Forums : Književnost

Comment
Boje pakla.. i apel..
Biljana
2010-09-05 07:44 AM
BOJE PAKLA

Isklesasmo u sebi nove talente, ti Gordost kao pomamu, ja Cutanje kao odbranu.
U malim dozama, možda..Ali, mi postasmo slepi robovi, one svirepi gospodari
I tako nas vodaju,i mi njih vodamo. Lazljivo tasti i sujetni. I ne stavismo zabranu
na te naše vasare. Još da zaigrasmo kao mecke, da unovcimo.Vasari su vasari...

Vise ništa ne prastamo, jer ne nudimo poakajanje, a jedno bez drugog ne postoji
nismo se veselili bas svakom danu, sad se ne radujemo nijednom. Kad bi se videli
tudjim ocima, shvatili bi da nam je bespovratno unisteno sve. Samo nestvarno stoji.
Brige onog drugog merismo vrednoscu: Koliko sluzi našima? I nismo se postideli.

Sad je nas svet smesha slabosti, bez melema razumveanja. Za nas više ne postoji-
žrtvovano je dok smo tavorili svako u svom jadu. Ne pomaze ni ono sjajno zrno zlata
u kaljuzi beznadja. Ne ucestvujemo ni u sopstvenom bolu. Sve sto nam sad predstoji
- da i dalje teramo po svom. Iz besa, bola, tuge, ljubavi i mrznje. Ranjavanje iz inata.

Zaboravismo jednostavnost primanja i davanja, i da bas ništa u zivotu slučajno nije.
Ako su oci ogledalo duse, naše imaju boju Pakla.Dok hodamo a nigde ne stizemo
zarobljeni između juče, danas i sutra. Vrebasmo spasonosni tren - on promace,
uhvatismo vecni da zarobi dve samoce. Bezali ili se vracali, snage-ni jedra da dizemo.

(Biljana)
Biljana
2010-09-05 07:45 AM
BUDI SE SrećO, SrećICE


Budi se Srećo, Srećice, budi se bitka još traje
zakloni moje prozore, na strazi bdij mi do zore!
Nije me majka rodila, da bih se s Tugom borila
nije me mlekom dojila, pelinom Tuga trovala...

Budi se srećo Srećice, razgori zgasle svecice
odagnaj Tugu iz sobe, ugrej mi dusu i srce,
probudi ptice utihle, neka se pesmom oglase,
prete mi tamni obalci, vuku me mracni brzaci,.

Budi se Srećo,Srcice, truju mi bistre izvore
cvecu mi kradu mirise, ustani, hajde bori se,
Cekaju na Te nesrecni, bori se ne odustani -
lako je suzu pustiti, treba je neko susuti

Vrati mi moje radost, otrgnut deo mladosti..
Sacuvaj ruzu rumenu, izniklu u mome korenu
razivij je Srećo Srećice, pupoljku daruj kisisce
neka je malu zaliju, u mirisnu ruzu razviju

Od svake Tuge jača si, budi se, hajde ustani
molim Te, ne odustani, poleglu glavu uspravi!
Dugo mi prazne kosnice,vrati im zlatne pcelice
po krovu raspi zvedzice, cekam Te Srećo,Srećice..

(Biljana)
analitico
(karikaturista)
2010-09-08 01:42 AM


Devojcice,
odusevljen sam... :) eeeej, prvenstveno odakle ti ideje za taj nesvakidasnjni stil?
Yebi ga, ja ne znam tako; kod mene je uvek nešto sa rimicama kao za malu decu. (ok, par stvari ima polepih, ali..)
PozdraaaaVvVvvvvvv i znaaaaaaaaaaaaassss? NE samo tebi! :)))
Biljana
2010-09-12 05:53 PM
Svakom tudji zalogaj veci ili sladji, ja opet volim tvoj stil kao i još nekih forumasa ovde, no svejedno, hvala na javljanju, prastaj - samo sam ostavila čak nisam ni mislila da će se neko javiti, i drago mi je da si to ti- u poslednje vreme nemam vremena (skolili problemi) ali, dugujem ti odgovor i dobices ga, i naravno da ću pozdraviti još nekog, to se podrazumeva:)

P.S. Ova prva bi bila bolja da sam je nekako ukalupila, ovde nešto nije doslo „pod konac” pa se rime jedva primecuju, no ne smeta, nadam se..

