Grad je veceras sablasan, sneg je iznenadio sve u gradu, zatekao ih nespremne da se suoce sa belilom sad kad je proleće skoro stiglo. Sve se menja, vreme i ljudi takvom brzinom da skoro postaju nepredvidljivi. Raspoloženja poput oblaka cas otplove cas nadodju kao nerodna godina.
Mnogi su se navikli na nagle zaokrete ali na sneg, sada bas i nisu.
odahnuli su od troskova grejanja pa su iskljucili sve sto greje, jedino oni svetle sa svojim brigama u mracnim sobama, fluorescentne sablasti danasnjice. Nekada je ljubav sijala a sada se sakrila negde zajedno sa starim stvarima i zaboravljenim igrackama, nije da je nestala inače ni ova prica nema bi imala nikakvog smisla.
Ona veceras seta pustim ulicama, ne zato što to inače voli da radi u kasne sate nego sto je muka naterala da izadje. Svadja u kuci je bila nepodnosljiva, zustra u početku a tiha potom. Pomisli kako se ljudi uvek svadjaju kad nemaju para. Stigla je jedino da se okup u hladnom kupatilu koje se od kada pamti za sebe nikad i ne greje. Napuni kadu vrelom vodom i para ispuni za cas sve prostore, onda dugo peskirom brise ogledalo sa koga cure mlazevi vode. Pogled na poluprazan ili bolje receno skoro prazan frizider gde jedino slanina i jaja obitavaju, je odlucio da ostane bez vecere. Dva piva srucena na brzinu popravise slike sunornog dana i odlucise se za njen vecerasnji izlazak po snegu.
Još su joj odzvanjale reci spikera dnevnika, kojeg je otac slusao sa paznjom i povisenim tonom zbog slabog sluha. Šta da radi žena u 45-oj, neudata, nezaposlena, bez buducnosti, bez perspektive da sledećih 40 godiba ako Bog da prozivi iole normalno. Da nije neke lepe proslosti koja se lepi kao pijavica i sisa tecnos polako, pomislila bi kako sve ovo nema nikakvog smisla.
Osrednjost je najgora mana, secala se reci svog profesora knjizevnosti, ali osigurava dug zivot. Oni na dnu i na vrhu zavrsavaju svoj zivot brze.
Pokusavala je da shvati zašto ali ništa joj nije padalo na pamet. I ja sam skroz osrednja, osrednjih godina, osrednjeg izgleda iz osrednje porodica, osrednje pameti.
Uh, zamisli se i poce da koraca brze.
Stigla je u centar, svaki grad u ovoj Zemlji ima svoj centar, valjda zato što su svi gradovi mali, zamisli one nedodjije u Kanadi, pisala joj drugarica da tamo nema nigde centra, sve je toliko prostrano i veliko da se gubi us vim pravcima. Ipak ona vise voli ovde gde se zna šta je u sredini a šta na periferiji. Svi su zatvorili radnje, nijedna hamburgernica ne radi, ko će po ovakvom vremenu da svrati da jede, oseti glad i zamuti joj se valjda od ona dva piva koja su sad plivala u praznom zelucu.
Gomila pasa protrca pored nje, ona malo ustuknu ali se seti babainih reci:
- Pred psima ne pokazuj strah a pred mackama glumi ljubaznost

Ona hrabro prođe pored njih, oni nezaintersovano produzise dalje.

Naidje na pijanca koji se uvalio u izlog prodavnice cipela, mrmljao je nešto i kad se priblizila ugledala je postara, koji je u ruci drzao otvoreno pismo. Biciklo starije od njega je lezalo pored njega, ona ga zaobidje i nastavi dalje. Sneg je nemilice upadao u kosu, zaplitao se o trepavice i veselo pokrivao sumorni grad.
Uostalo, pomisli ona i Dostojevski je pisao bas ovako, zamisli snezne ruske gradove, i zastade ispred velike zgrade koja je nekada bila ponos grada.

Robna kuca.

Sve sto je moglo da se kupi nekada , moglo se naći u njoj. Seti se velikih odmora i kupovanja velikih sendvica sa sunkom i jogurta. Blistala je lepse od susedne Crkve koju su eto sad renovirali i koja se sepuri svoji pozlacenim krstom i bakrenim krovom. Nekako sa setom pomisli kako je vise volela odlaske u Robnu u kucu nego u Crkvu u koju je ulazila dva puta godisnje, za Bozic i za Uskrs, kao usoatalo i sada. Stade ispred prljavih staklastih izloga, reklama već odavno ne svetli, unutra nema ništa, Kinezi su pre par godina održavali zivot u njoj pa su ej i oni napustili. Izlepljeni plakati zadnjih izbora su ulepsani dodavanjem brkova i naocara.

Iznenadi se kad unutra ugleda svetlost, priblizi se vratma koja se kao nekad nekad automatski otvore, senzori još uvek rade, zacudi se.

Zakoraci unutra i strese kapu od snega , protrese kosi i vlazne kapi popadase po podu. Oseti davno poznati miris koji se ngede godinama sakrivao u mozgu.

Glas iz tame pored svetlosti progovori.

