Hvala, Zoro:)
Bilo me je, uglavnom sam citala, tako da i kad se čini da me nema, ima me...
Mada, ponekad poželim da pobegnem od svega, ponajpre od ljudi, ali, krize dolaze i odlaze, čini mi se - da bar ogreje, nekako je sve sumornije u sumorno vreme...

Pozdrav od sveg srca, Zoro:)

I proslost i sadasnjost je ono od čega neretko bezimo. Ako je čega lepog bilo u proslosti, mi upravo (bar ja) bezimo od toga, jer boli sto nije trajalo, ako je sada loše, boli sto je loše...

Opet, daj Boze da ponesto i ne docekamo,mnogo toga vreba... Kad se sve sabere, to neretko postaje buckuris od kojeg se sve smuci.

Uglavnom, bezanja nema, gde god da pobegnes, od sebe nigde.

Nikad mi neće biti jasno, kako to da jedne veceri legnemo srećni, s puno nade i planova, a već sutradan smo na dnu koji ni sanjali nismo?!

Ima i obrnutih situacija, a ja i tad strahujem: Dokle će trjati, kad će kraj?

Možda je ipak bolji miris proslih jorgovana (figurative) bar su postojali i mirisali?

Mislicu o tome sutra:)

Srdacan pozdrav, No..

Moracu u dva dela, nešto mi je los internet poslednjih meseci, pa teško ode duzi tekst...

Shokirana, uplasena, otrcala je...

Prvo sto je videla, bilo je zašto je krio da je bolestan.

Zašto je izbegavao...

Hitno su odstranili oboleli deo tela, i dani cekanja na analizu odstranjeng bolesnog organa, bili su kao godine, a rezultat je ibo porazan: Maligno!!!

Dve godine se borila da mu ulije snagu, potplacivala gde je stigla, vise bila u Beogradu nego kod kuce (posao, dete, sve bi trpelo mnogo vise da u pomoć nisu priskakali njeni...Njegovi su bili na izmaku snaga...

Gubitak kose, teske reakcije na hemiju kojom su ga kljukali, i na kraju otpusten kao zdarv, s kontrolama na svaka tri meseca...

Godina dana je prošla od operacije, ponekad mu je dobro, ponekad loše, sve stagnira sto je dobro, makar i ne napreduje...

Ali, on se otudjio. Nacisto!

Prozlio!

Jedna prica u tri dela, ne može drugacije:(

„”Deo te atrakcije jeste podsmeh tuđem bolu. Ko ume da vidi taj podsmeh i ostale atribute atrakcije bola ima jednu dodatnu bol: ne može da učini mnogo za one koji žude za atrakcijom bola da bi njome anestezirali same sebe već umrtvljene od bola. „

-----------------
???

”

Boljo
Sredi svoje misli, pa ćeš videti da nemas šta da sređuješ...

Tamo gde vlada sila, nema ljubavi. Tamo gde vlada ljubav, ne vredi nikakva sila.

Kap ljubavi je mnogo vise nego okean razuma...

Ne živi u proslosti da ne zanemaris sadasnjost koja donosi buducnost...

pozzz
-----------------
Lepo, No, lepo...
Koliko i moguće, ne znam

Vidis,kada se covek nadje u odredjenoj situaciji (mislim iskljucivo na problem) ono sto svesnim delom posmatramo može biti samo jedan ugao koji vidimo, jer ga iz jednog i posmatramo. Ono čega nismo svesni (nesveno u nama)daje nam mnogo vise informacija, samo nismo sposobni da u datom momentu to iskoristimo,a to je upravo ono nesvesno bezanje u proslost, pa nam se može destiti da jurnemo pa se opecemo, onda bezi nazad u sadasnjost koja je često hladna, a to bi onda bilo kaljenje, a kaljenje je vrlo bolno dok traje, kad se prekalimo, onda valjda nije ni važno vise...