Javicu se, pozdrav:)
Biljana
2010-09-13 08:38 AM
I TI MI ODLAZIS

Nije se znalo ciji je bol veci. Svakome se cinilo- njegov. A svi smo delili isti, svakome svoj deo jedne nemerljive celine.

On je stajao malo po strani. Cutljiv, bled, stalozen i miran, na momente se cinilo i nezainteresovan, ponekad nepristojno spreman da se nasali. Najcesce na racun snaha koje su plakale.
Bio je najslicniji njoj. Susta dobrota srca i sirina duse. Njen i likom i rodom, njen prvenac.

Stojim u kraju velike sobe i netremice ga posmtaram. Gledam u njemu nju koje nema, samo je još njeno telo pred našim ocima, dusa je odavno u Raju. Svece gore, neujednacen i disharmonican hor jecaja,a moj pogled ne silazi s njega. Ne može, ne želi...nešto me u njegovoj pojavi ljuti i boli, a tera me da mu pridjem i zagrlim ga. Oseca moj pogled na sebi, uzvraca. U delicu sekunde mi se učini da ću videti onaj poznati „treptaj” obrve sto na namigivanje lichi, saucesnicki, kao nekad kad sam bila mala, pa napravim neki nestasluk, a on se pravi da „nije video”

Dani su prolazili, on uvek isti .Ide na njen grob, poljubi krst, upali svecu a onda se izmakne, udaljen.
I, opet dobaci neku salu. Pokazuje mi: „Gledaj kako se snahe bore koja će pre do krsta, dace Bog da naslute” Smesim se zbog njega, i posmatram majcinu zgrcenu priliku u dno groba..
I opet onaj trag ljutnje i bola koji me izjeda. Ne mogu da odvojim jedno od drugog, ne mogu da naslutim uzrok, boli me posledica.

Udaljavamo se utuceni i pomalo uzurbani. Kao da se od bola može pobeci. Zamicemo za spomenike.

Jednim krajickom oka smotrih poznatu priliku. Vraca se, pomislih da je nešto zaboravio.
Posmatram nebo, drvece okiceno gavranovima. Nigde ih kao tu nema. Crni, zloslutni.
Mahinalno se okrecem ka grobu. Uhvatih u delicu sekunde njegov iskosen pogled bacen prema nama. Stadoh kao ukopana, osecam svakim damarom nešto u njegovom pogledu, pokretu...Saplicem se nazor, privlacim paznju na sebe, odvracam od njega. Krajickom oka vise slutim nego sto vidim: rukom nezno miluje ime na krstu napisano...i pokret brz, pokret kojim se brisu...suze...

Kukam da me boli noga, grde me „što ne pazim gde stajem”?!
Prilazi nam...
Jesmo li se u jednom kratkom pogledu u kojem smo postojali samo nas dvoje, tako dobro razumeli?! Ugledah li ja poznat „treptaj” obrve, davni i divni znak saucesnistva našeg?!

Pravi se da ne vidi „uganutu” nogu, ja se pravim da ne vidim trag... Suze...

Ujko, mnogo te volim!

(Biljana)
-------------
Tri godine posle...
I Ti mi kreces na put bez povratka a ne znam kako ću to preziveti...
Ne znam, samo znam da te volim bezrezervno i zauvek...
Biljana
2010-09-13 08:41 AM
„ Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.
Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno, ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.” (M.A)

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim. „”
eskimko
(radoznalka)
2010-09-13 10:39 AM

Idu, a ostaju... cvetovi bele trešnje uvek mirišu i na njih. Ipak, kad odu nemoguće je ne žaliti... a u tome je dobro to što se ima za kim i žaliti, ne dao Bog drugačije da je.

