Putovanja

Dosta mi je putovanja. Znam svaku sliku u svakom muzeju u svetu, svaku cipelu, svaku vindjaknu i svakog bartendera... Umoran sam od svega toga, a naročito od čekanja prtljaga na aerodromskoj traci. Ali, putovanja su potrebna da bih se zaželeo Beograda i bolje video iz daljine sve njegove vrednosti. Zasad ne želim da putujem nigde, najdalje mesto na koje stižem je Ada Ciganlija.


Ljubav

Umoran sam i od ljubavi, ali je se rado sećam. Ponekad mi kroz glavu prolete sve moje stare ljubavi. Zanimljivo, mada su prošle godine, one su još uvek mlade i lepe i još uvek me ne primećuju. Ljubav je opaka bolest!


Prijateljstvo

Mogu da se pohvalim da imam prijatelje koji me znaju još iz vremena kada sam imao sjaj u očima i tamnu, a ne sedu kosu. Čuvam ta prijateljstva kao najdragoceniju stvar na svetu i trpim njihove, ponekad hirove, ponekad mala izdajstva, znajući da ni ja nisam savršen i da je teško i sa mnom.


Novac

Novac mi nikada nije ništa značio. Živim potpuno izvan njega i kad ga nemam, moj život se ne razlikuje mnogo od vremena kada sam ga imao. Na nekoliko mesta u gradu mogu da pijem na kredu, a česta putovanja u inostranstvo uvek finansira neko drugi; bogati prijatelji ili redakcije listova. Što se tiče garderobe, neću iznositi ni ovo što imam, a stare stvari ponovo ulaze u modu.


Hrana

Ne obraćam mnogo pažnje na to što jedem, više na ono što pijem. Uglavnom volim svakodnevna, obična jela, ona koja je nekada kuvala moja baka. Na prvom mestu je pasulj sa suvim rebrima, gulaš, pileći paprikaš, kupus i, naravno, jagnjetina na sve moguće načine.


Slikarstvo

Ja sam akademski slikar i naivni pisac jer za pisca nisam učio. Za slikarstvo je potrebno najmanje nekoliko života, a ja ovaj jedini, kratki moram da delim sa literaturom. Najradije se ne bavim ni jednim ni drugim, već sedim i buljim u plafon.


Književnost

Muka mi je od književnosti. Nervira me sva ta buka oko novih knjiga, takmičenja, spletki, nagrada, dobre i loše kritike, žirija i svega ostalog što uz to ide. Kada mi izađe nova knjiga, a upravo je izašla i zove se „Anglos”, poželim da me nigde nema, zavučem se u tišinu i slikam.


Osmeh

Najviše ćete naljutiti svoju ženu ako se smejete u snu!


Nada

Čovek bez nade je mrtvac koji hoda. Oduvek sam se nadao nečemu lepom i to me je održavalo u najtežim časovima. Sada se nadam da ću jednoga dan biti visok i plav.

-Momo Kapor

*

http://www.youtube.com/watch?v=KkiVkinGx8U

Momo Kapor: Bre

Poslednjih desetak dana u Beogradu je boravila moja stara prijateljica, princeza Jelisaveta Karađorđević.

Došla je da poseti grad u kome se rodila. Ljubazno su joj pokazali Beli Dvor. Prošetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila devojčica. Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka.

Na njenom crnom slamnatom šeširu širokog oboda, sve vreme je venulo žuto cveće koje je ubrala na Kosovu Polju.

Za razliku od skorojevića obogaćenih preko noći, koji kada se vrate u Beograd iz belog sveta, imaju čitav niz primedbi na sve i svašta, Princeza se zaljubila u ovaj grad. Zavolela je, kaže, ljude, ulice, drvorede, našu hranu i način života...

Kada smo se upoznali pre dvanaest godina u Njujorku, otkrio sam joj tajnu, da sam kao dečak ljubio svaku žabu koju bih uhvatio.

— Zašto si ljubio žabe?

— Za svaki slučaj! — kazao sam — Nikada se ne zna kada će se neka žaba pretvoriti u princezu...

U međuvremenu, Princeza je naučila da sasvim pristojno govori srpski i da piše ćirilicom.

Kao i sav otmen svet, ona govori odmereno i tiho. Mi, naravno, galamimo i pričamo svi uglas. Zbog toga je Princeza naučila da kaže: „Nemoj da se dereš!”

Sedeli smo na jednom brodu na reci Savi i posmatrali šetače na keju. Sve beogradske devojke izgledale su kao princeze iz nekih začaranih, tajnih novobeogradskih kraljevstava.

Jedanput sam pisao o njima:

„Leti, mi smo, zaista, najlepši narod na svetu! Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem počne da topi rimska šminka, kada se izađe iz kuća i automobila po kojima se raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira — dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su samo jedne farmerice i jedna majica, pa da golim telima ušijemo dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu artificijelnosti... Više nije važno šta ko poseduje — sve što je lepo, leto je izvuklo za kosu na ulicu!”

Kćeri Beograda! Usred krize i neimaštine, one su odevene u čistu fantaziju...

„Nemoj da se dereš!” reče Princeza.

Ali ja ne vodim otmene, aristokratske rubrike (kakvih kod nas, uostalom i nema) pa zbog toga neću ni opisivati šta je sve Princeza radila po Beogradu i okolini.

Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu „Đino” na Leksington aveniji, učio da kaže — bre. Tada nije znala šta znači ta reč, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!

Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju. Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama... Čini mi se da ne možemo ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar jedno bre, baš kao u Bosanaca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno, nepostojano eeee! — koje ima hiljadu značenja i intonacija.

Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!

Potcenjivački: Ma, idi, bre!

Izazivački: Šta je, bre?

Nežno: Ih, bre!

Sa ljubavlju: Dođi, bre...

Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?

Filozofski: More, bre!

Zapanjeno: Otkud sad to, bre?

Zapovednički: „Sviri, bre! — zapovedi Hajduk Stanko Ciganima”.

Epski: „Bre, ne laži crni Arapine!”

„Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio — badava, sve zlo, te zlo!”

Kako, uopšte, prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik?

A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog... Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čuđenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabarenje, sokolenje i za preklinjanje.

U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama — čini se, ono je naša suština... I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!

A, onda je došlo vreme da se princeza Jelisaveta vrati u beli svet.

Kazao sam joj da je lepša nego ikada i to stvarno nije bio prazan kompliment.

— Nemoj da se dereš! — rekla je odlazeći niz Makedonsku.

— Ajde, bre! — rekao sam, ali me nije čula.

-Momo Kapor: Bre
(„Politika”, Beograd, 16. jul 1989, str. 9 )

*

http://www.youtube.com/watch?v=ADDigK8LwyE

2.