Pozdravce:)

Zasad, samo ovo, ako ode:

Nešto sto sam sto puta svuda napisala: Jednog momenta si srećan, sledećeg se može srusiti sav svet, kao kula od karata.. Ili, da pokusam da budem „slikovita”:

Legne se jedne noćiu toplu postelju,ususkan, sve mirno, toplo, napolju duva hladan severac, pada kisa, grmi, seve, ma šta god, ali, ti si (žena iz price, ma ko) tako sigurna, zasticena, da bi već sledećeg momenta se nasla u ledenoj vodi, punoj brzih talasa koji nose, i u prvi mah ostanes bez daha, i mislis da je gotovo, ako stignes da se upitas: Otkud, zašto, kako, a onda se kako tako saberes i pokusas spasti, plivas koliko i kako možeš i umes, samo da se dokopas obale, šta god na toj obali da je, od hladnih talasa koji na dno vuku- bolje je...

Recimo onda da je ipak bolje biti na obali, makar koliko neprijateljska bila, manje je strasna od uzburkane hladne i duboke vode...

„Долетеће ласте
И гнијездо ће свити,
Нестаће мрака
И свјетлост ће бити.”

------------------

Predivno:)

Merlin, i dalje imam problem s intrenetom, zaista sam pazljivo procitala sve sto si napisala, ali da se silom prilika ogranicim

DOCEKUJMO NEOCEKIVANO

Gde da svrstam one sto istinu od laži ne razdvajaju
a prave se kako ostru granicu između to dvoje podvlace,
pa me na onog napuljskog nesrecnog plemica podsecaju
sto 14. puta na dvoboj idjase, braneci svoje mišljenje
da je Dante veci pesnik od Ariosta
a kad u poslednjem bi smrtno ranjen, priznade
da nikad nijednog nije procitao?!

Možda bi najbolje ocekivati neocekivano
da bi ga učinili ocekivanim,
pa bi onda uvek znali da nema neocekivanog?
Ko bi se mogao snaci u svemu ovome,
i je li sve bas toliko nerazumljivo koliko izgleda?

Možda ja nisam ona Beatriche, ali ni ti nisi onaj Dante
sto je u Pakao zalutao, pa sve krugove prosao
i iz devetog izasao pravo u Cistiliste pa u Raj (zemaljski)!
Već si se u prvom izgubio, pruzene ruke nisi video...
---------------------
(Biljana)

„Isto delo, gledano iz raznih pobuda,
može da bude promašaj, ili da bude čarolija.
Ista daljina, merena raznim potrebama,
može da bude tu negde, ili da bude čak onamo.

Ista svetlost, za nekoga je melem,
za nekoga opekotina.
Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgraničnost.
Ne menjaju se reči, nego njihovo značenje.

Kad jedna škola svrgava drugu školu,
tačno se uspravlja na ruševinama stare:
koristi isti materijal,
samo ga drugačije razmešta.

Ne menjaju se temelji. Ne menjaju se učenja.
Jedino što se menja, to su učitelji.
(Mika Antic)

P.S. No, tvoj mail?

Pozdravce”

UZMI SVOJ SUVENIR

U kakvoj smo to cudnoj igri protivnici, nas dvoje?
Ko zna koji put se pitam, a čak i ne marim vise...?!
Pa, opet, ne shvatam zašto sam iznova i iznova
shokirana kad okrutnoshcu zaokupis moje vidike
svaki put kad mi pripises najgore moguće motive
još manje: Zašto ti toliko znaci?

Nisi toliko siguran koliko mislis da jesi?
Nisi toliko izgubljen da ne shvatas tragiku gubitka?
Želiš da doprem do tebe na nekom podsvesnom
nivou?!
To sto mi dodje da zaurlam od ogorcenja: Cekaj,
nisam još gotova, još razgovaram s tobom, to je
prirodno.

Neprirodno je, čak bolesno tolerisati mlako i razvodjnjeno
tvoje prisustvo. Krsh si izbacen na obalu posle brodoloma
po kojem neću rovariti, jer ničeg vrednog neću naći.
Da si umeo samo, da si zeleo, da sve postavis
kao privremenu opsednutost nekom samo tebi
znanom razarajucom silom, mogla bih da ti oprostim.

Stanje privremenog trajanja pretocio si u vecno.
I ne mogu da nateram sebe da sacuvam bar malo ljubavi
makar bila jadna poput starih neravnih tapeta ispod nove boje
U ubijenim vezama ne želim da cuvam suvenire.
Zato tebi ostavljam... Tebe... Gasim za sobom svetla
znajuci da ćeš ih upalit, i makar koliko sve bljestalo
znacu da u kuci nema nikoga...

