smo saznali ma koliko će ti manito zvučati.-odgovori mu mladić.
Ma dede lugaru zovni tu Ličanku,da nam donese još po pivo šta si joj bleno u sise ko da nikad ženska nijesi vidio.
A ,-trznu se Svetozar,aha pivo evo sa’ ću prijatelju moj .
I šta bijade kako se to sve izdešava imenjače?-okrenu se čičica mladiću.
Pa eto,znaš li onoga nesretluka Trivundžu Markanovog?
Ma znam kako neću znati –klimnu žurno starčić glavom.
E , Trivundža je zaprosio onu Šepicu iz Maleševaca,dobra i naočita cura,samo je malo klecala na jednu nogu,pa je prozvaše Šepica,iako nije šepala,pričaju da je u kolu na zborovima uvijek bila prva,ali narod ko narod.
Ali šta Šepica ima sa vašom pojatom,imenjače ?-prekinu ga starčić.
Ma čušeš ti zla moj imenjače...uzdahnu mladić.Njezina najbolja druga ti je Milijana.
Ma jel ova Milijana što maloprije propjeva ?
E baš ta Milijana.
Ama pobogu pa kakve veze ima sad Milijana sa izgorjelom pojetom –iznenadi se starčić.
Ima, ima moj imenjače,nego slušaj dalje.
Ajde majko moja sav sam se u uvo pretvorio.
E onda ti onaj maniti Trivundža,zaprosi Šepicu i prstenova je.
Pa neka fala Bogu.-ubaci se starčić.
Ma da je barem tako ali nije,onaj manitaja se nakon nekoliko dana popišmanji i raskide zaruke a ona jadna se već bila spremila za udaju i najavila svadbu.
A grom ga šišno u sred čela ,pa nevalju mu to , kako se ne boji Boga i kakvog udesa i zla?
Ma neboji se on ničega,onako slatkorječiv ali eto bojimo se mi od tada.
Pa što vi imenjače moj?
Izgori nam pojeta zbog njegovih raskinutih zaruka.-tugaljivim tonom uzvrati mladić.
Ma kako Vama, i kakve veze imate vi sa Trivundžom Markanovim?
Nikakve,ali eto vidi.
Ali pa ko onda zapali pojatu i kako se to uklapa u raskinute zaruke?
Lako moj imenjače,kad đavo oće onda je sve lako.
Pa nije valjda đavo vam pojetu zapalio,budi Bog s’ nama.
Nije đavo ali jeste Milijana i Šepica.
Ma ajde,pa kako se to moglo treviti?-začudi se starčić.
A eto, Šepica se toliko razbjesnila,a Milijana njezina najbolja druga joj pomogla , pa u toku noći aj,aj, aj i zapale nam pojatu u znak osvete što su zaruke raskinute.
Ama imenjače brate mili al’ što vama,pa nisi se ti ćeo ženiti nego ona budaletina Trivundža?
Jeste moj imenjače,ali one su onako pometene noćnom tminom promašile i umjesto da zapale Markonaovu zapalile našu pojatu ...
Ala zla moj imenjače...
L.J.Pjer