Onda je Vanja poceo da kuca u četiri ruke na masini sa jednom lepom, ridjom daktilografkinjom i Sanja se smanjila za pet santimetara! Onda su jednog dana gledali zajedno televizijski program i Vanji se mnogo dopala neka cuvena pevacica, koja je imala divan glas i još lepse telo, pa pomisli kako bi bilo divno pevati sa njom u dva glasa. Sanja se istog casa smanji za dva santimetra i jedanaest milimetara. Ali i to je imalo svojih prednosti: bila je mala, a nije morala da ide u skolu...
Onda se Vanja, koji je bio dobar covek, trudio da ne misli vise ni na jednu drugu osobu, i prestao je jedno vreme da se okrece na ulici za lepoticama, znajuci da će svaka njegova zelja smanjiti njegovu prvu ljubav – Sanju, koju je mnogo voleo.
Krajnjim naporom uspeo je u tome, i pola godine Sanja nije izgubila ni jedan milimetar i bilo joj je lepo.
Ali na nekoj modnoj reviji, gde su se prikazivale nove haljine za proleće i leto, Vanji se mnogo dopade jedna kratko osisana manekenka, koja ga je stalno gledala.
To je izgleda bilo jače od njega, i Sanja se opet malo smanji. Da se ne bi slučajno izgubila u krevetu, Vanja joj je kupio divan krevetac u kome spavaju lutke i namestio joj ga na noćnomormaricu. Sanja je i dalje volela da se lepo oblaci, ali bilo je teško pronaći odecu za tako malo stvorenjce, koje je, uz to, bilo i žena sa mnogo ukusa. Šta su radili? Kupovali su lutke Sanjine veliicne i presvlacili je u njihove haljine. Niko od gostiju nije vise mogao da razlikuje Sanju od njenih malih prijateljica – lutaka, i to je često izazivalo smesne zabune. Kada bi neko usao u sobu bez kucanja i zatekao Sanju i njenog muza u razgovoru, pomislio bi da je Vanja poludeo i da se igra sa lutkama. Ali to, naravno, nije bilo tačno – on je tesio Sanju sto je tako mala, tvrdeci da je voli još vise nego pre. Koliko se Sanja smanjila za sve ovo vreme, najbolje se vidi po vencanom prstenu. U početku, ona je taj prsten nosila na srednjem prstu leve ruke. Ali, kad poce da joj spada, premestila ga je na kaziprst, a onda na palac. Posle izvesnog vremena, nosila je svoj prsten oko zglavka na ruci, kao narukvicu. Ali i to je imalo svojih prednosti: nije morala da kupuje nov nakit, kao ostale žene. Onda su jedanput dosli gosti, Sanja, koja je bila radoznala i volela da slusa šta se prica za stolom, vozila se na malim rosulama oko casa sa vinom i zelenih salata, da bolje cuje razgovore. Te rosule izradio je naročito za nju, jedan sajdzija od najfinijih zlatnih tockica iz pokvarenog sata. I bas kad je okretala oko zdele sa pudingom, podize je sa dva prsta oko struka, neka gosca i stavi je na svoj dlan:
- Jao, sto je slatka igrackica! – rece Vanji – A, gde joj se menjaju baterije?
- Budalo! – viknu Sanja – Ja sam ziva! Ziva sam! Ziva!
- Pa ona ume i da govori! – zacudi se dama – Sigurno ste je kupili u Italiji?
Vanja, koji je primetio koliko se Sanja uzbudila, uze je pazljivo sa daminog dlana i nezno spusti na salvetu od batista gde Sanja, posto se sita isplaka, slatko zaspa.
Onda je Vanja jedanput leteo avionom i dopala mu se mnogo jedna stjuardesa, pa se Sanja opet malo smanjila. Ali i to je imalo svojih dobrih strana! Pošto vise nisu mogli da sviraju klavir u četiri ruke, kao nekada, Sanja se izvezbala da sama svira svoju omiljenu kompoziciju „Za Elizu”, trceci tamo, amo, po klavijaturi i to je zvucalo veoma lepo... Onda se pojavilo pitanje kako će Sanja citati knjige? U jednoj prodavnici, pri vrhu Bulevara revolucije, Vanja je kupio male merdevine iz nekog rasparenog kompleta olovnih volnika. Postavio je knjigu uspravno i Sanja bi, poput molera, uzjahala merdevine i krecuci se njima citala red po red. Mada je po godinama bila već odrasla, sve su je vise privlacile bajke, a naročito ona narodna, o maloj vili. Cinilo joj se da su ona i mala vila po svemu slične. Kao da je dobila sestru bliznakinju. Vise nije bila usamljena. Ipak, ubrzo se zamarala od napora i nije uspela dnevno da procita vise od dva, tri reda. Spustala se onda sa merdevina i sedela u hladu starog dvorca iz bajke. I onda, kako god bi Vanja pogledao ili pozeleo neku lepu devojku, svet je bio sve veci i veci, a Sanja sve manja i manja...
- Neću da živim vise sa svima vama! – govorila je tuzno – Suvise ste svi veliki, trapavi, grubi i mnogo vicete kad govorite! Uz to ste i prevrtljivi i neprestano lazete. Ne držite se obecanja! Ne umete da budete verni. Idem natrag u svoju bajku!
Pred njom se nalazilo divno, bistro jezero smaragno plave boje. U jezeru se ogledao zamak, lepi Princ, dvorska svita, konji, konjusari i sve ostalo sto živi po bajkama. Sanja htede da zakoraci na stazu sto je vodila ka dvorcu, ali se sudari sa glatkim zidom hartije – sve je to bila samo odstampana ilustracija.
- Oh, hoću li se ikada probuditi iz ovog ruznog sna! – uzdahnu ona i zaspa na jastucicu za igle.
Ali i to je imalo svojih dobrih strana: posto se uverio koliko Sanja voli jezero, Vanja je napunio jednu staklenu zdelu bistrom vodom, pa je Sanja mogla da pliva do mile volje, a ponekad je jedrila i na dasci, u cije je jedro duvao njen muž, izigravajuci vetar...
Onda, da nekako ubije vreme dok je cekala da se Vanja vrati sa posla, Sanja bi krenula na putovanje. Od dve mrvice hleba napravila bi mali sendvic za slučaj da ogladni, pa je za jedan sat obilazila čitav globus peske. Gledala je lavove i slonove u zarkoj Africi, slusala dzez u Njujorku, druzila se sa pingvinima na Juznom polu, vozila se na sneznoj trojci kroz zavejanu Moskvu... Upoznala je tako mnogo zanimljivih ljudi i naucila vise stranih jezika. I to samo za jedno pre podne! Sto je najlepse, ljudi i zivotinje, koje je sretela u setnji globusom, bili su, takođe, mali kao i ona i sa njima joj je bilo veoma prijatno, jer nisu nalazili ništa cudno u njenom sicusnom rastu. Onda bi se Vanja vracao kuci i ona mu je pricala šta je sve videla i dozivela dok je on bio odsutan. Vanja bi je podigao na svoje rame i slusao price, koje bi mu dovikivala u uvo. Naravno, kao i svi ostali ljudi bez maste, on joj nije verovao ni reci! Mislio je da je sve izmislila iz ciste dosade. Globus je za njega bio samo jedna mrtva stvar, čija je unutrasnjost potpuno prazna. Kako se samo varao! Otvorite svoj globus, pa ćete videti šta je u njemu! Naravno, ako ste fina osoba, pronaći ćete u globusu i pingvine i dzez u Njujorku i slonove i lavove i sneznu trojku... Ako niste, šta se tu može – za vas će unutrasnjost lopte biti jezivo prazna. Poneka je Vanja nosio Sanju na svoja putovanja, jer ga je bilo strah da je ostavlja samu kod kuce. Mogla bi je pojesti neka zlocest macka ili odneti slučajna vrana...
Stavljao je Sanju u mali dzep od kaputa, tamo gde se drzi bela maramica. Sanja je volela da gleda svet iz Vanjinog dzepa. Kada bi joj dosadilo, pokrila bi se maramicom i zaspala. Na poslovnim sastancima, svi su mislili da Vanja u tom dzepu cuva neku naročito dragu olovku. Niko nije ni sanjao da mu je unutra prva i najveca ljubav!
Jedanput se Sanja iznenada probudi u sred noći jer je sanjala nešto ruzno. Vanjin kaput bio je prebacen preko stolice u nekoj nepoznatoj hotelskoj sobi. Vanja, koji je potpuno zaboravio da je izvadi iz dzepa, spavao je, za Sanju, kilometrima daleko u svom krevetu. Mada se plasila visine ona se ipak odluci na očajnicki poduhvat: isekla je maramicu na uske trake i povezala ih mornarskim cvorovima, pa se tako spustila iz dzepa na tepih. Pesacila je satim po patosu između nogu od stolica i stola, koje su joj sada licile na dzinovske stubove, obilazila je, kao planine visoke cipele i najzad, na smrt umorna, uspela je nekako da se popne do Vanjine glave na jastuku i da mu se cvrsto uhvati za lancic oko vrata. Taj lancic mu je poklonila za dvadeseti rođendan. Sada je to za nju bio lanac sličan onome sa neke velike dizalice!
- Hej, pa to si ti! – rece Vanja zevajuci, kada se ujutru probudio – Zar nisi ostala u dzepu?
- Molim te, ne govori tako glasno! – zamoli ga Sanja – Plasim se da ćeš me oduvati...
Tog jutra smanjila se za milimetar i po, jer je Vanja sanjao Mis Jugoslavije za tu godinu. Ali i to je imalo svojih dobrih strana! Sada je Sanja uvek bila uz njega umesto priveska na lancicu... i vise se nisu razdvajali. Onda se toliko smanjila da je Vanju bilo strah da je slučajno ne zgazi na tepihu, kad se kasno vrati kuci sa nekog provoda. Stajao bi u vratima i paleci svetlo vikao:
- Sanjaaaaaaaaa! Sanjaaaaaaaaa! Gde si! Javi se!

Glumica

- Sledeći!
Usla je u sumornu ucionicu koja je zaudarala na neuspeh sto su ga pretrpeli oni pre nje. Gledajuci pravo u oci komisiji za prijemni - petorici već izmozdenih profesora. Oni su tog trenutka drzali u rukama kljuceve pozorisne umetnosti, slave i bogatstva.
- Jeste li već igrali negde?
- Nisam
- Koliko imate godina?
- Dvadeset i sedam.
Znala je i sama da je prestara za prvu godinu studija, a premlada da se pomiri s ostalim stvarima. Stajala je tako na sredini ucionice, posmatrajucivrhove već dotrajalih mokasina, i osecala kako je sazaljivo gledaju. Nije imala nikakvih sansi. Kroz prozor na prvom spratu Pozorisne akademije videla je deo trotoara ispred izloga robne kuce i coveka koji se setkao paleci ko zna koju cigaretu.