JOs neto, No ( a povodom ove pesme koju si ostavio, da svaki covek pati...

Nama se uvek čini da mi najviše patimo, a to jeste tačno (ne znam rece li to Mesha ili Andric) jer, svaki covek oseca samo svoju bol, zato tako i misli. To ne znači da ne saoseca sa tudjom, ali, i zore svicu, samo sto niko ne može sacekati zoru ako nije proziveo noć:

Mido, hvala za pesmu, upavo je slusam, pozdravljam te:)

Dragoj Merlin ne odgovorih na njen dug post, iziskuje bas veliku paznju, ali svakako neće izostati...

Prethodni post upucen Salu..
---------------
Voleti, kažu, znaci paziti na samocu drugog- i pazite sad - nikad je ne ispunjavati, čak i ne prepoznavajuci je!

???

U redu je ako neko ne želi da njegova tisina bude ispunjena, neka ne bude.
Neka se onda ne trudi da bude preglasna, neće je imati ko slusati...

NIsam znala, No, bas mi je drago:)
Pesmu nisam odslusala, jer moj „dvojnik” se danas kacio čitav dan, meni preotane malo „pauze” kad se on iskljuci i kad mogu nešto samo da otvorim, i to jedva, pesmu nisam usplea osim naslova, pa valjda će sutra biti bolje, rado ću je slusati:)

P.S. To je negde u Istocnoj Hecegovini, na granici sa Crnom Gorom?
Pozdravi:)

Sale, ne znam zašto me tvoj tekst asocira na Koeljovog
Ratnika svetlosti?!

--------------
Ratnik zna da postoji takozvani „efekat slapova”. Vrlo često je bio u prilici da gleda kako izvesna osoba nepravedno postupa prema nekome ko nema hrabrosti da se suprotstavi. To znači da je dotična osoba, iz kukavičluka i želje za osvetom, istresla svoj bes na nekom drugom, slabijem, koji ga, sa svoje strane, istresa dalje, na nekom trećem, stvarajući tako čitav lanac nesreće. Niko ne zna unapred posledice svojih svireposti.Zato je ratnik svetlosti vrlo oprezan u rukovanju mačem, i prihvata jedino onog suparnika koga smatra dostojnim sebe. U trenucima besa, udara o stenu i ugane ruku. Ruka se posle izvesnog vremena oporavi; ali dete koje je dobilo batine samo zato što je njegov otac izgubio jednu bitku, ostaje obeleženo za čitav život.

Pozdravce

V.V.

Merlin, ostah ti duzna...
Ono za pticu i planinu, i moglo bi su tu stosta napisati, ali, uglvnom razumela poentu.

Dakle:

„Svoje snove ne ostvari samo dve vrste ljudi:
- prvi su oni koji nikada ne krenu,
- a drugi su oni koji prerano odustanu.”
--------------------------
P.S. Jednom sam procitala nešto vrlo poucno, a svodi se na sledeće:
Jedan covek je pokusavao razbiti stenu cekicem, i stotinu puta je udarao, ali ni trun nije odvalio.
Onda je u smiraj dana posao kuci, i onako iz cista hira ne nadajuci se ničemu, zamahnuo još jednom, i gromada se rasprisila u komadice.
Nije taj poslednji udarac razbio kamen, nego oni prethodni pokusaji...

NEVER GIVE UP, NEVER!!!

Pozdravce

„Dok god ima noći biće i svanuca...”

Draga Preljo, nekoliko puta sam procitala tvoju predivnu pesmu, i zamalo zaplakala, i rizikujem da me (opet) otpuze za patetiku, ali svesno, i nije me briga...

Kao da si ove stihove prepisala iz mog srca, neverovatno kako me nekako pogodise, i neverovatno je kako za neke snove saznaš prekasno, upravo onda kad se ugase ili ti ih neko namerno ili slučajnu- ugushi!

Hvala ti na predivnoj pesmi, i ostavicu ovde nešto sto je možda bilo (mada sumnjam) o jednom snu kojeg na zalost više ne sanjam, ali tek SAD možda mogu da ga protumacim, prekasno:(

Ljubim te, draga nepoznata preljo stihova meni tako bliskih...

