Пејзажи налик на отаџбину- Црњански
SeaLion
2010-04-04 08:03 AM
Preuzeto iz Politike sa nadom da će se ovaj tekst o Crnjanskom još nekom svidjeti
Cijeli tekst:
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Paprika-crvena-kao-srce-materino.sr.html
Предраг Брајовић
ПРЕИСПИТИВАЊА
Паприка, црвена, као срце материно…
У својим познијим књигама Црњански је наглашавао да је Први светски рат у победу изнео српски гегула. Намерно наводећи ову погрдну реч за сељака, писац је иронично подсећао на скрајнуте црте историје, којих
Вест да је аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд убијен затекла је двадесетједногодишњег Милоша Црњанског у једној кафани у Бечу, док је после ручка играо билијар. Све до вечери, како је забележено, у престоници је нехајно свирала музика, а далека смрт у Сарајеву чинила се стварно далеком и туђом.
Црњански је, тог дана, на балу који је за Видовдан припремало студентско удружење Зора, требало да отвори забаву плешући са женом српског посланика; стога је у трену када је у Босни Гаврило Принцип циљао надвојводу Фердинанда пеглао свој фрак. Тај плес, ипак, никад није одигран: „Епоха валсева била је завршена”. А Гаврилов пуцањ следеће четири године папагајски је одјекивао ратиштима Европе, разбацујући читаве генерације попут кугли на билијарском столу.
Песничке слике овај пут увиђавно скривају чињеницу да је Први светски рат био дотад највећа кланица нашег континента. И после ње штошта није било исто. Лирика Итаке, збирка стихова коју је Црњански донео из рата, имала је сасвим другачији тон, ритам и сензибилитет од свега претходног. „Изменили су нас”, писао је о себи и „најновијима”, признајући то као разлог другачије поезије. Његови врсници вратили су се кућама са сећањем на бојна поља, рушевине и лешине, на мртве које сада „треба наплатити”. Tај светски преврат захтевао је и промену у поезији, стихове далеко од старих навика вечних метафора, хризантема и доречених мисли. Неки то нису разумели, пребацујући писцима који су заједно с Црњанским наступали декаденцију, неразумљивост, таму. Неки нису ни желели да разумеју: књижевне генерације такође имају своје ратове.
Раскућена историја
Четири деценије по објављивању Лирике Итаке, 1959. године, први пут су у Србији, уз поновљене стихове из ове збирке, штампани и Коментари, пишчеви прозни записи његове судбине и духа времена из објављених песама. Ови „есеји”, опрезни спрам политичких ћуди тадашње Југославије, најпре су лична историја у којој је Црњански, са својственим иронијским отклоном, писао о себи као о „сметењаку свог столећа”, песнику који је својим стиховима некада имао родољубиву и политичку намеру. Данас, каже – а то данас било је пре пола века – њихова „интенција (…) само је литерарна”. Било је то чудно упутство за читање. Изречено на самом почетку Коментара, оно је требало остарелог Црњанског да реши политичких мука које су му ове песме већ једном биле донеле. Њихов први издавач, књижар Цвијановић, трипут је одустајао од штампања због буре које су изазвале. Политички емигрант Црњански овај пут је тражио да га такве славе поштеде, јер Итака и коментари била је књига помирења, а не нове побуне.
У ствари, то је било оно што је по завршетку Првог светског рата засметало литерарној власти. Црњански, самозванац, био је својим стиховима повео побуну против важеће књижевне естетике, што је подразумевало рушење и многих других назора. У тој побуни патриотизам, историја, отаџбина и светиње добијале су неке гротескне црте, а живот се указивао на дотад незабележен начин. Било је у њему нечега мутног, слутећег, треперавог, постојала је нека тајанствена веза између свега што радимо и што нас чека, а негде далеко, тамо, све је имало свог утицаја. Где? На Суматри, рекао је Црњански, не знајући бољи одговор. После је говорио да су му се због тога смејали, све док ово ново осећање није почело да обузима и друге. То да је све у свету повезано, аустроугарског војника Милоша Црњанског подучавали су предели Галиције, која га је са својим бреговима и шумама подсећала на Србију, па су му се погибије и страдања чинили лакшим. То да негде далеко постоје пејзажи налик на отаџбину, и да си можда баш ту дошао да умреш, борећи се у туђој униформи против царске Русије, било је зачуђујуће откриће.