Jedan clan komisije je kunjao, drugi je nešto zapisivao, treci zurio u prazno, ostala dvojica su je gledala sa ociglednom dosadom. Već treci dan kako ispred njihovog zastrtog stola defiluju talenti i obozavaoci. Prvog dana još im je i bilo zao tih mladica i devojaka stiglih ko zna odakle, njihovog glumackog zanosa i nicim potvrdjene ljubavi prema pozoristu, ali od jutros su već duboko zaronili u otupelost. Na usnama osecaju posledice popusenih cigareta a u dnu stomaka
talog kofeina. Uostalom, šta se tu može? Na ispit se prijavilo preko trista kandidata a glumacka klasa može da primi samo osamdeset novih studenata .
- Pa šta ste nam lepo spremili? - pita umorno predsednik.
- Monolog Julije ... - rekla je tuho gutajuci knedlu.
- Je li neko udarao recke? - upita predsednik.
- Trideset i sesta Julija ... - odgovori ridja kozja bradica . Dvadeset i jedna Ofelija, devetnaest poena prednosti za Julije!
- Molim? - upita mlada žena.
- Ništa, ništa ... - kaže predsednik - Samo vi pocnite . Izvolite ...
„Ne kuni mi se . Ma koliko da se
radujem tebi, ne veseli me ...”

Prenuli su se iz popodnevnog dremeza. O gle cuda! Pet olinjalih , ustajalih intelektualaca pretvorise se pred ovom ne vise tako mladom zenom u pet Romea. Svaka nova izgovorena reč pretvarala je ovu skromnu, minut ranije utucenu mladu ženu u jeftinoj haljini u bestelesni prizor savrsene sreće .
„O, laku, laku noć!
Nek mir i pokoj steku se u tebi
Onakvi kakve nosim ja u sebi ...”

Iza poslednje reci ostade tisina u kojoj je još dugo brujao njen zlatni glas. A onda pet iskusnih pozorisnih intelektualaca koji su gledali najpoznatije Julije na svetu, pet uvazenih profesora koji
su zevali na njacuvenijim Sekspirovim predstavama podigose ruke i nešto cudno, nešto potpuno neobjasnjivo naredi njihovim dlanovima da tapsu.
- Bravo! - uzviknu predsednik - Vi ste rođena glumica , zaista
izuzetno ...
- Znate, ovako šta se ovde retko desava ... - objasni kozja bradica .
- Jesam li primljena? - Upita mlada žena.
- Da li ste primljeni? - rece profesor pruzajuci joj ruku .
- Mogu li da dobijem potvrdu da sam primljena?
- Šta će vam potvrda, već sutra ćete se upisati i dobiti indeks.
- Ja bih ipak vise volela potvrdu .. bila je uporna .
Napisali su joj potvrdu. Recite - upita predsednik - šta će vam kog djavola to parce hartije ?
- Znate, rekla je ona, ja u stvari uopste ne želim da postanem glumica.
Pogledali su je zapanjeno.
- Imam dve kceri i muza i ... pa dobro, recimo,srećan brak. Uopste nisam ambiciozna. I ne bih volela da zauzimam mesto nekom mladjem
- Ali šta će vam onda potvrda? - promuca kozja bradica .
- Vidite, mada je to srećan brak, ponekad dolazi do svadja. i, onda, ja često izgubim zivce i pocnem da vicem da bih postala glumica ili nešto slično! I onda moj muž pocinje da se smeje kao lud . „Ti da postanes glumica, ti?” E, pa sada najzad imam potvrdu da bih mogla. I pokazcu mu je u takvim prilikama, da znate da hoću!
- Steta, velika steta .. rekao je predsednik . - Ali ako se predomislite ...
- Neću se predomisliti - rece izlazeci .
- Gde si toliko dugo? - upita je covek ispred robne kuce.
- Lekar je imao dva pacijenta pre mene - kazala je - Rekao
je da ćemo dobiti bebu ... - nasmesila se na onaj svoj sanjivi način.

-Momo Kapor

*

http://www.youtube.com/watch?v=yAycagB9Tf8
__________________

Bicikl

Ponekad me deca pitaju umem li da vozim bicikl? Bicikl? Daj jedan krug! - kažem, pa uzjašem na „ponija” i zujim po parkiću. Neka gospođa u prolazu, kaže: Sramota! Jedan penzioner koji tu sedi, viče: Klipane jedan, vrati deci bicikl! A ja okrećem pedale stazom ispod drveća i niko ne vidi da to nije „poni”, već onaj prastari „Merkur” kojeg još jedino boja drži da se ne raspadne i niko ne vidi da ispred sebe vozim bosonogu devojku i da oznojeni šibamo nasipom pokraj reke i da je vetar umesto mene golica po uhu i šapuće nežne reći i sve. Posle deca uzmu natrag svoj „poni”, a ja čitav sledeći dan ležim u krevetu, jer me bole upaljeni listovi. Muskulus fiber!

Ako bih sutra umro, ostao bih željan samo jedne stvari - bicikla! Taman kad sam zaradio dovoljno novca da kupim jedan solidan bicikl, više nemam kuda da ga vozim: bicikle su isterali iz glavnih ulica, navodno radi sigurnosti njihovih vozača. Moji vršnjaci su već odavno pokupovali automobile, a bicikle, eto, nikad nisu uspeli da kupe! Bicikli su im ostali prva neuzvraćena ljubav. Za bicikle je bilo kasno. I kad poželim da se nagledam tih pitomih žičanih životinja, putujem u Suboticu - ispred Gradske kuće kunjaju redovi bicikla moje mladosti. Prašnjavi „Triumfi”, izanđale italijanske „Ardile” i prepravljeni „Bianki”, tupi i izdržljivi nemački „Vandereri”, pouzdani „Durkopi”, solidni engleski „Torpedo”; mezimče vojvođanske ravnice i prašnjavih puteva: „Partizan” - svi su tu na okupu i čekaju svoje vlasnike da se napričaju o žetvi i cenama kukuruza, da skoknu na pivo u „Belu lađu”... I kao što ljudi danas hvale svoja kola, biciklisti su nekada tapšali rukom guvernal, govoreći kako njihov bicikl ima „odličan prenos”. Zavodnici danas šetaju zveckajući ključevima sportskog automobila. Ranije se pošten švaler razlikovao od ostalih mužjaka po štipaljki kojom je stezao desnu manžetnu pantalona! Tako se uvek znalo da ga pred nekom krčmom čeka vlastiti bicikl.

Za one manje upućene rođene u postbiciklističkoj eri, moram da kažem da se štipaljka upotrebljavala da zupčanik i lanac bicikla ne bi sažvakali nogavicu pantalona. Štipaljke su u najvećem broju slučajeva bile obične, drvene, one za sušenje rublja na konopcu a bilo ih je i metalnih, onih kojima se stežu kafanski stolnjaci da ih ne odnese vetar. Bilo je vrlo otmeno imati baš tu metalnu štipaljku!

Najbolji opis poštenog bicikla u istoriji književnosti da je italijanski pisac Đovanino Gvareski (Giovannino Guareschi) u knjizi Don Kamilo, gde priča o biciklistima koji se vrte ulicama njegove rodne Base:

„Pravi bicikl mora težiti najmanje trideset kilograma. Boja mora biti s njega oguljena, tako da joj se nađe tek pokoji trag. Pravi bicikl, prvo i prvo mora imati samo jednu pedalu. Od druge pedale treba ostati samo osovina koja divno blista izglancana potplatom, i samo ona blista na cijeloj napravi. Guvernal bez gumenih navlaka, ne sme stajati glupo okomito na sam kotač, nego barem dvanaest stupnjeva ulevo ili udesno...”

Dragi moj strpljivi čitaoče, jeste li u ovom opisu prepoznali stari stričev bicikl bez zadnjeg blatobrana, na kome ste po cenu mnogih padova naučili da vozite, provlačeći desnu nogu ispod rama jer ste bili isuviše mali da se popnete na sic? Eto, to je taj bicikl kojega se niste dovoljno navozali! A onda kad počesmo zagledati devojke na biciklima i njihove ružičaste butine što naizmenično sevaju ispod suknje, smatralo se naročito duhovitim dobaciti sa strane:

- Hej mala, okreće ti se zadnji točak!

