...I sada se gubi njen mladi život u daljini. Osećam da se gubi i sunce i ptice. Jednom rečju gubi se sve što je u vezi nje i njenog života. Negde na tračnicama sedi devojka zelenih očiju i plave kose i gleda u daljinu. Iz grudi joj se oseća tuzan uzdah, u daljini se čuje tutnjanjava voza. Ona nepomično stoji i izgovara posljednje reči: DRAGI,VOLIM TE! Jedna hladna suza ko biser joj pala niz lice. Tragedija je neizbežna.
Na tračnicama leži leš nesretne devojke. Sledeći dan tužna povorka ljudi, gmižući k groblju ko ranjena zmija koja želi da otme to biće iz sveta mrtvih. Tok poslepodneva ptice su prestale pevati, oblaci su prekrili sunce kao da svi žale za mrtvom devojkom. Za njom su išli: majka, brat, sestra... lili su krupne suze. Svi su bili tamo, samo njega kojeg je volela nije bilo. Stigli su na mesto gde sunce nikad neće sjati, gdje se nikad neće čuti cvrkut ptice, ni videti sjaj zvezda. I dok je svećenik molio za devojku koju je možda trebao pitati: uzimate li za supruga..?
On je završio: počivala u miru, amen. Dok su se rastajali i počeli napuštati to tuzno i,zalosno mesto došao je ON. U ruci je držao 15 belih ruža koje je položio na grob sveže zatrpan. Sa suzama u očima govorio je:
DRAGA, SAD JE KASNO DA SE KAJEM, ALI MOLIM TE OPROSTI. BIO SAM GRUB I ONO DETE KOJE SI NOSILA BILO JE MOJE, ZATO TE MOLIM OPROSTI MI!!!

Da,sad je kasno!