„On sada ima oko pedeset godina – nikako manje od pedeset, može samo vise - živi u izgnanstvu (kao Kundera), piše na svom maternjem jeziku, ceskom, slovackom, poljskom, madjarskom, srpsko-hrvatskom (srpskom Ili hrvatskom), možda i na jidisu (mada mi se čini odvec mlad za to), kao da piše na nekom mrtvom jeziku, i stoga mu je taj jezik još dragoceniji; govori još i cita na francuskom, nemackom, , madjarskom, ruskom, od rođenja je dvojezican, a dva-tri je naucio kasnije, ali ga svi pitaju, njega tog jedinog (kako se njemu čini) cuvara svog dalekog i bliskog maternjeg jezika, pitaju ga zašto ne piše na francuskom, nemackom, engleskom – a on već po stoti put, po hiljaditi put objašnjava da se ne piše jezikom, nego celim bicem, mitosom, tradicijom, svescu i podsvescu, utrobom, secanjem, svim onim što se kroz zamah ruke pretvara u automatizam, u slučajnu metaforu, u asocijaciju, u knjizevnu aluziju, u idiotizam, u nesvesni ili namerni citat. Jer on – i to ga upravo čini srednjoevropskim pišecem – vuce za sobom klavir i mrtvog konja, i sve ono sto je na tom klaviru svirano i sve one koje je taj konj nosio u bitkama i porazima, mermerne statue i bronzana bradata poprsja, slike u baroknim ramovima, reci i melodije nikom izvan tog jezika razumljive, realije , koje na drugim jezicima treba objašnjavati dugackim fusnotama, velikom svetu nepoznate aluzije, ratove, epove, epske junake, istorijske i kulturoloske pojmove, turcizme, germanizme, madjarizme, arabizme koji imaju svoj jasan i precizan poluton…jer on ne može da dozvoli sebi kao Rus, kao Francuz, kao Englez, kao Nemac da me uci i da ne zna nijedan drugi jezik…idiomi, uzrecice, poslovice, zagonetke, gatke, sinonimi, među kojima treba da biras, jer sinonimi nisu iste reci, isti zvuk, ista boja, jer ”kara-tamna noć�, sa ovim zvucnim turcizmom, nije isto sto i ”crna noć�, ”tamna noć�, jer to ”kara„ izaziva istorijske asocijacije, podrazumena neku etnografsku, etnolosku, rekao bih nacionalnu, tesku, gustu, pastuoznu tamu, tamu punu krikova i jauka, rzanja konja, placa dece, kuknjavu majki, to je tama crna kao krv, kao gavran, kao dva ”vrana gavrana„ iz narodne epske pesme, gde taj novi sinonim ”vran„ jeste ako ne nova boja, a ono nova nijansa crnog, nov pridev koji ide uz neke nove imenice, ”vrana„ je kosa devojacka, na promer, a to opet nije crna kosa, nije samo crna, nego ”crna kao zift„ ili tamna, kao sto noc može biti ”tavna-tavna„, i to vise nije ona ista turska, krvava noc puna jauka I strave, nego noc kad izadje mesec, kad zamirise jorgovan, neka spokojna…lirska noć.
I on zna da se sve to, svi ti zvuci, sav taj instrumentarij njegovog jezika gubi u prevodu, on zna da ”black„ nije isto sto i ”kara„, ”vran„, taman” i „tavan”, on zna da je fr. „noir” zapravo svetla boja kao sto je tvrdio Malarme, a da je „jour” svojim muklim, dugim „ou”
zapravo reč pogodna za noć,kao da se jezik poigrava znacenjima, kao da je nalepio pogresnu belu etiketu na noć,a crnu na dan, bez ikakvog smisla i logike, i zna da „schwarz” i „Nacht” isto tako svojom kratkocom, svojim stakatom nisu isto sto i „crn”,sto i „tavan”, „taman”, „kara-taman”, ili „noć�, „nocca”, „kara-tama”, i kosa „vrana”. I zna da nijedan prevod, ni najbolji, neće preneti sva znacenja, sve insancije njegovog jezika, sve istorijske, knjizevne, nacionalne, verske, etnografske, pesnicke asocijacije originala, i smesice se tuzno kad procita u kritici da njegova knjiga na francuskom (npr) zvuci „bolje od originala”, gde se podrazumeva da je original pisan na nekom barbarskom jeziku, i da je smisao svega toga, tog nerazumljivog barbarskog mucanja postao jasan, razgovetan, osmišljen tek u prevodu.
Zato se on smeska gorko kad mu kažu: „Pišite na francuskom, pa vi divno govorite francuski”! jer oni ne znaju da govoriti divno i pisati nije isto, ne znaju da je piscu jezik sudbina, i da je svaki pokusaj spoljne intervencije, svako nasilje nad tom sudbinom poput neke teske operacije ili mutacije gena iz kojih se ne izlazi čitav, ne izlazi isti.
Danilo Kis, 1987 godine