Oboje ste divni, Prelja i Sale:)

Svakako ću vam odgovoriti nešto kasnije i nešto opsirnije...

RECI NISU INSEKTI

San li je, java li je?!

Deset godina u trenu nestade, sve je ponovo isto, a ništa vise nije isto.
Ponadah se da me nije video, zaokrenuh i zakucah se u prvi izlog.
Vencanice, rukavice, velovi, tasnice...(Nazdravlje)!

- Koliko ja znam, cerka ti je premala!

Odskocih kao da me munja pogodila ( možeš pobeci ali se ne možeš sakriti) i okrenuh se uz nezapamceni napor: Otkud ti?! Kao da smo se juče rastali, kao da je Sidnej tu preko puta. malo ulevo. Kao da između nije protekla reka deset godina duga!

- Što se krijes?

Ja, „zapanjih” se?! Nisam te videla, nisam ni sanjala, i...slezem ramenima (kao i uvek, znalacki tumaci taj moj gest, ali nemam izbora).

Da sednemo negde, kaže - sutra se vracam pa...

--------
Zaista, otkud ti u ovom gradu posle toliko godina?

- Umro mi je otac...pa

O, prekidam ga, izvini, nisam znala, moje saucesce..

Ne, prekida on mene, nema potrebe...U ocima mu mrtvilo, sivi prostor i ruzno secanje.Znam tu nelepu pricu...

Pijem kafu, oci mi malo zavodenise od oprzenog jezika, ali hrabro istrajavam kao da mi od nje zivot zavisi dok me njegov pogled skenira...

-Pa, šta mu je bilo, od čega je bolovao?!

- Od čega god, zar je važno?! Osim mene, skoro da nikoga nije bilo, vise svestenika nego pratnje, nije bilo one, ni onih zbog kojih je ostavio majku i mene, nikoga...Mene su obavestili. Njegova sam krv, iako on nikad nije bio moj otac.
Reci mu se mucno otkidaju sa usana, a ja u neprilici srchem već popijenu kafu..

-Nego, kako si ti, pita? Izgledas lepse nego pre deset godina, i..

Ne pomazem mu da nastavi, u mislima mi iskrsnu matursko vece kad smo još uvek zvanicno bili par, poslednji put. Sutradan je nestao iz grada...

- Čuo sam za tvoga muza, nastavlja, ali ga prekidam: Dobro je sad, prošlo je, kažem glasom koji ne trpi dalja objašnjenja.

U nemogućnosti da se odbranim od navale nečega sto trenutno ne mogu da definisem, svesna sam da i nemogućnost ima svoje granice i da ću platiti cenu.

-Dobro, onda, pricaj mi, pricaj šta hoćeš, uvek sam voleo zvuk tvoga glasa i tvoj osmeh koji danas ne videh, jesam li ja razlog što se smrzao na ovolikom plusu?!
Nabacujem osmeh Mona Lize ( verovatno je njen u odnosu na moj, bio izuzetno srdacan) i trabunjam nešto o svemu i svačemu, ništa konkretno.

A ti, tvoji?!

Mamim da izmamim koliko se može, i slusam o dva mala sina, ženi, poslu, majci, a hvatam sebe kako ne slusam bas ono sto prica, i da pokusavam da pronadjem boju u njegovim rečima, tugu ili sreću? Ili nešto između? Ne uspevam, ili ne želim, ili i ma šta da je od ovo dvoje, ja osecam da me na neki cudan način i boli i ne boli.
------
Pišes li još uvek pesme, pitam ga?

- Da! Volela si da slusas kad ti recitujem. Volis li još uvek poeziju?
Da (i pišem pomalo, ali ocutah).

Razgovor zapinje pa onda krene nasumice, nepovezano, i znam da sam kriva što ne uspeva da se nekako svede na kolosek razumljivog, znam, ali tolike godine sam sanjala da ga ponovo vidim, da ga pitam, i sad kad imam priliku, ja se osecam kao da sam na pozornici da predstava upravo tece, a ja zaboravila tekst...
Pravi kosmar bojim se, nastace posle predstave, slutim da predstoji, ja bih da pobegnem, da se pozdravim, da odem..

Godine između nas, druge ljubavi, hiljade kilometara udaljenosti, prva ljubav između, duga 4. godine.