Gospode, šta sve nismo radili samo da nas zapaze: vozili bicikle naopačke, pa sa jednom rukom, podizali noge na guvernal i tako pravili krugove oko devojaka boreći se protiv zemljine teže, rizikujući padove i sramotu! A kada bi devojka najzad pristala da sedne na šipku ispred vas da je malo provozate, uvek bi se našla neka budala da dovikne:

- Hej, je l to ženski bicikl?

Pošten bicikl, dakle, mora obavezno da ima zakrpljene gume, zbog toga da lepše tandrče; žičanu korpu za dete, dinamo mašinu koju pokreće prednji točak, i lampu, koja, po pravilu, nikad ne svetli, a iznad zadnjeg točka - ram za prtljag! Pošten bicikl mora da bude „kontraš”. Na takvom biciklu se putovalo, volelo, na njemu se prevozilo seno i vukle vreće u prani mlin, na njemu se odvozila porodica u goste; napred dete, ostrag žena, a pozadi otac familije.

O poštenim biciklima snimani su filmovi, baš kao što se danas snimaju o automobilima. Pokojni Vitorio de Sika ispričao je u Krađi bicikla kolika može da bude tuga za izgubljenim „kontrašem”, a Španac Huan Bardem snimio je film Smrt bicikliste...

Danas su bicikli proterani sa glavnih ulica i trgova na periferiju i u parkiće za decu. Ali niko više ne preklinje: Daj jedan krug! Epoha bicikla je nepovratno prošla. S vremena na vreme, kad nestane benzina, poskidaju ih sa tavana i fotografišu kao preistorijske životinje. Voze ih iz zavitlavanja. Prikazuju u cirkusima kao atrakciju: „Janaček Hruška izvodi bravure na biciklu!”

A oni, bicikli, degenerisali su se. Točkovi im se smanjili, a guvernal izdužio. Ni na šta ne liče. Prave nakaze. Poni!

Ne, ne, ni bicikli, ni devojke nisu ono što su nekada bili! I bicikle i devojke danas lepo rasklope, pa ih strpaju u automobil!

Svašta.

-Momo Kapor

„Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju. Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u ”Tri lađara„. Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod ”Znaka?„ I začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.

Posle ljubavi ostaje rečenica: ”Divno izgledaš, nisi se ništa promenila...„ i ”Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona„.
I neki brojevi studentskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.

Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: ”Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena„. Ušao je u amfiteatar i rekao: ”U našoj avangardi...„ Poslala mu je poljubac.

Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak - spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: ”Ja ću prva u kupatilo!„ - i pitanje: ”Zar nećemo zajedno?„
Ovaj put ne.

Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.

Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa.”

„Una” - Momo Kapor

*

http://www.youtube.com/watch?v=MSIGWEcR5Dc

IZGUBLJENI MIRISI

Ovaj mali ogled o nevažnim stvarima ove nedelje ne bi trebalo da čitaju mlađi od šezdeset godina - ništa neće razumeti.
Ujutru, kad se brijem, i utvrdim novu količinu propasti na svom licu, uvek pomislim na mirise koje je moje pokolenje upotrebljavalo nakon brijanja. Počeli smo, naravno, s ljutom rakijom kao prvim afteršejvom u životu, zbog koga su neki od nas, najverovatnije, i postali pijanci. Kada se porežemo brijačem upotrebljavalo se nešto slično okrugloj kredi, zvalo se stipsa i zaustavljalo je krv. U Beogradu cicije još uvek nazivaju stipsama. Posle rakije pojavi se pravo kozmetičko čudo - prvi posleratni afteršejv, „brion”, dok su drugarice (kasnije dame) imale na raspolaganju dve kolonjske vode - „crnu mačku” i „pokošeno seno”, kao i tradicionalno bugarsko ružino ulje. Nakon „briona” otmeniji sloj Srba dobio je na raspolaganje „pitralon” - miris od koga su crkavale muve kada slučajno slete na nečije sveže obrijano lice dok mu se vlasnik spusti posle ručka da otkunja.
Kako je zemlja više propadala, živeći naizgled u blagostanju, pojavljivali su se novi mirisi; najpre kolonjska voda „prastara”, a zatim „pino silvestre” u staklenom čudu od dizajna koji je predstavljao šišarku punu mirisa borove šume. Pravi kapitalizam najavio se u obliku elegantnih belih boca od plastike na kojima su ispod starog jedrenjaka stajala magična slova OLD SPICE. Posle toga više niko nije mogao da prati najezdu najrazličitijih kolonjskih voda, parfema i afteršejvova, od „Pako Rabana” preko Diorovog „eau sauvage” sve do „davidofa”, čiju bočicu mi je poklonio neko veoma drag. Upotrebljavam afteršejv isključivo od dobrovoljnih priloga onih koji svrate ovamo iz sveta. Ali, ono što je najtužnije, žene više ne mirišu uzbudljivo na sopstvene mirise kože, znoja i suza, već na čuvene kozmetičke firme, a njihova kosa koju su u moje vreme prale kišnicom i ispirale blagim rastvorom sirćeta danas je predmet žestoke bitke televizijskih reklama za losione. Uostalom, to me se više i ne tiče; ne prilazim dugo njihovim kosama.Slično je i sa našim prtljagom. Naš prvi kofer u životu bio je od kartona. Sve počinje s njim! NJegova desna brava, naravno, nikada ne radi; njegovi uglovi su ojačani metalom, ivice su olinjale, smeđa boja iskrzana, a iznutra je presvučen kariranom crvenom hartijom, mestimično umašćenom lanjskom slaninom i čvarcima.
To je kofer naše mladosti: model 1949.
NJegov karton (neuspela imitacija kože) je lažan, baš kao i naša elegancija. Na starom koferu ne sme da se sedi dok se čeka neki „ubrzani” preko Vinkovaca i Doboja Novog, jer će se provaliti. U njemu se nosi sve što posedujemo na ovom svirepom svetu: džemper koji nam je isplela baka, duboke cipele od mrke prožvakane kože za strašnu zimu koja dolazi, štrudla od jabuka i makovnjača koja može dugo da traje, karirana košulja s prevrnutom kragnom, svežanj pisama do kojih nam je stalo i mutna, od mnogih pogleda izbledela fotografija neke devojke, kojoj do nas nije stalo; reprodukcija „Suncokreta” Van Goga i sveska s prvim pričama pisanim ljubičastim mastilom...
Pošto brava ne radi, kofer vežemo kanapom ili sopstvenim kaišem da se slučajno ne otvori na nekom peronu. Posle ga držimo na ormanu u Studentskom gradu ili u samačkoj sobi među nečijim teglama, kutijama i metlom.
To je naš prvi i najvažniji kofer u životu, kojeg ćemo brzo zaboraviti i prevariti s prtljagom od prave kože, a kasnije i s „hermes” i „samsonajt” koferima koji su zgodni za putovanje avionom.
Taj prvi i najvažniji kofer završava u najtamnijem uglu memljivog podruma, a u njemu su, umesto onih dragocenih stvari, koje su od nas pravile ljude, svežnjevi gramofonskih ploča - zanemela muzika uz koju smo sanjarili, maštali, zaljubljivali se i mirisali kose devojaka koje će nam kasnije postati žene.
Sada su tu muziku oterali na đubrište blistavi i hladni CD-ovi. Zatražite li u nekoj muzičkoj prodavnici gramofonsku ploču ili gramofon, gledaće vas kao ludaka ili divljaka koji umesto upaljača u duvandžinici traži trud i kresivo, a voleli smo se uz te ploče, koliko još juče.
Izgubili smo, dakle, najpre daleke mirise mladosti, zatim sentimentalni prtljag i, na kraju, ploče u koje je bila ugravirana naša ljubav.
Pitam se šta je sledeće na redu.

-Momo Kapor

*

http://www.youtube.com/watch?v=v9Upwd_gqDk

„- Stvarno, nikada ne pitaš šta radim kada nisam sa tobom? - rekla je razbacujući odeću na sve strane.

Klekla je nad gramofonom i počela da namešta jednu na drugu čitav svežanj ploča. Billie Holiday za buđenje ljubavi, Charles Aznavour za maženje. Dawn Summer kao uvod u erotiku. I neizbežni, Mocartov Koncert za flautu i orkestar, kao očišćenje.

- Ne - reče - kad si sa mnom, sa mnom si!
- Volim te što nisi posednik! - kazala je - Volim što ne polažeš nikakvo pravo na mene. A u isto vreme mi je i krivo zbog toga! Šta da radim...”

