Kad zavirim u tu slojevitu umetničko stvarateljsku tvorevinu, uhapšenu okovom kože, osećam mio-miris svežine, okupana jutarnjim dasima sunca što nevidljivim svetlosnim zračnim slapovima, padaju zajedno s nadahnućem.
Inspiracija jest svetlosni manevar što pada na strunu I moje živce;usklađuje tonove I note, bojadiše aleje I dvorove moje duhovnosti. Moja je duša cvetni mirisavi trg, sam, okružen crnim prostranim eterom, obasipanim večnom tamom I zvezdanim okovom; zakopčana u svome mraku stremi slutnji sutrašnje nostalgije svetlosti. Telo, kao hrpa iliti savršeno sagrađena zgrada kostiju, nema važniju ulogu u mome životu; krhka kao šibica služi u doticanju stvarnosti, za komunikaciju I život proveden rođenjem I uporednim hodom smrti.
U suštini onoga, što je najidealnije stvoreno u meni, kao idila sreće I radosti, vetra I kiše, zakasnelih smiraja I razbuđenih nota, uz stagnaciju vrućeg zraka zagušljive prostorije, obgrljene večitim nemirom I žamorom stotina glasova unutar mene , zove se moj svemir, jedinstven pogled na kozmos, a ono drugo ništa nije, doli dubokog kozmičkog osećanja. Tuda plovi moja mašta među talas mora, a uveče se moje zelje o zagašenom smiraju pote.
Ujutro kad se probudim, poželim padati kao meteor nad gorama I šumama; izgoreti mlada kao krijes na horizontu, a umreti jednog jesenskog posle-podneva, obasipana zrakama sunca na lišću jesenjih kiša.

Prokletstvo čarobnih struna

Siđi da te obesim o svoje trepavice!

Vodena otopina krvnog spetakla ključa unutar mene,
tutnji povodom srdžbe koju ostavljaš žigosanjem mog eksplozivnog srca.
Ti što reflektiraš poslednji smešak sunca,
ti što me gledaš ulovljenu mrežom zvezdanog okova,
nevidljivim slapovima ljubavne note,
upadaš kristalnim palucajem u zaigran moj očni uton.

Zvezde što titre uljanim morskim prostranstvom,
čineći se bliže nego inače, nadohvat dlanu,
podaju mi tebe, inspiraciju,
krivudavim putem.

Ukorjenjeni sled srčanog ritma,
boluje poštrcan ljubavnom obmanom
kroničnih nota.