Zaista mi je žao, vidim o čemu pišeš.
Biljana
2010-09-14 08:24 AM
Hvala ti, bas me dirnuo tvoj komentar...
Ima se za čim zaliti, ali bash i blago ljudima koji ostave neizbrisiv trag svog trajanja, i svu ljubav koju su pruzili, uzvracena im je, to je jedina uteha u ovim bas teskim danima. Samo, zašto se takvima desavaju ruzne stvari?
Ne znam, ali znam da sam kivna:(

Puno te pozdravljam...
eskimko
(radoznalka)
2010-09-14 11:01 AM

zašto se takvima desavaju ruzne stvari?

*****

Zato što znaju znanje. I zato što ružno ojačava dobro. Kao i zato što ništa ružno ne može da potre dobrotu. Zamisli šta bi bilo da se ružne stvari na koje konkretno misliš događaju drugačijim ljudima, na šta bi lično ovaj svet? Mi u njemu? Koga bismo pamtili, po čemu i da li bismo mogli podneti tako sazdano pamćenje?

Ljubim.
varljivo_sunce
2010-09-14 03:49 PM
Pozdrav Biljana, tvoje reci kao i uvek imaju neverovatnu snagu. ma kako da su „spakovane”..

Zao mi je da čitam tuzne redove..tvoje pitanje već milenijumima odjekuje bez odgovora..

Evo nešto sto sam skoro procitala

„Nije ono covek, što se može smestiti u jedan grob, no ono što se ne može smestiti ni u vasionu.

Misli naše u istini znaju se na onolikoj daljini na koliko se pruzaju.

Osecanja nasa rasprostiru se i objavljuju u onolikim bicima i svetovima, na koliko su upucena.

nasa dobra volja, ako doseze do angelskih krugova stvara oko nas krug od vasione, tako da je sve sto je u tom krugu oseca je”

i možda već i previse upotrebljavan citat, al ja se nekako nikad ne umorim od njega

„sve je nestvarno dok traje i dise, stvaran je cvet cija lepota mirise i cveta a cveta već odavno nema”

nisam sigurna da li sam u ovom zivotu 'stvarnije' osecala žive ljude u mojoj okolini ili duse mrtvih pesnika, i svih koje su u meni ostavile trag

a od tebe ću da cuvam, za mracne neke dane koji osecam dolaze

„od svake tuge jača si, budi se, hajde ustani”

pozdrav
Biljana
2010-09-14 05:44 PM
Sad tek (možda) razumem poneke stvari koje sam ranije previdjala ili ih loše iskustvo potiskivalo: Kako je lepo biti Covek, kako je dobro imati tu divnu nit dobrote i saosecajnosti u sebi i nesebično ih darovati nekome koga ne znate, niste ga nikad videli samo ste ponekad i ponesto procitali od onoga sto je napisao. I volela bih da znate obe, da mi mnogo, mnogo znaci...

I da (patetika ili ne, potpuno mi je nevažno u ovom tretnutko dok placem kao kisa od ganuca s jedne i tuge s druge strane), trenutno ne mogu ništa vise da kažem ili napisem, želim bukvalno da upijem sve pozitivne vibracije koje mi kao melem teku venama i osnazuju me i koje ću pamtiti kao sto varljivo sunce rece za jedan deo stiha...

Sutra ću pronaći reci dovoljno dobre, sutra...

Moram tu dobijenu „infuziju” da iskoristim, da prestanem da se sukobim sa samom sobom, i da prestanem da mucim sebe:Zašto? I, da li bih vise volela da brze dodje kraj patnjama, ili da one traju jer i on traje, i taj osmeh koji je krasio moje detinjstvo i mladost i svakog od nas, i sad kad se lice grci a zvuk ne izlazi, taj osmeh i dalje postoji, on hrabri nas ne sebe jer je nesebican rođen, poseban, neverovatan...dar koji nema cenu...