-Momo Kapor
„Zoe”

*

http://www.youtube.com/watch?v=gmBX9kksgeY

USKRŠNJA PRIČA

Posle pet godina vratili ste se u svoje rodno dvorište na Čuburi. Oko njega iznikle nove građevine, pa vam kućica iz Ivice i Marice, stara lipa, šupe, golubarnik u dnu i česma na sredini izgledaju još manji nego kad ste ih ostavili.
- A gde je Elza? - pita vas majka dok vas grli. - Što nije došla?
Kako da joj objasnite da Elza baš ne obožava ovo dvorište i to da spava u vašoj staroj dečjoj sobi na prekratkom ležaju.
- A Robert? - nastavlja sa pitanjima majka. - Što nisi poveo Roberta?
- Znaš, kevo - pokušavate da objasnite - ovo nije njihov Uskrs nego naš, pa Robi nema raspust.
- I nas će da ruše! - kaže keva. - Onomad dolazili i merili... Žao mi lipe.
Luda je ovo zemlja! Svakog jutra radio obaveštava ko je na redu da bude srušen: „Nažalost, vaša kuća u Cerskoj 23 u dogledno vreme neće biti srušena.” Zamislite da londonski spiker ujutru kaže „Nažalost, vaša kuća u Karnabi stritu broj 16 neće biti srušena...” Ali ovde je, izgleda, sve moguće.
Izašli ste da malo protegnete noge po starom kraju. Ne možete da ga prepoznate. Nema poljančeta na kome ste igrali klikere. Sada je tu neka banka. A, uostalom, ko danas uopšte igra klikere? Nestale stare kafane u kojima ste se po prvi put napili u životu. Nije bilo ničeg drugog sem ruma i piva. Beton. Sada su tu neki kafići iz kojih trešti i grmi muzika. Srbi su, izgleda, oboleli od previše decibela. To je zbog toga da se ne bi pričalo. Čubura umire na vaše oči. U dvorištu pod rascvetalom lipom penzionisani poštar i dimničar igraju šah u pivo. Gde si, bre, ovoliko dugo, što te nema, pitaju i grle vas. Sa Tošom, bivšim policajcem, još uvek niko ne govori. Stara mržnja još traje, a vi biste je prekinuli da smete, prišli biste i zagrlili ga. Nema veze, šta je bilo, bilo je.
Nakon pet godina sve se smanjilo; i ljudi, i ulica u senci procvetalih lipa, i kuće i grad, sve...

Poslednji dan je Velikog posta, pa je majka skuvala čorbu od koprive na vodi i prebranac zapečen u rerni. Posle svih čuda koja ste jeli u životu, ponovo pronalazite prave ukuse. Kao da vam ta posna i škrta manastirska čorba spira iznutra sve gađenje nataloženo godinama u dnu stomaka, srednje pečene bifteke, šatobrijane za više osoba, špargle sa ukusom acetona za nokte, pečene prepelice, ne veće od šake, koje imaju ukus viršli i kobasice sa ukusom ničega, sem mutard-senfa.

I posle svih čuvenih mineralnih voda, Višija, San Pelegrina i ostalih, najzad ste utolili dugu žeđ čašom beogradske otočene vode sa česme.
Primetili ste da vam je majka postavila tanjir na ono isto, neprikosnoveno mesto na kome je sedeo vaš otac godinama. Sada ste vi nasledili taj počasni komad karirane mušeme i tanjir pokraj koga su posebnim, pažljivim redom bili postavljeni cigarete, šibica, muštikla, naočare u izlizanoj futroli... Sedite i gledate u kredenac premazan bezbroj puta raznim bojama, koje prekriva mreža pukotina baš kao portret Mona Lize. Na vrhu još stoje vaga i mesingani avan s tučkom, a za njegovo staklo zataknuta je poslednja razglednica, od pre tri godine, koju ste majci poslali iz Pariza - Notr Dam.

Ovde se uspomene čuvaju.

I tako, vi i ne shvatajući zbog čega, raspoređujete pokraj tanjira svoje cigarete, upaljač, muštiklu i naočare, baš kao vaš otac. Zanimljivo, napisano je sijaset poema o majkama, a još nijedna o ocu, tom večitom gostu u sopstvenoj kući. Ko je bio taj ćutljivi, suvonjavi čitač novina, najsitniji činovnik u moru sitnih riba, onaj što vas je vodio na pet ćevapčića sa lukom i malinu sa sodom u „Sokolac”, onaj koji je dostojanstvenom kretnjom vadio izlizani buđelar da bi vam izbrojao novac za bioskop? Onaj na čiju sahranu niste stigli.

Palite sveću za njega u majušnoj crkvi Svetog Save na Vračaru u koju vas je dovela majka. Stoji i krsti se pokraj vas taj mali zavežljaj crnine i patnje, sićušniji više nego ikad. Otac vas nikada nije poljubio niti potapšao po ramenu niti pohvalio za bilo šta što ste učinili, a tek kad je umro slušali ste od njegovih drugara u bifeu „Morava” kako se hvalio svojim sinom inženjerom koji pravi čuda po Evropi. Ostali ste mu dužni izvinjenje, a takođe i mnoge stvari koje ste mogli da mu učinite, a niste, misleći - biće uvek vremena za starog. E, pa nije ga bilo.

Posle mnogo godina proveli ste najzad jednu mirnu noć u svojoj staroj dečjoj sobi, uspavani lavežom čuburskih pasa.

Ujutru, na kuhinjskom stolu, dočekala vas je zdela obojenih uskršnjih jaja. Uzeli ste crveno, majka plavo.
- Razvodim se... - kazali ste.
- Hristos vaskrse! - rekla je starica kucnuvši se jajetom.
- Vaistinu vaskrse! - kazali ste iznad svog napuklog jajeta.

- Momo Kapor

*

http://www.youtube.com/watch?v=uiNQehY2VZk

Istok I Zapad

Na Istoku, službenici rade od sedam do tri.
Na Zapadu, od devet do pet.
Sluzbenicki Istok se budi u pola sest.
Cinovnicki Zapad u sedam.
Mamurni Istok baulja kroz maglovito zimsko jutro, psujuci posao, državu, zivot, sudbinu.
Istok je poluobrijan. To je zbog toga što se brijao
sinoć, da bi ujutru mogao duže da spava.
Glatko izbrijani Zapad vozi se cutke metroom.
Istok prica politicke viceve u pretrpanom autobusu.
Zapad cita novine. Potpuna tisina. Niko ni sa kim ne razgovara..
Istok se zaljubljuje u nepoznatu sluzbenicu sa zelenim ocima između tri autobuske stanice. Naravno, on stize u pola osam na posao i kaže ljutito sefu: Šta je? Pa nismo, valjda, na Zapadu?
Zapad pocinje da radi u devet.
U to vreme Istok već polako pocinje da dolazi sebi. Popio je tri kafe i procitao u novinama šta se dogadja na Zapadu. Do pola deset, Istok razgovara o tome šta je sinoć bilo na televiziji.
Zapad već uveliko radi. On ne može da preprica šta se sve dogadjalo na dvadeset i sedam televizijskih kanala, jer niko nije gledao isti program.
U pola jedanaest, Istok koji je imao dva sata prednosti nad Zapadom, odlazi na zasluženi dorucak, koji se placa bonovima. Kao da je celoga jutra kopao, on doruckuje glavu u skembetu, gulase, pljeskavice, bureke,tripice, corbaste pasulje, jagnjetinu sa kupusom, podvarke i ostala laksa jela. Posle zvace cackalicu i popije tri piva, odlikovana na svetskoj izlozbi.
Zapad ima pauzu za rucak između dvanaest i trinaest casova. On stojeci pojede sendvic sa hladnom piletinom (belo meso) i popije 7 UP . Zatim se vrati na posao. U hodniku kuce u kojoj radi popio je prvu instant-kafu iz kartonske solje.
Istok već ima prednost od tri piva i dva vinjaka. Usput, čuo je za neku rasprodaju, pa je skoknuo da vidi o cemu se radi i vratio se posle dva sata u kancelariju.
Zapad se dogovorio da sastanak Sindikata bude odrzan u subotu, kada se ne radi. Odlucivace se o mogućem strajku.
Istok je preko Sindikata dobio zaledjenu junecu polutku, koju će strpati u zamrzivac. Okrvavljeno odelo odneo je na hemijsko ciscenje.
U tri po podne Istok se vraca kuci. Pre toga svraca na pihtije i još jedno pivo.
Zapad i dalje radi.
Istok ruca. Porodica ide na prstima, jer se tata premorio na poslu.
Zapad i dalje radi
Istok je prilegao na divan i uskoro hrce, posto je prethodno novinama prekrio lice zbog muva. Bude ga u 19h30 da gleda televizijski dnevnik.
Istok ima hiljadu primedbi na ekonomsku situaciju.
Zapad i dalje radi.
Pošto je odgledao vesti, Istok se baca na laksu veceru: kuvana svinjska kolenica sa renom i crnjak od tasta sa sela.
Sest sati: Zapad se vraca kuci. Nema snage da cita novine u podzemnoj zeleznici. Zapad je iscedio sve iz Zapada.
Istok je sveziji uvece, nego ujutru! On već igra karte sa kumovima i otvara treću bocu crnjaka.
Na smrt umorni Zapad zbacuje mokasine sa nogu i pije viski da dodje sebi. Rusi se u fotelju i gleda treperave televizijske slike ne shvatajuci, uopste, sadrzaj. Pita se, ima li zivot bilo kakvog smisla ?
Kuda sve to vodi? Zatim bezvoljno vecera: bleda atlantska riba bez ukusa i bareno povrce. Casa belog vina.
U tom trenutku, Istok je već u prednosti za pet boca crnjaka.
Zapad odlazi rano na spavanje. Sutra je radni dan. Zapad će živeti samo preko vikenda. Od petka u pet po podne, do nedelje uvece.
Istoku je svaki dan praznik. Ne bih živeo na Zapadu, kaže ženi, da mi daju million dnevno!
Zapad uzima pilulu za spavanje.
Istok lakomisleno pozajmljuje novac od Zapada.
Zapad odobrava kredite, da bi živeo od kamata sa Istoka.
I Istok i Zapad spavaju kao bebe i sanjaju u bojicama.

