Proleće je utrcalo u njegovu sumu iznenada, zadihano I usto vreme veselo najavljujuci sledećeg trkaca ove godine. Leto, koje ga je pratilo u stopu I kada bi ponestao bez snage izvlaceci zivotne sokove is dubine zemlje I bezzivotnog drveca, palo bi pre cilja.
Sa osmehom, kao sto pravi trkaci uzivaju u samom cinu trcanja a ne u Pobedi. Proleće je dzentlmentski ispracalo još veselijeg protivnika.

Svake godine se ista trka ponavljala jedino sto je ove godine za Proleće pocelo ranije. Kako je prošlo kroz njegov zeleni dom preko noćisu procvetala stable voca a suma je dobila zelenu haljinu. Trava se nadigla bujna zeljna milovanja vetra I sunca.

Ognjiste je I danas potpalio jer u Galeriji zima još drema, kao senilni starci koji ne prate vremensku prognozu. Zimu će još nekako I isterati ali Tugu koja se već nekoliko godina gnjezdi svugde a najviše u njemu samom teško. Dosla je nezvano I neprimetno poput psa lutalice koji je konacno nasao dom. U početku je nije primecivao ali se njegovo telo bunilo stalnom zeljom da odmara.

Možda je I tome kriva rakija koja je nasla druga za zabavu. Sve sto je slikao godinama zapustio je, novi pravac koji je tek otkrio I poceo da razvija, obecavao je slavu I novce koji bi mu pomogli da ovo mesto dovede do napretka. Jested a su ljudi dolazili iz svih krajeva Sveta I uzivali. Ljudi bolesni od civilizacije naceti rakom tehnologije.
Čuli su da se ovde lece Duse, a da On slikar pravi cuda. Leci I ono sto psihijatri ne mogu. Dosta ih je izlecio. Svi su pobacali satove, telephone I kalendare u jednu duboku povaliju.

On bi im onda poklanjao Ikonu koja će da ih dalje stiti od svih Zala I iskusenja.

A onda se razboleo neprimetno , tuga je unistavala zdrave celije polako jednu po jednu sve dokle nije mogao nikome vise da pomogne. Ljudi ko ljudi, prestali su da dolaze, samo mestani ponekad da popiju sa njim.

Kada se razboleo u isto vreme je poceo da slika sebi Ikonu, nikada ništa sebi nije slikao.
Tezak je bio početak, ruke su drhtale, on bi popio po koju da ih smiri, pomagalo je u početku. Poput bolesnika koji zna dam u se blizi kraj , svim silama je primoravao sebe da I dalje slika. Nadao se d ace drvo koje je dugo pripremao da pomogne, bar malo.

Stavio je loncic sa vodom zeljan jutarnje kafe, dok je sunce provirilo kroz prozor osvetljavajuci drvenu kolibu I čestice prasine koje su ispunile celu prostoriju. Crnu tecnost je sipao u soljicu, zapalio cigaretu ,naslonio se umorno na drvenu klupu. Zapustio se , brada mu je izrasla, kosa se umrsila od znoja. Vreme mu je ove Zime bilo jedini prijatelj.

Gledao je ikonu na stafelaju, da je neko drugi gleda pomislio bi da je skoro gotova , ali on je znao da nije. Oci su bile prazne, Sveti Jovan je licio na njegovog komsiju Bozu. Ništa sveto u pogledu ništa cudesno u rukama , mrtve su kao I njegove. Nasu sebi rakiju I skrene pogled sa nje, pa još jednu.

Ugleda pauka kako se trza na paucini, oseti se kao njegova žrtva. Kako se sreća I radost vracaju? Kakvo je to cudo potrebno da bise oslobodio ove bolesti.

Neko zakuca na vrata I viknu njegovo ime. Sporo ustade , otvori ih I ugleda starog Oca Vasilija.

- Bog ti pomogao sine

Ne odgovori ništa, samo ga rukom pozva unutra. Znao je ko ga je poslao.

- Dosao sam da vidim šta radis. Otac ti je zabrinut. Sto ih ne obidjes, greota je stariji su ljudi, onemocali a pogledaj tebe.
- Bolestan sam, odgovori mu On
- Svaka bolest može da se izleci
- Ova ne može, pokusavao sam sve, tolike sam ljude izlecio a sebe ne mogu
- Ne možeš jer si prestao da verujes
- U Boga verujem ti to znaš Oce Vasilije
- Možda u njega verujes ali u sebe ne verujes.
- Da li ste za jednu rakiju?
- A gde si sine video da Pop ne pije? Natoci.

Natoci mu on, kucnuse se, prekrstise I ispise.
Otac Vasilije je još malo sedeo a onda se izvinuo da mora poslom u selo. On ga je ispratio, seo na dvrenu klupu I zagledao se u Ikonu. Mladost mu vratila kao film kjeg premotavaju, video je sebe mladog, srećnog, punog zelje za Zivotom, koji je nazirao kao brod na pucini. Seti se svih žena koje je voleo I koje su voele njega. Setio se Ljubavi.

Ustade, uze cetkicu, pridje Ikoni I naslika tu Ljubav u ocima Svetog Vasilija. Ona kao da ozive, Proleće zadrma celu sumu poput zemljotresa.

Tuga se izgubo kao temperature koja naglo spadne.

I on ozdravi.