Hvala vam...
Biljana
2010-09-14 06:20 PM
/www.youtube.com/watch?v=ePfUTlq9E_M&feature=watch_response
varljivo_sunce
2010-09-14 08:53 PM
hvala tebi, sto svratis ovde i podelis sa nepoznatima od ciste duse ispletene stihove. to je plemenito i hrabro.

nije tačno da vreme utuli bol, naprotiv, samo je učini koherentnom i definisanom. pa je kao da se nosi oblutak u dusi a ne rasut pesak u venama. a ti to znaš sve...zato neću o vremenu..

ne muci se... fizicki, tako malo od nas zavisi. ne možemo da uticemo ni na to koliko ćemo sedih imati u kosi. niti na svoj početak, niti na svoj kraj. i ne treba. tu smo da se prepustimo, i patnjama i srećama jednako, jer bez jednih nema drugih.

jedino sto je do nas je da volimo. onom ljubavlju koja ume da pomiluje i kamen i brezu i vodu. onom ljubavlju od koje zasuzi oko seljaku kad pogleda svoj vinograd u jutro u ranu jesen kako se cakli na suncu, pa lepo oseti pored sebe duse svih njegovih predaka koji su u taj vinograd ugradili svoj dah i osmeh i suzu i znoj. i oseca kao da je u njega i u taj tren stala i proslost i buducnost i sav univerzum. i zna da je za taj tren vredelo roditi se i muciti se i patiti. treba pronaći tu tacku u svom zivotu, i cuvati je..za neke dane, kada svega okolo više ne bude bilo..

i pišem ovo sve a imam zelju da ti se izvinem sto pišem, jer ti sve ovo znaš bolje od mene. ganulo je i mene ovo sto si ti napisala, i nekako imam potrebu da to artikulisem, a da pritom ne pogresim i ne povredim neka osecanja za koja ne znam, jer te ne poznajem.

Pozdravljam te puno

Nouri
2010-09-18 10:19 AM
Nemam reći da izrazim kako je sve ovo napisano, najiskrenija tema ikad postavljena ovde na ovim diskusijama, barem u ovom trenutku meni to tako izgleda, da se covek duboko duboko zamisli nad drugim zivotom i sudbinom. Ili nam možda ipak na kraju, ostaje ali samo ta ljubav...

Pozdrav imaš i od mene.
AleksaJ
(.)
2010-09-22 03:47 AM
14

.
Biljana
2010-09-22 09:07 AM
Za varljivo sunce (nisi varljivo): Nemoj se plastiti da si me icim povredila naprotiv, mnogo mi znaci sve sto si napisala, cenim, postujem i uteha je...
Ljubim te pravo u dushu, i hvala od sveg srca
Biljana
2010-09-22 09:15 AM
Nouri, Ti si mene ostavio bez teksta, prava ljubav je uvek iskrena i NESEbičnA, zato je toliko i dragocena...Uvek smo fokusirani nad sopstvenim a svi koji prodju kroz nas zivot cine ga celinom, bez njih, bili bismo tek prazna ljustura, i onda kad ih na neki način „delimo” na ove ili one, oni su ti koji se sami dele i u našim zivotima ostavljaju trag kakav su zasluzili, a i mi kod njih - pre nego sto su možda oni kod nas...

Postiracu jednu pesmu ako stignem veceras, u njoj ću sve reci i olaksati dusi, njemu ništa ne mogu reci,ne prepoznaje me vise, pokusacu pesmom koju neće procitati da prodrem do njega, moram...

Srdacan otpozdrav i svako dobro, hvala Ti..

Biljana
2010-09-24 06:16 AM
BIćE TE I KAD TE NE BUDE VISE

Tvoje oci me danas ne vide a sedim već dugo kraj tebe i cutim
ne mogu i ne želim da te iscupam iz te tvoje blagorodne tame...
Vreme i ja bdimo, svako iz svojih razloga, ono je pobednik, slutim
da je otvorilo sva vrata. Samo tisine grade svoje istine i bole same..