Црњански је у себи и својим литерарним врсницима касније с правом препознавао изгубљену генерацију, задуго обележену меланхолијом рата. Јер после њега, у целој Европи, проређене чете младића враћале су се са бојишта без пртљага илузија које су на њих понели, а код куће их је дочекивала раскућена историја. Отпуштени војници који су Србију сматрали својом отаџбином стигавши у њу били су често дочекивани као сувишни или странци, а међу њима особито младићи из прека, другачијег језика, држања и образовања. Тако, Црњански у Коментарима приповеда како му се један на службу пристигли пречански официр жалио да су их српска деца препознавала по кроју шињела и капе, па чак и према лицу, и трчећи за војском, на егзерциру, играли се погађања: „Ово је наш, а онај је Шваба!”
Сам себи предак
И за Црњанским и за његовом поезијом могло се слично викати. Попут других великих песника, он је понудио другачији, особен књижевни израз, бивајући далек од канона дотадашње српске књижевности. Зато његове узоре није требало слепо тражити у родном језику, а накнадно писани Коментари подсмевали су се и покушајима неких критичара да најупечатљивије црте Лирике Итаке објасне утицајем извесних бечких песника. Литерарни уџбеници настоје да кроз механику књижевних лектира и праваца пронађу одговор на одлике неког ствараоца и не воле да баратају тако непоузданом величином као што је пишчев карактер. Из такве перспективе Милош Црњански се, ипак, не може до краја разумети. Јер ако је ишта обележило његов живот и литературу, то је била унутрашња тежња да се буде слободан и независан, било од властите, било од националне или литерарне историје. Један од српских писаца са изразито топлим националним осећањем стога је био спреман да тврди како је „увек био сам себи предак” и да је „завичај оно (…) што изаберете”. Уз звук ових накнадних досетки из зрелих година, сва његова литература указивала се као литература стварана по сопственом избору, готово као неко добровољно одрицање од жељене слободе. Црњански је, тиме, ненаметљиво и тек једва чујно још једном истицао своје заслуге: насупрот другим писцима, који су послушнички и слепо прихватали своју припадност и судбину везану за један народ, он се за њих био определио својом вољом.
SeaLion
2010-04-04 08:20 AM
SUMATRA AND THE EXPLANATION OF SUMATRA
by Milos Crnjanski
Sumatra
Now we are carefree, tender and airy.
Let us think: how quiet are, the snowy
peaks of the Urals.
If we get sad over a pale figure,
whom we have lost on some evening,
we know that, somewhere, a rivulet,
instead of it, all in red, is flowing!
One love, morning in foreign land,
envelops our soul, gets tighter,
in endless peace of blue seas,
from which the crimson corals glitter,
like, from my distant homeland, cherries.
We wake up at night, smiling dearly,
to the Moon with its bow bent,
caressing the distant hills, tenderly,
and icy mountains, with our hand.
The explanation of Sumatra
I felt, one day, all the helplessness of our life, and the intricacy of our destiny. I saw that no one goes where they want, and I noticed connections unobserved before. That day, some people from Senegal, some Annamites, walked past me; I met an old friend of mine, coming back from the war. When I asked him where he was coming from, he replied: from Bukhara!
His mother had died and the neighbors buried her. Someone had stolen all his furniture, from his house. Not even a bed, he said, do I have now!
And when I asked him how he had traveled here, he told me: „Over Japan and England, where I got arrested.”
„What will you do now?” I asked him.
„I don’t know. I’m all alone. You know I was engaged. She’s gone somewhere. Maybe she wasn’t receiving my letters. Who knows where life will throw her? I don’t know what to do, maybe get a job in a bank.”
All this happened at the station in Zagreb. Later I got on a train and traveled further. The train was crowded, mostly with soldiers, ragged women, and many confused people. There wasn't any light and shadows were all that I could see. Little kids were lying down, on the floor, around our feet. Exhausted, I couldn’t sleep at all. People all around me were talking, and I noticed that even the voices were somehow heavy and that human talk never sounded like that. Staring at the dark windows, I remembered how my friend had described some snowy peaks of the Ural Mountains, where he had spent a year in a prison camp. He talked, lengthily, in tender voice, about that part of the Urals.
