ШТРАЈК ЛЕТА

Године 2010'-те лето је започело штрајк заједно са поштарима, тако да већ недељама Уна нити добија сунца, нити пошту.
Кожа јој је потамнела, како ни она сама не зна. Мора да облаци нису добро радили свој посао, него су сунчеве зраке на само њима знан начин пропуштали.
Вероватно због тих суморних дана Уна је спавала онда кад не треба да би ноћу глуварила претражујући Интернет.
Једне ноћи, читајући књигу о пророку Илији, заспи. Вероватно је сан трајао веома кратко али њој се чинило да је сањала читаву вечност.

У сну је сањала како на једвите јаде успева да заспи, превртала се , окретала, свлачила спаваћицу, па је затим облачила, било јој је час топло час хладно.
Све је болело, лева нога јој је утрнула, стомак је болео због бадема које је појела, уста су јој била сува, а нос зачепљен. И таман када је тонула у сан, долази Отац Василије да свети кућу. Коју кућу.

Па ону у којој се родила иако она не живи у њој годинам и годинама и која се продала и сада у њој живе неки други људи. Покојни отац је овлаш додирнуо по рамену а она се окренула према зиду да би наставила са спавањем.

- Хајде устај, дошао је поп да свети кућу
- Ма хоћу да спавам. не свети се кућа у пет ујутро
- Хајде ћеро устај молим те

Знала је да је оцу жао што је буди , скочи из кревета ,отетура се до купатила и седне на ВЦ шољу. Очи су је пекле, можда зато што их је упорно трљала као да ће јој то помоћи да се пробуди.

А онда покојни брат затреска по вратима. Није се наљутила јер тек што је прошло пар дана од како је преживео инфаркт. Мада се сећа како су га ставили у ковчег и сећа се плача, али ипак је ово сан, помисли она у сну. Пусти хладну воду и запљусну се пар пута.

Изађе из купатила , па се изненади. То није њена кућа. И нигде нема ни оца, ни брата ни попа Василија. Смрчило се двориште, а на прагу куже стоји велики црни мацак. Очи му светлуцају у помрчини и само се назире његова контура и дугачки реп.

- Ко си ти ?
- Ја сам Божији изасланик
- Ниси, треба да си птица, гавран а не мачак па још и тако црн
- Треба да пођемо, већ каснимо
- Ја са тобом не идем нигде, треба кућу поп Василије да свети
- Коју кућу?

Уна се окрете и угледа пустињу.
Сунце као лоптица одксочи , па право на небо. Она заклони очи од изненадне белине, све престаде да је боли. И нога и стомак , осети мир који давно није посећивао њено тело.

Мачак зарежи и она поже невољно за њим. Он је испред же репом махао лево-десно и ишао много брже него она,тако да је почела да трчкара за њим.
Лагани ветар је наносио песак по Уни, тако да је скоро жмурећи ишла за црним мачором.

Довео је до једне велике Цркве , усред пустиње, утрчао је кроз отворена огромна дрвена врата и два скока се нашао на скели на којој је некакав сликар дугачке косе и браде сликао Иконе.
Сликар му се осмехнуо и помиловао по сјајној црној длаци а мачак се умиљато чешао око њега. Уна погледа у слике на зиду а када се сликар окрену и загледа се у њу, она виде да то он свој лик осликава на свим свецима и на лику Божијег сина.

- Добро дошла – обрати јој се он
- Па сад нисам дошла својом вољом него ме тај горе ваш црни мачак довео
- Да, ја сам га послао да ми доведе жену. Треба ми модел за Боородицу.
- Па што је мене довео
- Не знам, он је бирао

Како то рече, Црква се наједном заврте и све у њој. Уна паде.

Отвори очи.

А напољу ... сунчан дан!

Уна брзо скочи из кревета , истрча напоље, отвори поштанско сандуче.
У њему писмо. Узе га, поцепа једним потезом и поче да чита

Ко сам, шта сам
Ја сам само сањар
чији поглед гасне у магли мемли.
Живео сам само успут, ко да сањам
као многи други људи на тој Земљи...