Zasad izmicemo mu, ali oboje znamo da ne mu ne možemo pobeci
Molim te, ne osluskuj moje jadikovke, ignorisi misli koje po tebi krojim
ako si naslutio, pravi se da nisi jer nije vreme, jer i ne znam prave reci,
tako nesebican pre ćeš se uplasiti za me, onda ću i ja početi da se bojim,

kao i uvek, otkad sam bila mala..Kad sam se bojala i da se okrenem
jer ću videti sopstvenu senku, i kad su mi se smejeali zbog toga
a ti mi pruzao ruku, stamenu i cvrstu.. U nju sam lako prohodala,
puna poverenja, i pripretio svakom ko se nasmeje, da će videti svog boga.

I mnogo kasnije si ponavljao: Od svih senki je manje opasna buka
jer je glasna.Senke su tihe, ako bezis stizace te-stani, bori se, brani
I na koga sam takva sva vazdusasta? I koliko slova ima moja azbuka?
Rečima korio, osmehom hrabrio: Onda kad moras da stanes - stani!

Rekoh ti negde skoro, da su ove poslednje godine bile dobre za covecanstvo
ali za mene su tako pogubne i kako se bojim: Ako spoznas svoj strah
mrak će nestati- rekao si.Ti si spoznao najveci, zato ti se smesi prostranstvo
mira tvog vecnog pristanista! I da bićeš biti samo svetlost, nikad pepeo ni prah...

Uvek si znao koliko su teske neke reci, besnje i od svih vetrova mogućih
i govorio da treba da budu meke(i ti si citao, i ti, znam te) ali da i pamuk
često raznesu vetrovi...Tad, kao ni sad, ne znam dokle sezu granice tih
razlicitosti.Tuge mi ne daju da razlucim,ali pamtim i uzdam se u nauk...

Kako da izbegnem te besne reci sada? Zašto? Koga sad da pitam?
Od svih ljudi koje znam? U tociste i kamen stamenac za sve naše tuge
i brodolome. Ne videh ti suzu, samo osmeh. Krio si ih, moja azbuka citala
gde i koliko mnogo.. Jedini si umeo da ih od gospodara, pretvaras u sluge..

Sad cutis kad si mi najpotrebniji, kad mi se urla, samo ti toplo srce kuca
Neka, cutacu, neka utihnucu, nek te obvija samo pamuk najmeksih reci
jer i ne postoji dovoljno besna reč, ravna krvavom pecatu moga srca,
i svaku koju bih rekla, nije dovoljna! Neka ne ranjava kad već ne leci.

Kažu mi: Izadjite iz sobe dosta ste bili! Zar? Koliko mnogo je to vase dosta,
i šta vi znate kolio dugo je on bio s nama a koliko je to malo? Za vas je broj?
Nepravedna sam, ali ne mogu drugacije, biće dobro ako ne sutnem nogom -
na iznenadno secanje se osmehnuh, zatavori vrata i ode, misli da je njoj:

Najmladja i najmanja u gomili decice , i niko nije hteo sa mnom da se igra
rekose da sam mala i da ih ometam. Ti si sedeo kod svog golubarnika -
malo u golubove pa nas, golupcice. Poleteh da ti se zalim, ubrzah kao cigra-
ti prekrsti ruke i tako me vrati.Gest koji je govorio, ali ne bi tona samo slika...

Nisam umela da razumem pa sam se utucena vratila, sedela, gledala
i kad ću porasti se pitala? Ja teret a oni bezobrazni! Nepravda me izjedala
a onda mi puklo: Besno sam utrcala - sutirala, cupala, bogami i ujedala,
prhnuse koekude, ja (za svaki slučaj) u tvoje raširene ruke: Bravo, mala!

Dobro, ko smo mi koji zemljom hodimo, šta smo, gde smo?Ruzine latice
koje nikad ne znaju koji zli vetar i na koju stranu ih može odvuci i oduvati?
Da, nisi poricao! Tako je! Mogu svega da se boje, ali one su kao i ptice,
nikad se sebe ne boje! Gde god pale,na kratko će svet oko sebe zamirisati..