And I felt all that white, infinite silence there in the distance. I smiled. Many are the places where that man has been! I remembered him telling me about a woman. From his description I only remembered her pale face. He repeated, a couple of times, how pale she was when he last saw her.
In my memory, anxiously, some women’s faces that I had said farewell to started whirling, some faces I had encountered on ships and trains. That made me gasp, so I went out, into the corridor. The train had just reached the summits of Frushka Gora. Some branches were knocking on the window pane, that was broken.
Through it, the humid, wet, cold scent of trees started spreading inside the train, and I could hear the murmur of some creek. We stopped before a crumbled tunnel.
I wanted to see that creek, that kept gurgling in the darkness, and I had the impression that it was red, and cheerful. My eyes were weary from the lack of sleep, and some weakness, from the long journey, came over me. I thought: look, how there aren’t any connections in this world. My friend loved that woman, and she was left alone, in some snow-covered house, in Tobolsk. Nothing can be kept. Even me, so many are the places I’ve been to.
And yet, here, how cheerfully does this creek flow. It is red and it murmurs. I leaned my head onto the broken window pane. Some soldiers were walking, on the roof, from carriage to carriage. And all those pale faces and all my sorrow disappeared in the gurgling of that creek in the dark. The train couldn’t move on. We had to climb the tunnel at Chortanovci and walk to the other side.
It was cold. I walked among the crowd of unknown passengers. The grass was damp, so we were sliding slowly, and some were falling. When we finally climbed the hill, underneath we saw the Danube, gray, hazy. The mist, behind which there was an inkling of a sky, was infinite, endless. Green hills, like islands above ground, were vanishing in the dawn. I was lagging behind.
And my thoughts, still, followed my friend on that journey of which he was telling me with some bitter humor. Blue seas, distant islands, unknown to me, scarlet plants and corals, which I remembered, probably, from geography, kept hurling into my thoughts.
Finally, the peace, the calmness of the dawn, slowly started filling my being. Everything my friend was telling me, and he himself, in his torn, army overcoat, remained inside my brain, forever. All of a sudden I remembered the cities, and the people, that I’d seen coming back from the war. For the first time, I felt some immense change in the world.
On the other side of the tunnel, another train was waiting for us. Even though it was dawning in the distance, in the train it was still completely dark. Weary, I sat in a gloomy corner, all alone. A couple of times I repeated to myself: S u m a t r a, S u m a t r a!
Everything is entangled. They have changed us. I remembered what life was like, before. And I bowed my head.
The train started off with a roar. I was lulled to sleep by the fact that everything was so strange—life, and the great distances within it. Think of all the places our anguish has reached, all the faces we caressed, tired, in foreign lands! Not only me, or him, but so many others as well! Thousands, millions!
I thought: how will my homeland greet me? The cherries must be ripe already, and the villages are full of joy. Look, how even the colours, all the way to the stars, are the same, on the cherries, and on the corals! How everything is connected, in the world. „Sumatra” – I said, again, mocking, to myself.
Suddenly I trembled. Some unrest in me, that hadn’t even reached the consciousness, woke me up. I went out to the corridor. It was cold there. The train stood still in some forest. In one carriage, people were singing. Somewhere, a child was crying. But all those sounds were coming to me as if from a great distance. The morning chill came over my skin.
I also saw the Moon, glistening, and I smiled inadvertently. He is the same everywhere, because he is dead.
I felt all the helplessness of ours, all my sorrow. „Sumatra”, I whispered, with a strange air.
But, in my soul, deep inside, despite all the reluctance, I felt an infinite love for those faraway hills, snowy mountains, all the way up to the frozen seas. For those distant islands where, maybe, all that we've ever done, is happening. I lost the fear of death. Connections with the world around me. Like in some insane hallucination, I was floating up into those endless, morning mists, to stretch my hand and caress the distant Ural, the seas of India, where all the blush from my face had gone. To caress the islands, the loves, the enamored, pale figures. All the intricacy turned into an immense peace and endless consolation.
*
Later, in a hotel room, in Novi Sad, I put it all down into a poem.
Belgrade, 1920.
Translated by Lazar Pašćanović