Previse ograda i pregrada, a zivot ipak ne možeš da ogradis, stvari te uvek premasuju, ali je možda u tome poenta sto nisam umela da zapusim prvu rupu u toj ogradi, a ona je bivala sve veca i veca, pa smo kao Titanik i potonuli?!

Ali, ja je nisam videla. Nisam znala da postoji.

Osecam da me hvata bes, da ću eksplodirati, i da mi to nje potrebno, da moram da pitam, a onda klonem: Cemu?

Vise nije važno, više ne boli. Odavno...

Boli me samo secanje na bol.

Trebalo bih da krenem, kažem, ali ne ustajem. Nasumice palim cigaretu iskopanu negde sa dna torbe, zaboravljajuci da sam se pusenja manula pre tri meseca.
Malo mi se manta u glavi, ali izdržavam i furnjam kao stari cunak, bez pardona. Samo da se ne zagrcnem, a sva je prilika.

-Zašto zuris, pita, pa vise ti ne zapoveda otac a i ne varas muza, znaš i sama da ovo nije varanje..

- ???
- Otkud ti ova aluzija na mog oca, presekoh ga?!

Ustuknu (znak za uzbunu u glavi se oglasava, pritajen ali ipak cujan), ma ništa, mlako dodade (izgleda mi da je kosmar na vidiku) - zaboravi!

Ne pada mi na pamet da zaboravim! Bes pokulja, poklopi me ali ne toliko da mi potopi onaj cudan prizvuk u njegovom glasu, ogorcenost, rekla bih čak i mrznju!

- Pa, tvoj tata je zeleo da ti postans neko, a ja sam bio niko...

O cemu ti to?

Ne odgovara, kao da ide za svojim mislima, nadoveza se monologom: I, šta znaci biti niko i biti neko?!

Palim drugu cigaretu, kasljem...
- Hoću da znam o cemu pricas?!
Bubnja mi u glavi, iznenadni bol i mi probada slepoocnice, skoro da previdjam da uopste otvara usta.

Ne mogu da čujem šta govori, pa ipak osecam da me nešto od tih reci okrznu kao metak, kao secivo:

- Mogla si reći da si iz sazaljenja sa mnom, da si fina i nezna sto sam...sto je moja majka kucna pomoćnica, nadnicarka u tudjim kucama, i da sa mnom nemas buducnosti i ...

Ma, o cemu ti to, zaboga?!

- Eto, rekao sam, ali, vise nije važno, sad sam neko i ti si neko (ogorcenost njegova me truje), i pusti oca, pokusaj ga razumeti, ja sam ga odavno razumeo..

TI? Šta ti imaš da razumes nešto sto moj tata nikada nije ni rekao?! Izmislio si! Ne znam zašto, ali,nikakvo tvoje opradanje ne tražim, ne treba mi, suvsino je. Ne znaci mi vise ništa. Samo nemoj lagati! Četiri godine iz sazaljenja?!

Reci kuljaju iz mene nekontrolisano, mucajuce reci, saplicu se jedna o drugu poput nečeg previse oprog za gutanje! Ti si taj koji je pobegao, ti si taj koji je..
Ha, graknuh (al' bukvalno)savladana, a sad si neko, je li?!

Želim da ustanem i odem, ali nemam snage, čini mi se da ga nisam dovoljno povredila, ili bar ne dovoljno da ga na mestu ubije.

- Pa, nije on bas tako rekao, ja sam tako zakljucio, šta bi drugo?!

Je li? Izveo neki svoj zakljucak.
Zaboravi, kaže ponovo!

I hoću, kažem besno, a neki crv sumnje kljuca duboko u meni, htela bih da pitam šta je tačno rekao, ali, neću. Zašto bih? Zašto nije pitao mene?!
-----

Znaš li da i ja pišem pesme, objavih glasom kao da sam pronasla dosad nepronadjeno oruzje kojm se bezbolno ubija a i nevidljivo je?!
„Nevino” se osmehujem (sto će reci beslovesno ), hoćeš da ti izrecitujem bar jednu, ili samo kraj jedne?! (Dini je na kraju pitala je li srećan, Bad je rekao da o tome vise i ne misli)

Ne cekam njegov odgovor, ne vidim kako reagujem, krecem kao da ostrim noz da secem neki kolac ili ne daj boze necij vrat:

„I sad se pitas otkud ove bujice? To shum poslednjih prelistanih stranica...” i prekidam se u pola reci.Ne, ne želim, neću! Odbijam i sam nagovestaj pokusaja da me nagovori.