Ti ćeš vecnim mirisom i bojom. I nećeš biti skamenjena kapljica vode
kakva sam ja sada. Guse me kise, opire oko obrucu bola oko moje duse
a bojim se da me ne pogledas bas u ovom casu. Tuge na stranputice vode
mada si me ucio da se na ponekim stranputicama i poneki strahovi rushe

Idem ja sada, u mislima si sa mnom svud gde hodam, i dok još uvek dises!
Kad srce stane, znacu da si nasao svoje mesto u beskraju zasluženog Raja
Premila senka koje se neću bojati. Tebe će uvek biti i kad te ne bude vise,
Lakse je umreti nego voleti, tako je dug put od bolnog besna do sna...
(Biljana)
3OPA
(gradj.ing)
2010-09-24 08:47 AM
Драга моја Биљо,
За овакав текст, можда су ријечи сувишне...застале негдје у грлу и не излазе. Ријечи утјехе , питам се да ли уопште постоје?
У потпуности разумијем твој бијес, тугу, сузе, осјећања,...
Изгубила сам оца прије пар година... И тада сам живјела у Канади. Нисам била ту кад се разболио. За 6 мјесеци све је било готово. Опака болест га је једноставно угасила.
А ја сам се надала, слала лијекове, и тјешила се да ће ипак бити боље. Да то није то. Нисам могла , нити хтјела да се помирим са суровом реалношћу.
Мало више од мјесец дана прије његовог коначног одласка, кренула сам за Београд, да га видим последњи пут, да га утјешим у мукама и боловима који су га снашли, да покушам нешто...
Тако болестан, смогао је снаге да дође на аеродром и да ме дочека.
Увијек сам вољела Србију и Београд, враћали су ми добро расположење. Тада ми је све било тужно и суморно, свјесна чињенице да ћу се заувијек растати са неким кога бесконачно много волим.
Мјесец дана је протекао као трен. Покушавала сам да оца насмијем, да му скренем пажњу на неке друге ствари, да разговарамо дуго, дуго, јер знала сам да је то задњи пут, али... све је било узалуд. Била сам по први пут у животу потпуно беспомоћна.
Дошао је дан мог одласка. Отац више није могао да ме испрати. На вратима смо се загрлили, последњи пут,...сузе су потекле, а ријечи није било,...Успио је само да ми каже „ Ћери моја једина, чувај се...” Дуго ми је махао са балкона, и ја њему, а туга овила и срце и душу. Пар дана послије мог одласка, његово племенито срце је престало да куца. Чекао ме је да дођем, да ме види и да оде на вјечни починак.
Сад знам да је горе,...међу Анђелима, гдје има мир, гдје нема патње.
И дан данас, кад ми је тешко, мислим на њега и знам да и сад бдије надамном као и кад сам била дијете . Сјећање на његову добру душу, људскост и храброст ми дају снаге за даље.
Сваки пут кад одем за Београд, прво ми је да одем до њега, да се испричам, исплачем, повјерим, изљубим његову слику,...
Живот иде даље, али неке туге и трајни ожиљци на срцу остају...
Пуно те воли твоја пријатељица из далеке туђине...

Biljana
2010-09-28 07:33 AM
Draga MOJA Zoro, kojeg li greha da ne svratih ranije i da je tema potonula, a toliko mi mnogo znaci sto si mi se javila, i sto si mi pomogla, mnogo, ali bash, i da sam ranije procitala ustedela bih bar deo one tuge od koje ne mogu da disem...

Svaku sam ti reč upila, i sve sada JA prezivljavam, i ne znam šta da ti kažem da ti olaksam kao sto si ti meni, pa sam se posluzila nekom tudjom pesmom, jer trenutno ne mogu ništa da smislim...Broji sitno taj predivni Covek, i danas sam sedela sat vremena kraj njega i drzala ga za ruku, gledao me ali osmeha nije bilo i ja sam znala da me ne poznaje, i kad sam pomislila da nije ni važno i da je samo važno da gledam u Njega dok još imam prilike, učinilo mi se da želi nešto da mi kaže, nageh se i on prosaputa: Kad si ti stigla? I OSMEH, isti onaj koji pamtim otkad sam se rodila, nemam reći da opisem svoj jad, ali Ti ćeš ga draga moja razumeti...

