Sunce se probilo kroz teske zavese, zagolicalo Metjua po nosu I nateralo gad a otvori prvo jedno oko polako a zatim I drugo. Bol u glavi ga je podsetio na sinoćnju pijanku u klubu slikara. Zadnje cag se seca je neko plavo pice kojim su ga cascavali propali umetnici koji još jedino u svojoj masti stvaraju umetnicka dela koja će Im doneti slavu.
U svakom slučaju pomisli on bolje je bilo nego drustvo prošlog petka, pisaca, kako ih on zove „drustvo mrtvih pesnika”. Oni su veoma sujetni a I skrti kad treba da caste.

Seti se da danas treba da bude turisticki vodic jednoj grupi koja dolazi iz Kanade. Skoci iz kreveta, mesto gde je Dzejn spavala još je mirisalo na nju. Ispravi rukom jastuk, zategne carsav I I onda zaroni lice ne bi li pokupio one mirise koje je ostavila za sobom.
Ona ga izbegava već duže vreme, prestala je I da gundja I da se svadja. Posao medicinske sestre u starackom domu nije ono sto je ona zamišljala. A on, ima ovaj posao spradicno, stan je skup u Njujorku, jedva izlaze na kraj sa svim troskovima.

Rođe je u ovom gradu, isto kao I njegov otac I deda I pradeda I cukundeda. Ništa nije nasledio, par uspomena I gorak ukus ovog grada koji se selio sa kolena na koleno. Kos u ti ljudi sto uspeju? Šta je to ono sto oni imaju? Znanje? Skola ga nije nikad zanimala. Talenat? Možda, ali toliko je talentovanih ljudi u ovom gradu koji ipak zavrse na ulici kao prosjaci. Sreća? Ona mu lici na lutriju, možda Bog bira te srećnike kao u onom bubnju za lutriju pa je deli. Šta je njemu udelio? Dzejn?

Da? Ali on nju nije usrecio. A toliko je zeleo I bio ubeđen u to. Godine su prošle , ni decu nije htela. Kaže još nije vreme. Kad će biti? Kad on nadje pristojan posao. Svako jutro primeti kako ga starost oblece, ostavlja tragove po njegovom licu, telu, jedino se kosa još opire. Sreća pa nisam celav , pomisli Metju.

Na brzinu je oprao zube, pljusnuo se dva tri puta , navukao farmerice I havajsku kosulju.
Strpao laserski mac u torbu I istrcao iz stana. Na ulici je zapara polila sve prolaznike , stao je uglu I cekao autobus. Nervozno je zvakao zvakacu gumu, duvao balone I cupkao nogom. Autobus je stao, vozac procelavi visoki kandjanin je mahnuo. Upao je u autobus sa smeskom I Njujosrkim slengom pozdravio turiste, imigranti, @!#$, pomisli on. Neće biti nikakav tip.

Uze mikrofon I predstavi se opet dag a svi cuju. Vesela lica, blago ovim jadnicima.
Zapoce svoju pricu koju zna napamet, pokazujuci znamenitosti I bitne zgrade. Stadose kod Central Parka ispred hotela gde je nekada živeo Dzon Lenon I gde je ubijen. Poce d aim prica koje poznate licnosti žive tu, o astronomskim cenama, podjose peske u park, stade na Polju jagoda. Sevali su fotoaparati, sve se slikalo. Obisli su Soho, umetnicke galerije, Harlem sa svojim „Apolo” , Wall Street, srusene blizance, Times square, Tramp tower, Tiffani. Turistima su se caklile oci, a on ej pricao I pricao. Ispio je tri flase vode, glava mu je bubnjala u ritmu motora.

Šta oni znaju o ovom gradu, kojeg vide prvi put? Šta znaju o snu svih konobarica, koje će I zavrsiti konobarisuci uporno zudeci da postanu glumci. Svaki grad ima svoju patnju.

Obilazak se zavrsio, stali sun a doku gde su turisti trebali da predju nab rod. Dobio je mrsav tip, sa smeskom se zahvalio I izasao iz autobusa. Watres street je bila prepuna setaca, navijaci su bodrili svoje timove, ovaj grad nikad nema tisinu, to je ono sto fail Njujorku. Tisina, I odmah pomisli kako bi izgledao da se svi zvuci uguse I da može da cuje sopstveno disanje.

Somalijci su obletali turiste vicuci: „ Guci, rolex, guci, rolex…”, Kinezi zalivali cvece isped svoji prenatrpanih prodavnica, taksisti jurili kroz crveno.
Kakav je ovo praznik? Doci ću kuci sa bednim tipom, Dzejn će se tusirati satima I zatim umorna leci u krevet bez njega, on će izvesti velikog dobermana na piskenje, popice dva tri piva, odgledati nasumice neki Tv program I leci sa snovima.

Buducnost je kao onaj Fantom sa maskom, nikako da se prikaze u pravom svetlu, da nagovesti ono sto je ispod. Koracao je u guzvi ulicom prepunoj ljudi, zastao je da kupi hot-dog I mrzovoljni cicica mu kaže kako je sreo neke turiste iz Kanade, kaže Srbi. Oni su zapoceli prvi svetski rat , njihov terorista je ubio nekog cara, a onda je neki drugi terorista Hitler zavrsio ono sto je ovaj prvi zapoceo. U tom zacu se klicanje, nemci su pobedili Argentinu, sa 4:0 . cica pljucnu I obrisa ruke o prljavu kecelju , dok se njego prijatelj pijanac kezioocekujuci od Metjua da mu kupi pivo.

Metju strap hot dog u usta I zali koka kolom, podrignu jednom pa drugi put duže I nastavi do metro stanice.

Prelazeci sledci semafor ugleda par pantomimicara. Muskarac je drzao harmoniku, devojka flautu. Stajali su ukoceni, isped njih je stajao natpis:

_Ziva muzicka kutija, ubacite novac I cucete muziku„

Stade ispred njih, gledajuci ih pravo u oci. Oni ni da trepnu. Pomisli, ovi kao da nisu živi. Stajao je tako desetak minuta. Nisu ni disali. Muskarac sa crvenim sesirom I belim rukavicama devojka sa crnim cilindrom I crvenom haljinom, stojali su kao kipovi, belih lica I crvenih noseva.

On izvadi pet dolara , ubaci u kutiju I oni ozivese. Harminika prosu prelepe zvuke, flauta srebrne pahuljice. Metju je stajao ukocen, kao oni malopre. Devojka sa flautom mu pridje, poljubi ga u obraz I dade mu ceduljicu. On je otvori I procita:

”Ko u jednom danu ne vidi proslost, sadasnjost I buducnost, nine živeo, niti živi, nit ice živeti svoj san„

Metju stavi ceduljicu u dzep. Grad – Njujork preli svetlost miliona zvezda.
”