Cuti...

Konstatujem da se još nešto se nije promenilo za ovih deset godina: Njegova cutljivost.
Govorio je da njemu reci lice na mnostvo sicusnih crnih insekata koji lete unaokolo dok ih ljudi izgovaraju i da samo izazivaju nesporazume (O, neka me Bog ubije ako ću to ikad razumeti). Zato ih je radije bacao na papir, kao da tu nisu mogle da povrede koliko i da izlece.

Nepojmljivo za mene koja reci nikad nisam stedela, jer sam smatrala da uvek prenose neka znacenja, i zato mi se cinilo da njegova ljubav ostaje zaglavljena negde između usana i srca.

Sada znam da je to bila istina. Postojala njegova ljubav!
Posle toliko godina, ja to znam, ali, sad vise nego ikad znam i da je on žrtva svog nakaradnog vidjenja neizgovorenih reci, onih koje je pre koji tren izgovorio a ne onda kad je trebalo. Ja sam bila kolatralna steta?!

Ustajem, nemam vise šta da tražim ovde. Bas ništa!

Prvi put (valjda i poslednji) pogledah ga otvoreno. Isto ono lice, bez ijednog znaka promene posle deset godina, i oci koje su dugo bile moja ogledala. Tuzne su...

- Nije vise važno !Mnogo sam patila kad si otisao, i kad si me pre toga izbegavo, kad sam lutala ulicama trazeci te, vrebala te u skolskim hodnicima, a ti se skrivao, i kako je telefon cutao ili nije zvonio za mene i kako.. Sad to vise nije važno, već odavno nije..

- Moji koraci nikada nisu otisli.

Opet izgovara reci koje ne pristaju ovom vremenu. Nekad davno, možda.

Sad je kasno!
Prekasno!
------

Stajao je s rukama u dzepovima i gledao me. Njegov me pogled pratio niz ulicu.
Ne mahnuh mu, ne mahnu mi..
----

Ulazim u roditeljsku kucu. Tata je sam: Bas sam skuvao sebi kafu, ima i za tebe, kaže, a radost sto me vidi čitam iz svakog pokreta, svake reci...

Prihvatam solju, raspitujem se kako mama (kako deda, kako striko, kako svi) i onako, kao uzgred: Znaš koga sam videla danas? Nećeš verovati... i beskrajno polako izgovorih njegovo ime (Opet srcem kafu naglas, drugi put tog dana).

Čini li mi se ili mu lice promeni boju?

Pa, dobro, nekako propenta, kako je on, i kako...i ...otkud, i...

- Dobro je, nasmesih mu se.

I ti si, zar ne? I ti si dobro, briznost mu zaseca bore na celu?!

Nosena iznenadnim porivom, sageh se i poljupcem izgladih novonastale bore.(Dinin tata je imao brkove, moj ih se grozi): Odlično sam, ne brini smejem se vedro. Ne brini, tata, zaista jesam.

(Biljana)

Predivna, izvinjavam se sto pogresih u kucKanju...

Draga Enigmo, istinita je, iskrena je:)

Mada, kad nešto razmislim s ove distance (mislim na vreme) da li smo bas uvek u pravu?

Mene nikad toliko ne može da pgodoci gluvoca reci, ona gluvoca koja potice „od usiju”, koliko gluvoca duse.

Ovo nema veze s pricom, mada na neki način i može da ima...

Ljubav (kažu) poznaje mnogo razlicitih oblika, i umetnost je prepoznati je. Nekima od nas (možda) taj dar nije dat?!

Jer, mi vidimo samo ono za šta smo sami sposobni u dobru i u zlu. Možda vidimo stvari (ljubav pre svega) onako kako odgovara nasoj predstavi, i želimo biti voljeni onako kako mi volimo. Možda iz tog razloga nam svaki drugi način (p)ostaje nerazumlji, još gore- nevidljiv. Zato i posmatramo sa sumnjom i nevericom, jer ne prepoznajemo znake zato što ne razumemo njihov jezik, a slusanje dusom može biti ubitacnije od slusanja reci, i ko bi se sad tu snasao?