PRIJATELJ JE PRONAĐEN

„Usamljeni stranac više ne luta.
I nije više usamljen.
I prestao je biti stranac.

Jer nebo mu se osmjehnulo:
Prijatelj žuđeni je pronađen.
Srce je sad mirno, posve.

Nesigurnost, tuga, iščezli su
Osmjeh lice krasi,
A nosnice upijaju dah života.

Hvala Bogu, priča je lijepog kraja.
Bogu hvala, ljubav zaista postoji.
Iz nje iznikoše prijatelj taj predivni.”

Za Tebi iako nije moje, ali jednom biće nešto za TEbe lično, a svako ko nam se nadje u pesmi i za koga je napisemo, ostaje vecno u srcu, ljubi te iskreno i toplo Tvoja Bilja kojoj takvi kao Ti nikad nisu daleko, nikad...
3OPA
(gradj.ing)
2010-09-28 08:33 AM
Драга моја Биљо,
Читала сам твоју тему од самог почетка и проживљала са тобом већ проживљено. Ријечи су биле утихле и једноставно сам се бојала да те њима можда још више не растужим. Зато сам ћутала. А да те утјешим...како...кад знам како се осјећаш.
Чувај ту милу и топлу руку колико можеш, до његовог последњег даха, оно што ја нисам могла и за чим жалим.
Ако постоје икакве ријечи утјехе, помисли једног дана када оде ка Анђелима, неће бити више патње, мука, бола, болести. Биће вјечни мир и Свјетлост . Спокој.
Знам да ти је потребна храброст за то што проживљаваш и зато ти је шаљем.
Иако овако далеко, у мислима сам са тобом.
Много те воли твоја Зора
Biljana
2010-10-02 09:48 AM
Hvala ti draga moja Zoro, i ja tebe volim, mnogo...
Biljana
2010-10-02 09:56 AM
Iako sam znala, nisam bila pripremljena na ovoliki bol...
Hvala Ti na svim godinama koje si bio uz nas, previse kratko ali beskrajno za secanje...I sto si nas ucio da budemo ljudi, a mi smo Ti se uzvracali ljubavlju i postovanjem, obogatio si nas zivot, moj posebno, i hvala Ti na tome...

ZBOGOM, nadam se da si srećan tamo gde si sada, bez bola i patnje,
a ja eto, po starom obicaju, cmizdrim, ma ne brini, znaš ti mene, ali ovome me nisi ucio, svejedno, naucila sam sama kao i to da voljeni nikad ne odlaze, samo eto, boli...

eskimko
(radoznalka)
2010-10-02 03:59 PM


Slava mu. I večni mir.

eskimko
(radoznalka)
2010-10-02 04:02 PM

Osmeh? Da, po tome se poznaju golubovi.

http://youtu.be/7ssur9hEsD0
eskimko
(radoznalka)
2010-10-02 04:39 PM

Draga Biljo,

ako bi moglo značiti, reći ću da na tu vrstu bola čovek ne može biti pripremljen.

Ti si znala, kažeš, pa opet nisi spremna... Za mesec i nešto biće ravno dve decenije od kad sam bez pripreme, u samo jedinom trenu, doživela bol o kome pišeš. Pripreme za takvu vrstu bola nema, nemoguća je, samim tim i neprirodna. Ne osetiti, takođe nemoguće, bilo bi jednako neprirodno.
Ne registruj uopšte da nisi bila spremna iako si znala... Nije ti potrebna ta činjenica, ne kori sebe, ne bi te korio zbog toga niko ko ima dom u tvojoj duši, pa nemoj ni ti samu sebe, ako to uopše i činiš... Ja, eto, sa strane samo zapažam, ništa više sem toga, pa uzgred notiram ne znajući da li je uopšte i vredno toga...
I sećam se ponečeg, svog.

