Пишем зато што су ме посетила надахнућа какава никад нису. Дуго су оклевала, око мене облетала. А онда у неким годинама почела да ме походе - у полусну, на ве-це-у, у аутобусу док гасим претходни дан. Па сам писао све неке ствари - обичне, а сасвим нове, другачије; старе, познате, а умивене новом непознатом лепотом.

А онда су престале да ме посећују. Рекле су што имају да кажу кроз мене, ко чуо - чуо, ко није - биће у следећем животу.

Шта да сам рецимо поверовао да је то све заједно НЕШТО? Да од тога може да се гради судбина, статус или хлеб да се купује? Како бих се суочио са овом сушом? Бих ли писао јадне сасушене бљувотине, а људи избегацали да ми кажу на шта сам спао? Или се окренуо борби за људска права, контроли умова (а за рачун каквог доброг платише) и сећање на некадашњег поштеног издашног писца сахранио испод статусних симбола.

Како је то у истом тренутку пресанути и схватити да си женама престар? - Отписан?