Kao kad upadnes u gustu maglu, niti znaš da li je gore sto ništa ne vidis, ili se bojis onoga sto ćeš videti kad sa magle povuku...

Srdacan otpozdrav:)

„Ја чекам тице да се снова јаве. ”

Heh, Sale, gde me nadje:)
Ne da volim pesmu, ja sam sebe pronasla u njoj, groznicavo želim da se nađemna moru u Irskoj, godinama, poslednje tri nisam imala vremena ni za jedno more, ove godine sam sebi obecala irsko, da li si upamtio koliko puta sam pricala (pisala) da mora biti da sam u proslom zivotu bila Irkinja, jer, Irska (mada s ovom pesmo veze nema) je moj raj na zemlji, ja moram do mora, divlji poziv je jasan i ne može biti odbijen, a što se tiče magli, pa ja sam na njih navikla, ali ova neće boleti, hvala ti na pesmi, zao mi je ako se ti u njoj pronalazis, kolega-lutalce:)
)

Kako ste divni svi, a ja nekoliko dana nisam imala internet, osim koliko za lek, svima zahvaljujem, pesma će danas biti postirana i svima odgovoreno, ljubim vas:)

Malo sam poboljsala Internet, ocekujte me i ja ću sigurno doći, sve vas ljubim i svima ću odgovoriti:)

I tebe, varljivo moje sunce:)

„Samo vrba u proleće plače,
jer vrba je naša sestra rođena. ”

----------
Eto, osim svega otalog...

Ja pokusah i obecah ZORI i ostalima neku pesmu punu nade, sad kad procitam, vidim da je vise elegija nego oda bilo cemu, ali, ipak ne stojim u mestu, a kad se hodi, negde se i stigne...

Srdacan otpozdrav:)

Pronadjoh, kao sto vidis, napisana pre skoro tri godine, za mene ima uvek isti značaj...

јул 1, 2007 од bilja77

CUTANJE

Nikad se nisam toliko plasila reci koliko cutanja
od njega se braniti ne umem,
reci su samo trenutno sredstvo, imaju svoja lutanja,
ja cutanja ne razumem…

Reci su kao pcela roj, mogu me radovati ili rasplakati
med slatki ili zaoka ostra
njih mogu prihvatiti, odbaciti, kao med i jed ih rastakati,
cutanje je ono sto koshta…

Reci su kao otvorena vrata, pozovu me ili odbiju,
uci ću, mrska il’ draga..
Cutanja su zatvorena vrata, i ne znam šta iza sebe kriju
i ne smem dalje od praga.

A kažu, reč je mac koji sece, od svakog oruzja jača,
ali su na cutanje zaborvili…
Tu ne pomaze med ni zaoka opaka. Nema takvog maca,
cutanje su kao kaznu ostavili.

(Biljana)

Za ZORU: Veoma me podsecas na moju dragu internet-prijateljicu, slična si joj veoma (ili ona tebi), jednostavno se takva dusa rodi, i imala sam sreću da „nabasam” na nju (jer, prijatelji su kao zvezde, ne vide se uvek ali znamo da postoje), pa ću ovde ostaviti jedan deo pesme koju sam posvetila njoj,koliko je poznajem, znam da neće imati ništa protiv, jer sličan se sličnom raduje:)

Niposto, draga Zoro, naprotiv...
Samo sam imala neki utisak da sam ti se nešto zamerila, tebi kojoj zahvaljujem do neba:)
Hvala za izbor pesme, i ja ovu obozavam a tebe ljubim:)

Varljivo_sunce, nije moja,stavila sam je pod navodnike, ali, da sam sebe pronasla u njoj, vise nego i u jednom mojoj, zato sam je postirala...Ne znam ko je autor, u svakom slučaju, sjajna je, a tebe ljubim i pozdravljam:)

Izvini, što se nisam ranije javila, rekoh, samo me cekajte, možda na nekoj drugoj temi, svejedno, samo me ne zaborivtie...

P.S. Upravo sam napisala jednu, pokusacu da je doradima, pa ću je postirati, cmok