U nekim momentima jedino prirodno jeste biti, na neki način, „osuđen” na bol.
I to je tako kad se imaju um, srce i duša.
Ima ih koji su u deficitu sa ovo troje, čisto da te podsetim. I da prućenje takvog bola po nama pokazuje da su imali rašta živeti kad su takvi oni koji ostaju posle njih. Jedna od svrha tog bola, ispunjena... Jer, svaki bol ima svrhu, pa i taj.

U prvi mah, nisam znala kud da se denem sa takvim bolom. Velika mu moć, baš nije za podceniti. Izgleda da to nesnalaženje biva nešto kao masovna pojava, znak raspoznavanja među ljudima i među dušama.
Onda sam shvatila, da sa tom vrstom boli moramo naučiti da živimo, ma kako da je izgleda kako vaistinu i izgleda. Nema pripreme, ali ima vođenja sebe kroz bol.

I to je dovoljno. Jedino što se od nas očekuje.

Ne dati bolu da boji čoveku dane kad i kako hoće. Znati, osetiti zapravo, kad mu se, i kako, i gde, i pred kim, prepustiti; da bismo višak izbacili iz sebe; a kad mu reći da nema dalje, da smo jači od njega.

I tu negde se, upravljajući bolom, kroz svakodnevicu, naviknemo da živimo sa svešću da beše Nešto, na jedan način koji nam više nikada neće u toj formi biti dostupan, ali da ostade Nešto da traje dok nas ima. Možda, i posle nas? Nikad se ne zna, osim kad je izvesno.

Mislim da je to Nešto, ustvari, Osmeh. Onaj, koji ti pominješ.

Zahvaljujući njemu, lakše se upravlja bolom. Zahvaljujući njemu, nemogućnost prepoznavanja postaje mogućnost trajanja. Zahvaljujući njemu, odbolujemo nekako i sve dođe u ravan sete i želje da vidimo... Osmeh, naravno:)

Njegov osmeh, na jednoj crno-beloj fotografiji, uveličala sam. I našla mu mesto. A onaj dat meni, od njega lično, uvek je sa mnom. Kažu da imam lep osmeh. Uvek se nasmešim kad to čujem, ponekad se setim odakle mi. Budem zadovoljna. Jer, u tom osmehu je još boja osmeha moje majke, a kao pride, ponešto moje.

Znam da i ti imaš lep osmeh. Vidi ti se duša i kroz ovaj monitor:) Glavu gore i kad boli, vidim da to znaš, donese taj bol i što-šta dobro. Otkrićeš sama, nema razloga za sumnju.

Pozdravljam te.

eskimko
(radoznalka)
2010-10-02 09:47 PM

A, ovo, sebi. Uz Najlepše slike iz Igre života jednog Osmeha... Jer, najlepše je jedino trajno, moćnije je i od vremena i od praznine i od odsustva prisustva, ili prisustva odsustva.

http://youtu.be/PNRE7Z6He-E
varljivo_sunce
2010-10-02 10:05 PM
Boze..Zao mi je Biljo...
ostaje ljubav- tako traje dusa, gde god da je ono telo sto je nosila naslo svoj odmor.

Taj osmeh, to je zrak svetlosti bozanske koja coveku zivot udahne kad se rodi da bi posle smrti ostala tu uz svoje drage, da ih cuva dokle treba..

saljem snagu, koliko je moguće ovim putem, da podneses ovaj bol
3OPA
(gradj.ing)
2010-10-04 07:23 AM
Нека му је лака земља и вјечни спокој.
Буди храбра Биљо, не дозволи да те савлада бол јер живот какав је такав је иде даље.
На крају крајева, сви они које смо вољели, волимо и вољећемо,иако нису више са нама, не би жељели наше сузе и очај.
Воли те Зора
Biljana
2010-10-05 06:01 PM
Samo da se javnem, sve sam iscitala, sutra ću svakom ponaosob odgovoriti, trenutno samo zahvaliti od sveg srca, pa se „vidimo”- ljubim vas sve...
Comment Remember this topic!
Looking for Tassel Keychain ?
.