AURA PRKOSNE SRBIJE

Prolomi se i puce, a odjek za odjekom ..
I još uvek tutnji bola lavina.
Jel` to zver tuce zlom sudbinom nekom
Da nestane Nebeskog Srbina?

Deca Srbije, zbunjena, dusom zadrhtase,
Gledajuci Nebo prizivaju Boga.
Zbise se u redove, za ruke se pohvatase
Ote im se uzdah trenutka istoga.

Ne shvatise cilj pakosne nemani – zveri,
Al` ubrzo zatim, svesni postase.
Pocele su padati kise, al` nikad u toj meri
I tako bespomocni i sami ostase.

Posle iznad one i prkosne Srbije na Istoku
Iz dubine Neba Lik se pojavi.
Aura ko sunce jaka i ljubav u njenom oku,
Pomilova srpski rod i nezno dojavi.

Nismo rođeni da bi odmah Andjeli postali
To ni Bogovi više ne kriju.
Hristom vodjeni, u dusi nosite amajliju
I ucite voleti Nebesku Srbiju.

Kaljali su Srbiju nad nama je bdela sramota,
Voleo sam vas, bese im jasno.
Skinuti zavesu srama bese mi cilj zivota,
jer volet` Srbiju, nikad nije kasno.

Nebo me prihvati, eto - ne posustase zveri,
Al` neće moći Prkosnu Auru da ubiju,
Demonima pravde sam sve ostavio po meri,
A za vas sjaj oka mog` i Naklon Za Srbiju,

analitico… mart 2006-a