- Ko je to tamo?

Ona se zbuni i izgovori svoje ime, ako da to nešto može da znaci onom koji pita.
- Marija

- Dobro Marija šta trazis ovde tako kasno. Robna kuca ne radi.
- Ne tražim ništa vrata su se sama otvorila a privukla ne svetlost lampe.
-Dobro, pridji da te bolje vidim, ioanko sam usamljen. Prijao bi mi razgovor.

Ona pridje svetlosti i ugleda nocnog cuvara, sa novinama u rukama.

- Sedi. je si li za kafu?
-Može sladja.

Cuvar pristavi dzezvu na resou, i izvadi flasu rakije.

- Ne znam da li pijes ali ću te ipak ponuditi.

Nasu dve male casice i pruzi joj. Ona ispi, ne verujuci da u sred napustene Robne kuce zaista ispija casicu rakije sa cuvarem.

- A od kada ste Vi ovde? Mislim nisam Vas vidjala pre a i zašto cuvate ovu napustenu zgradu?
- Kako mislsi napustenu, pa vidis li valjda koliko ovde ima stvari?
- Ona se okrenu oko sebe i ne vide ništa, pomisli da je veceras nabasala na ludaka, pa se opet seti babinih reci:

- Kad sretnes ludaka, pravi se da si veću ludak od njega jedino će te tako razumeti
- Da zaista, sve ove stvari su vredne, bilo bi steta da neko sve ovo pokrade, nastavi ona razgovor

- Najviše na svetu mrzim kradljivce i neradnike, nastavi cuvar.
- I ja , nadoveza se ona i opet nazdrvai sa nasutom casicom. Pomisli kako će sve ovo ispijanje na prazan stomak da je obore, ali osrednjost ponekad iskoci, ona pomisli ovaj put na vrh.
A zašto ne na dno , nije ni pomislila.
U ludom vremenu lude stvari ponekad izgledaju normalne.

-A od kojih si ti , ne poznajem te iako si mojih godina
Ona odgovori iako ni ona njega nije znala. mali grad daje prednost da se svi poznaju. Omerka ga i zaprepasti je pomisao da je ipak zgodan, koscate ruke i ramena, odlucan pogled i blage oci. A ruke , kao ruke sveca na ikonama, koscate i pitome.

Kafa je bila gotova, ona zapali cigaretu i zakljuci da je sasvim ukusna, bas kakvu ona voli.

Razgovor se nastavio i posle kafe, isprica mu ona sve o svom osrednjem zivotu. On se zacudi pri izjavi da nije udata i rece da tako zgodna žena ne bi trebalo da je sama. Ona ucuta, povi glavu i oseti njegovu blizinu. Cuvar je poljubio iznenada i tako silovito da se svi mirisi proslosti oslobodise i pokuljase napolje. ispunili su Robnu kucu trazeci izlaz. Sva vremana se spojise u jedno i ona ugleda stravi oko sebe, ne verujuci.

Dugo su se ljubili, dok je sneg padao neprestano a kada Crkva odzvoni ona ustade i rece da mora kuci. Cuvar je pomilova po kosi, uze jedan svileni sal i pbomta joj oko vrata

- Mala nemoj da se prehladis

Poljubi je za rastanak i ona izadje na sneg. Okrenu se i ugleda ga kako joj mase kroz prljava stakla, sada ope zapazi da nema stvari unutra, samo on kako joj mase i svetlost nocne lampe.

Pomisli kako je ono pice koje je popila na prazan stomak izazvalo halucinaciju, ipak i ona mahne i potrca kuci. Opet je susretose psi lutalice, pijani postar je i dalje mahao otvorenom kovertom, centar grada se udaljavao i ona stize kuci, zavali se onako obucena u hladnu postelju i zaspi sa smeskom.

Sutradan je otac probudio grdeci je sto je legla obucena, mjaka je tuzno klimala glavom. Ona ustade sa glavoboljom i grizom savesti. Bi joj zao njenih roditelja i pozeli da ne brinu toliko o njoj, a onda se naljuti shvativsi da vise nije dete, da ina 42 godine, da nema posao,ni muza ni decu. da nema buducnosti u ovoj Zemlji, da će opet u novinama procitatai gomilu laži, da će najavljivati plodno lepto i bogatu letnju sezonu, da će banke objavljivati smanjennje kamata , da će dinar rasti i prerasti Euro, da će zemlje uci u Evropu, kao da već nije u Evropi, da će ukidanje viza konacno omogućiti ljudima da odu u Svet, da će prognozirati porast zaposlenih da će kukuruz ove godine nadmasiti sezonu prošle i da će sve naizgled izgledati bolje a u stvari neće.

I ustade sumorna, kao i njene misli, sneg je i dalje padao.

I seti se noći pomisli kako nije dovoljno sto je i osrednja nego i i na početku ludila.

Pocne da se oblaci i ispod crvene majice ugleda svileni sal.

Osmeh joj se razvuce kao ribarska mreza pred bogatim ulovom. I pomisli kako osrednjost u vremenu nekada ne znaci ništa.

Ama bas ništa!