-Momo Kapor

*

http://www.youtube.com/watch?v=Vgo9av539gU

Poljubac

Nasred prolaza Među vratima od Ploča u Dubrovniku, dvoje se ljube.
Ne poseduju ništa do svojih mladih, mršavih tela u ispranom džinsu. Ne poseduju ništa do ružičastih usana što još imaju ukus mleka, vrelih palacavih jezika i belih zuba. Kose im zaklanjaju lica. Odabrali su baš ovo mesto za svoj dugi poljubac: nepokretni, zaustavljeni kao u kakvoj igri „živih slika” među ljudskom rekom što se sliva u Stradun. Stoje i ljube se sklopljenih očiju, grčevito pripijeni jedno uz drugo, a volim te je tek pronađeno i nijednom upotrebljeno, nepotrošeno, bez sumnje i računa, bez prošlosti i budućnosti, bez nade – začuđujuće jednostavno, okupano i nanovo rođeno, kao prva reč izmucana na ljudskom jeziku.
– Sramota! – kaže gledajući ih neki prijatelj starina.
– Ovo treba zabraniti! – dodaje njegova žena.
– Baš su našli gde da se ljube! – sikće cinik u prolazu.
– Čekaj, da vidimo! – zaustavlja jedan voajer drugog voajera.
– Prave se važni... – kaže ostareli ljubavnik svojoj dami.
– Kao da su oni izmislili ljubav! – odgovara dama.
– Nisu mogli da nađu neko diskretnije mesto!
– Kad se neko ovako demonstrativno ljubi – dodaje profesionalac – tu garantovano nema tucanja!
– Egzibicionisti! – objašnjava majka kćerci.
– Neka se vole deca! – brani ih intelektualac, koga je strah da nije dovoljno savremen.
– Ne gledaj tamo! – naređuje otac sinu.
– Je l’ se to nešto snima? – pita televizijski čovek.
– Ostavi i meni malo! – dobacuje neki mangaš.
– Drogirani su... – zaključuje policajac na odmoru.
– Mala nije loša... – procenjuje sredovečni uživač.
– Meni se više on dopada! – kaže peder.
– Ko je muško, a ko je žensko? – pita neko zanovetalo.
– Ljube se tu od popodne... – objašnjava žena iz komšiluka.
– U Parrrrrr ne to niko ne obrrrrraća pažnju...
– Ovo nije Pariz, gospođo!
– Znam!
– Zašto niko ne zove miliciju? – pita jedan paničar.
– Šta je, šta ste zablenuli? – grdi ih sve ulični slikar. – Zar nikad niste videli dvoje kako se ljube?
– Ne, no ćeš me ti učit!
– Pokazao bih joj da je moja kćerka! – kaže edipovac-neženja.
– Ti to nisi radio, matori, a? – pita mladi tenor.
– Nisam na javnom mestu.
– Kakva je razlika? – pita mlada sifražetkinja.
– Dođi da ti pokažem!
– Idiote!
– Ovi nisu normalni... – zaključuju dva zagrljena topla brata.
– Svašta! – uzdiše rezignirano penzioner.
Mladi ljubavnici se rastavljaju. Gledaju nas kao u nekom ružnom snu.
Devojčica, kojoj je to prva ljubav, odlazi nizbrdo, prema Stradunu, ne osvrćući se.
Dečak, kome je to prva ljubav, odlazi na drugu stranu, da uhvati neki autobus prema severu.
Za njih se leto 1977. završilo dvadeset i šestog jula, u pet popodne.
Razilazimo se postiđeni, jer smo slučajno prisustvovali nečemu što više ne razumemo.

-Momo Kapor

*

http://www.youtube.com/watch?v=TINbm_I90k8&feature=fvw

2.

Odgurnuo je žene i kroz metez njihovih mlitavih tela, pracen
psovkama i bestidnim cerekanjem, odjurio je do stanicne garderobe
da ostavi kofer. Garederoberi su ga sumnjicavo gledali, kao da
im ostavlja tempiranu paklenu masinu. Pred njim se pruzala besana
noć.I on joj se prepusti.

Bas kao nekada, dok je lutao ulicama bez drugog cilja sem da
utuca vreme, Zan Zaka noge same odvedose do slikarske Kasine. Srce
mu je lupalo kao ludo kad u mracnoj ulici ugleda njeno bledonaradzasto
svetlo; nekada je svake noćisvracao da se tu nadje sa drustvom. U
to vreme iamo je kod sefa sale neograniceni kredit.

Ništa se nije promenilo. Proze ga teski miris zaprske, koji je
navirao iz kuhinje u talasima kad god bi neko od kelneta gurnuo
nogom vrata. Sve je bilo na svom mestu, čak i sef sale u pohabanom
crnom odelu zapisivao je kao nekad narudzbe na pultu pokraj
zvoncave kase. Bio je, najzad, među svojima!

- Hej! obradova mu se Zak i krenu u susret. - Sve is mladji i
mladji!

Pruzio je sefu sale teatralno ruku, ali ovaj ga je gledao bez
ikakvog izraza, kao da ga vidi prvi put u zivotu. Zan Zakova
ispruzena ruka ostade, pred svima, u vazduhu...

- Zar me se ne secas? - upita malo zbunjen. - To sam... ja...

- Poznajem te - rece sef. - To si ti. Znam. Zan Zak. Citali smo
o tebi...

- Je l' se ti nešto ljutis? - upita Zan Zak, spustivsi
neprihvacenu ruku.

Kasina se utisa. Ovde se ne desava svaki dan bogzna šta zanimljivo
i jedan ovakav susret nije mogao da prođe nezapazeno. Zan Zak je
odmotavao unatrag uspomene u glavi.

- Ah, da! - seti se. - Ostao sam ti sigurno nešto duzan?

- Tačno!- potvrdi sef i dalje bez izraza. - Ostao si nešto duzan.

- Slusaj, nisam zano da ću se ovoliko zadrzati? Osamnaest godina...
Ej, nije sala! Pogledaj, obojica smo osedeli!

Sef ga je i dalje gledao bez reci, kao kroz mrenu.

- Koliko sam duzan? - upita Zan Zak.

- Cetrdeset hiljada... - odgovori. - Imam zapisano.

Zan Zak izvuce smotuljak zguzvanih novcanica. Izvukao ih je
drhtavim prstima, nasumice, onoliko koliko je zahvatala saka u
dzepu padobranske bluze. Posle toliko godina odsustvovanja nije
se snalazio sa dinarima, tek promenjenim na aerodromu, i to mu,
odjednom, bi cudno. Odbrojao je četiri novcanice od po deset
hiljada i pruzio iz sefu, koji ne pomeri ruku da ih primi.

- Uzmi... -rece.

- To vise nisu iste pare!

- Koliko sada kosta cetrdeset hiljada? - upita Zan Zak.

- Otprilike osamdeset!

Pruzio mu je sav novac koji je drzao u ruci, oko sto pedeset
hiljada.

- Je li sad dovoljno?

Jedna desetohiljadarka odleprsa na patos i sef se sagnu da je
dohvati. Dok se saginjao, Zan Zak primeti da je ostario; izgubio je
nekadasnju gipkost i taj pokret ga je, ocigledno, kostao napora.

- Sada je sve u redu... - rece ispravljajuci se, crven u licu
zbog krvi koja mu je udarila u glavu. - Sada je u redu! Hoćeš nešto
da popijes?

