У болничкој соби светло је жмиркало, скоро неприметно али Јанко га је пратио већ сатима. Операција тумора је трајало седам сати, а онда су га извадили као што ваде голф лоптицу из рупе. Зашили су глави, прикључили инфузију и оставили га да спава неколико дана. Очи није отварао, сањао је.

Рат је прошао, пучку је вратио, војничко одело је оставио у орману са лавандом у кесици. Уместо оружја прихватио се столарског алата. Требало је да се живи.
Дрво је стењало али се предавало после борбе, обликовало се како је он хтео, као ждребац кјем се први пут стави улар. Под сигурном руком би се смирили и пустило да га мајстор обраћује, да би се на крају претварало у столицу, окно за прозор, врата.
Док је лежао сањао је да је млад, у радионици. Сунце је у јулу грејало и жмиркало као и сијалица у његовој соби. Није знао да ли сања, лето је мирисало, на презрели парадајз и на шљиве које су вриле у бурету. Нашао је огромно дрво липе које је гром оборио. Требао је да направи велики сто.

Почео је као и увек, силовито али дрво се отимало, зној се мешао са пиљевином и таман када би мислио да је даска обрађена запео би за нешто тврдо чворновато као ожиљак. Један дан је прошао а само је пар дасака успео да обради. Будио би се, умио на чесми у дворишту од цигла, док би гугутке пратиле излазак сунца. Сваки дан би се понављала иста прича, он и дрво липе су одмеравали снаге, и посао који би иначе већ био завршен одужио се а за мајстора је битно да се заврши на време. Враћао је муштерије које су незадовољно вртеле главом и трескале гвозденом капијом. Чекали су јер је Јанко био најбољи столар у њиховом малом граду.

А он би све чешће губио стрпљење и само би викнуо

- А у мајчину, сунце ти жарко

Журио је, сина је требало да жени, зато се намерачио да направи велики трпезаријски сто. Поклон за свадбу. Устајао би пре изласка сунца и легао касно.
Смршао је, прва недеља је прошла а још ни све даске није изрезао. Жена ни кафу више није доносила, Јанко би је сваки пут отерао. Сви су у кући забринути гледали у врата радионице одакле је долазила свађа, човека и цвилење дрвета.
Башта је зарасла, коров се запатио, шљиве по земљи од врућине почеле да труле.
Муштерије су престале да долазе. У граду су кружиле приче о мајстору који је почео да луди због једног стола, и сви су чудили зашто не батали то прављење стола. Могао би да нађе неко друго дрво, а онда су почеле приче о дрвету кога је гром очеличио и дао му снагу кроз годове.

Јанкова жена се забринула, ускоро ће свадба а пара и посла све мање, уштеђевина је почела да се смањује исто као и њен муж.

И једне ноћи паде Јанко у грозници у кревету. Целу ноћ није спавао, дрхтао је и бунцао. Месец је те ноћи био велики и њему се чинило као да је окачен тик ипред његовог прозора. Жабе су крекетале као пред кишу, комшијски пас је завијао а мачке се свађале. Канал је пустио тежак мирис а он је дисао на прекиде. Устао је полако да не пробуди жену која је дуго била будна и уздисала. Запалио је цигарету, сео у кухињу. Дуго је размишљо о ораху. Устаде , приђе икони Светог Јована, прексти се као што се крстио у рову слушајући урлик рата и граната.

Грозница му је тресла цело тело, ушао је у радионицу и погледао у дрво. Сео је немоћно а затим почео причу о својим јадима, причао је до зоре са орахом, све оно што није никоме причао када се вратио из рата. Све , од детињства до садашње муке. Причао је а сузе су му капале по дрвету.

Зора је неприметно још једном обукла летњу хаљину, замирисала, комшијси пас се ућутао , жабе се умориле, а пијанци се вукли кући. Јанко је осетио топлоту, грозница се повукла исто онако како је и дошла. Јанко узе алат и започе свој посао.
Смирен, олакшан као да се исповедио у Цркви а не у радиници једном стаблу ораха које је гром ишчупао.

Осети како се липа даје, без отпора. Засука рукаве и сто је био готов до поноћи.

Пробуди се Јанко у соби, док се доктор смешио и звао га

- Пробуди се, хајде пробуди се
- Колико је ово прстију-
- Три
- Како се зовеш?
- Јанко
- Јел знаш где си?
- У радионици
- Каквој радионици?
- Столарској
- Ниси у радионици у болници си, оперисали смо ти тумор

Јанко се тек тада сети, како су га успавали, тонуо је у сан док су бројали.

- Колико сам дуго овде ?
- Десет дана, већ смо мислили да се нећеш пробудити

Јанко се насмеја и само рече:

- Па морао са да завршим трепазаријски сто !