- Neću... - rece Zan Zak. - Oprosti, neću... Moram da idem.

Izasao je pognute glave iz Kazine, gde vise nikoga nije poznavao.
Nogu pred nogu, odsetao se polako do Kalemegdana. Koracajuci
tamnim stazama i gubeci se u njihovom lavirintu, ni sam ne zna
kako, iznenada izbi na bedeme tvrdjave sto su se strmo obrusavali
u siprazje i noć.Iznenada, iza oblaka izroni pun mesec, pa dve
reke mutno blesnuse poput seciva ukrstenih sablji koje je neko
zavitlao u tamu.

Taj beskrajan prostor okupan mesecinom, što se pruzao s onu
stanu usca, obuhvati ga svojom sumnom sirinom. Leti, secao se,
to je nepregledno more travuljine i ritova u izmaglici. Osluskivao
je svetinjsko krestanje barskih ptica, trazeci na francuskom
potrebnu reč za sevar. Seti se i jedne noćina zavejanom
Kalemegdanu, gde se očajnicki oprastao i ljubio sa Vanom,
oslonjen ledjima na zid Rimskog bunara. Ta noc se prvih godina
Zan Zakovog dobrovoljnog izgnanstva pojavljivala uokvirena
ledenim kristalima nostalgije. Njegovi dlanovi na toplim
devojackim butinama, a okolo bela pustos... Kada mu je bilo
hladno, tamo na levoj obali Sene, otvarao je po ko zna koji put
Vanin kaput od sive dlake, podizao joj nezno suknju i zavlacio
se duboko u nezno svilasti azil, grejuci dlanove na njenim
toplim bedrima, dok im se dah ledio, a negde duboko u lagumima
klokotala podzemna kalemegdanska voda, ispiruci kosti ratnika.
Gde li je sad ona? Istrulela uspomena, bas kao i njegov stari
prazni kofer, izbacen na kisu u dvoriste Generala Zdanova 52?

Dva puta su ga legitimilisali te noći

Sklupcan uz kapiju Tvrdjave docekao je promrzao jutro, uzeo
taksi, pokupio kofer sa stanice i odvezao se na aerodrom.

Dok je Boeing pravio viraz nad Beogradom, tražio je iznad
usca reka, negde u vremenu, dve sicusne tacke koje su e, nekada
davno, zauvek oprastale, a koje je sada gledao iz vizure Boga,
oblaka, ptice, kao nečiji potpuno tudji zivot. Spavao je zavezan
za sediste prve klase i ne primetivsi da su ga stjuardese Air
Francea pazljivo pokrile pledom.

-Momo Kapor

*

http://www.youtube.com/watch?v=bHUH8cP7p90&feature=related

Čitavog zivota jurim jednu pricu . Jurim je , jurim ... Ali ona se uporno skriva od mene .Ta prica koju tražim trebalo bi da ima svezinu maestrala , odavno iscezlog mirisa borove smole , tamnu boju mlade osuncane koze . I još nešto . I još mnogo toga sto ću doznati ako je ikada pronadjem . Ali čim joj se priblizim nadohvat ruke , izmice mi se kao riblje jato na koje je pala senka ronioca . Ponekad mi se učini da je najzad imam - tu pricu koju toliko dugo cekam . Proslavljam susret i belezim je na prvoj salveti . Presrecan , budim se pre zore da je uredno prekucam , ali , avaj , iscezla je preko noći, ostavivsi iza sebe samo nerazgovetne , prazne reci . Izluđuje me . Vara s drugim piscima . Zakazuje sastanke na koje ne dolazi .Moj optimizam razbija se kao Titanik o kocke leda sto zvekecu u casi . Leto sipi poput pescanog casovnika , a nje nema pa nema ...

Najzad , postavljam zasedu toj hirovitoj prici za najlepsim stolom Gradske kafane u Dubrovniku , nadajuci se da će mi sama prici i pitati da li je jedna stolica slobodna . I gle , prilaze mi mnoge price , sedaju i pricaju , ali one moje , prave , nikako nema . Neke od tih prica su ocigledno tudje , neke su lepe ( ali nisu za mene ) , druge sam već negde čuo , treće su otrcane , toliko puta prezvakane i napisane , prošle kroz stotine usta i ruku . Ne znam kako izgleda prica koju cekam , ali siguran sam da ću je prepoznati čim je ugledam . I zato , molim vas , ne prilazite mi ako niste moja prica . Ona će već naici jedne noći, pa ako vidi da mi je sto zauzet , bojim se da će otici zauvek .

Unapred hvala .

-Momo Kapor
Ona i off price

*

http://www.youtube.com/watch?v=dAGGTVft5Lk&feature=fvw

Ni sama ne zna kako se to dogodilo!Nevidljivi Cigani iz šljivika veoma tiho zasviraše „Jesenje lišće već opalo je...” i ona se nađe u njegovom zagrljaju.Noge im same od sebe počeše da prate korake tog starog laganog valcera po škripavom patosu trema,koji kao da se za tu priliku i sam trudio da ne cvili previše i da ih ne budi iz tog slatkog sna.
-Začudo,ispostavi se da Maki ne igra tako loše kao što je očekivala.Držao je u rukama pažljvo i nežno,poput kakve retke dragocenosti koja lako može da se polomi ili razbije,a ona se osećala kao da igra sa moćnim živim stubom,sačinjenim od mišića,tetiva i uzbudljivog mirisa kože.Sklopila je oči i zagnjurila nos u zlatne mrlje na njegovim grudima,istovremeno želeći i da muzika prestane i da nikad ne utihne.Vodio je u plesu lagano oko stola po tremu,a onda, u jednom trenutku ona kao da izgubi svest,stopala joj se odvojiše od zemlje.Činilo joj se,kao kad je bila mala djevojčica,da sanja da propada i da se diže,oslobođena težine.
-Podigao je u naručje.Cigani se nečujno povukoše u dubinu šljivika,odakle je njihova muzika dopirala kao cvrčanje cvrčaka,dok je unosio u Veliku sobu.Plahta vezana u čvor na grudima razveza se i šumno pade na patos,a on je položi na zelenu bilijarsku čoju.
-To je ličilo više na okršaj nego na vođenje ljubavi.Rat,koji su Petrovići i Jovanovići nastavljali da vode na bilijaru,vođen je zubima,noktima,znojem,prigušenim jaucima i kricima,napetim mišićima ruku i nogu,stomacima skliskim od znoja,ali i jezicima u ušnim školjkama,grickanjem trepavica,tepanjem,skarednostima,kikotom i slatkim ugrizima.Na kraju-spermom!
-Bila je to prava bitka u kojoj su se mešali ljubavna glad sa starim nenaplaćenim računima i još starijim porodičnim rivalstvom dugim na stotine godina.Obostrano prećutna privlačnost svojom magnetskom snagom spajala je ova dva tela.Ko će koga da nadjača i pobedi?U tom ljubavnom grču dvoje nagih spletenih boraca, na kraju,pobedila je ljubav.Od početka veka,kada je kupljen i donešen iz Pešte,nikad čudniji karambol nije odigran na ovom bilijarskom stolu.Žilavi živi bilijarski štap pokušao je da probije oblu loptu i da je pribije za zelenu čoju,a ona se trudila da ga polomi svojom beskrajnom putenošću.
-Probiću te!-urlao je štap
-Slomiću ti ga!-vrištala je kugla
-Od tih silnih pokreta,kuća je podrhtavala od temelja do tavana,a čokanjčići okačeni o luster zvocali su tresući se kao da je zemljotres.Ne zna se koliko dugo je trajao ovaj ljubavni duel,možda još od onih davnih noći kada su Jovanovići povaljivali čobanice Petrovićke po vlažnom senu,a Petrovići zadizali suknje Jovanovićkama,prepadajući ih otpozadi kad su sagnute prakljačama udarale po čaršafima na potoku i sad je ,po prvi put,plodno seme Petrovića palo na podatnu njivu Jovanovića.Izmoreni borci kao da su se prenuli iz tog starog sna i klonuli,oznojeni i umorni od ljubane bitke.
-Maki se hitro spusti sa bilijarskog stola i stidljivo,na brzinu navuče najpre beli prsluk,a potom i ostalu odeću,pa se poput senke izgubi među krošnjama.Muzika je već odavno utihla,a umesto nje cvrčci ponovo preuzeše ulogu orkestra dok je bledela zora nad šljivikom.Samo je Prorok,skriven iza žbunja,kroz otvoren prozor još uvek virio u Veliku sobu bled od užasa šta je sve video ove noći.
-Ivana naga izađe na trem.Sve se odigralo tako neočekivano i toliko brzo, da nije bila sasvim sigurna da joj se od vreline noći i punog meseca nije sve pričinilo.Telo joj reče da nije.Boleo ju je svaki mišić.

-Momo Kapor
„Ivana”

*

http://www.youtube.com/watch?v=dp7Wj2TsVkw

„Dakle, drage moje devojčice, nije uopšte važno imate li četrnaest, sedamnaest, dvadeset ili pedeset šest godina! Susretao sam ja i devojčice od sedam¬deset i dve, i odmah se nekako videlo da su još klinke: mislim, videlo se to po načinu na koji su zirkale unaokolo i krile smešak u prste, kako su isprobavale perikla sa loknama boje zlata u rob¬noj kući ogledajući se malčice iskosa i vrlo koket-no — bile su to prave klinke od sedamdeset i dve godine, na časnu reč! Jer, drage moje naglo osta-rele devojčice, niste vi krive što se život našalio s vama, pa vas jednog jutra probudio kao i obično u pola šest, kad ono — osam banki. Opa! A vi se još pitate da li je 1900.”

-Momo Kapor
„Beleske jedne Ane”

*

http://www.youtube.com/watch?v=aW1o2y2M4GY

A možda bi trebalo pisati baš kao što se kaluđeri mole; svakoga dana ili noći ne više od trideset tri redka - trideset tri crna zrna brojanica. Šta je pisanje, u stvari, ako ne molitva za ljubav? Unošenje reda u haos koji nas okružuje? Pisati kao što se kaluđeri ispovedaju svom duhovnom ocu, bez ostatka, bez skrivanja ijedne tamne tajne osećanja ili rđave primisli. Na kraju pisati bez ikakvog drugog cilja sem istine koja, možda, donosi spasenje, bez pomisli da će to ikada biti štampano, bez ikakve želje za izdavačem ma ko to bio, i bez računanja na uspeh ili neuspeh; konačno i bez potpisivanja tog rukopisa baš kao što se najveći ikonopisci nisu potpisivali ispod svojih dela.„

-Momo Kapor
(”Hronika izgubljenog grada„)

*

http://www.youtube.com/watch?v=BcL---4xQYA
”

Povratnik

Pričaju ljudi, gore na Čemernom, da se Gligor zvani Veri Najs vratio iz Amerike go ko prst. Sve što je zaradio, kažu, bila su tri zlatna zuba koja su svetlela u tamnoj hercegovačkoj noći poput tri pripitomljena svica.
Pričaju ljudi gore na Čemernom da su ta tri zlatna zuba trajala sve do trideset i pete, kada ispadoše sama od sebe iz glave, pa ih Gligor Veri Najs prodade u Dubrovniku zlataru Šimi Gučetiću, te u vreme suše kupi dve vreće žita i polovne naočari.

Pričaju još ljudi gore na Čemernom da je Gligor Veri Najs kazivao kako je u Čikagu magla toliko gusta da u nju možeš zabiti čavao i obesiti kaput. Pitali ga posle ljudi, gore na Čemernom, nauči li njihov jezik, a kada je potvrdio da ga zna na naški, pitali ga ljudi kako se u njih reče viljuška. Gligor Veri Najs je mislio i mislio, pa na kraju kazao da nije ni čudo što ne može da se sjeti, jer je u Ameriki nikada nije ni uzimao u ruke, no zgrabi u lijevu kruva, a u desnu mrsa, te žderi!
Doplovio je u Ameriku za dvadeset i šestdana u potpaljublju šipa „Ilirija”. Kapetan Miho Skočibuha pokaza mu đe je gostiona „Nievjorker”, pa Gligor Veri Najs ode da najprvo obiđe Nikolu Teslu, koji je tuna živijo.

Gligor Veri Najs je posle pričao da ga je Tesla lijepo primio, ko čoeka, i da mu je davo dolar, ali da on nije tio da uzme, no prespava noć kod nekog Dende što je držo kantinu za naše ljude, a žena mu kuvala palentu i bob - veri najs!
Posle je brao trešnje u Mejfildu, država Kalifornija, na imanju guvernera Lilanda Stanforda, i onda ga neki Pelješčanin, Marko Štuk iz Gornje Vrućice, odvuče gore u State Utah, bakarni ugljenokop, gde je nadnica bila dva dolara i sedamdeset i pet centi za osam sati rada. Živeo je tute tri i po godine u naselju Nenj House (Nova kuća), a posle sa jednim Ircem, zvao se Mark Dali, otvori radnju sa rudarskim potrebštinama, zaradi neku crkavicu, te pređe u Los Anđelos, na železnicu. Bi i tu jedno šesnaest meseci, pa sa dva dobra druga, Francuzom Bon Maršom i Belgijancem Efelerijom Opačem, pređe u Čikago. Tu ga primiše lijepo, ko čoeka, i zaposliše za tri dolara dnevno u klanici da dere kožu s brava. Gazio je krv do kolena. A klanica je bila u štrajku, pa niko nije tio radit, te tako zamijeni tri Italijana što nijesu šćela radit, a oni ga presretoše na Linkolnovoj pjaci i potegoše noževe, no ih Gligor ufati u kosti i pobaca okolo sebe, pa iste noći pobeže čak za Kanadu, do koje je putovao, ne zaustavljajući se, što peške, što vozom, dva meseca - i onda se zaposli u nekoj šumi da obara drvo. Veri Najs! Niko mu i ne reče da je u Čikagi bijo štrajkbreher.

Obarao je drvo šesnaest godina i slagao dolar po dolar u svoj drveni kufer, a kada na kraju kufer bi pun, Gligor Veri Najs uze voz i stiže u Nevijork, pa odsednu u jednom hotelu, no mu zaboravi ime. Tu srete nekog Irca policajca Okonolija koji odvede Gligora Veri Najsa u banku i svjetova ga ka brata da stavi pare na račun, ali kad su istresli pun kofer novčanica od po jedan dolar u papiru, ispostavi se da je novac prestao da važi još devesto dvanaeste i da je od tada tri puta menjan i zamenjivan, a da on to nije znao, jer je živeo u šumi, u Aljaski, i nikome nije govorio za ušteđevinu. Od svega mu tako preostade sto i pet važećih dolara, za koje kupi kartu na šipu „Kajzer Vilhelm Cvajter” koji je isplovljavao iz Nevijorka za Bremen. I još mu ostade da kupi dve šarene marame za majku i sestru, te se ukrca i plovio je sedamnaest dana, sve dok „Kajzer Vilhelm Cvajter” ne potonu nasred bare. Tu se podavi sila naroda, ali se Gligor Veri Najs spasao zahvaljujući činjenici što mu je drveni kufer jednom na tom brodu bio potpuno prazan, pa se držao za njega i plivao tako tri dana i dve noći, dok ga ne izvadiše mornari sa italijanskog šipa „Benvenuto Čelini”, sa kojim je i doplovio u Bari, a otole drugijem šipom do Dubrovnika, pa što piješke, a što na konju; a više, bogumi, piješke, sve do Čemernog, gde ge i prozvaše Gligor Veri Najs, a to mu ostade sve do smrti.
Veri Najs!

-Momo Kapor

*

http://www.youtube.com/watch?v=jw5gwCH6RSc

Bez veeeze

Oslobođene svojih zimskih kaputa beogradske devojke seku grudima vazduh pun uzbuđenja. NJihova tela i napeti lukovi njihovih nogu liče na drvene skulpture devojaka što su krasile pramce gusarskih karavela. Te preko noći procvetale devojke što se tuširaju dva puta dnevno i jedu prve jagode sa šlagom, te mačke - razmažene kćerke diplomatskih činovnika i predstavnika IBM-a za jugoistočni Balkan, zlatne ribice u junu kad kolena klecaju, a koža peče i goni vas da je napustite i ostavite u prvoj kanti za đubre pa otperjate u srećnu klimu svojih predaka, nagi i nevini poput novorođenčeta ili mlade zmije što se izmigoljila iz svoje lanjske kože, te junske lepotice čine mi šetnje još očajnijim, jer njihova lepota boli.
Primećujem da, što sam stariji, devojke postaju sve lepše, vitkije i nežnije. One sve više liče na onu devojku-san što je do nas stizala pedesetih godina prošlog veka uglavnom na stranice „ Paris Matcha”, ukradenog u Francuskoj čitaonici (Mili Perkins trči preko trave), pa ga gladni ljupkih njuški lepili po svojim samačkim sobama da nas spase od siromaštva i dlakavih gazdarica. (Bile su to naše jedine ikone, ti izbledeli fotosi na zidu. Prikucavali smo fotografije na zidove kasarni, oblepljivali njima naše vojničke sanduke i poleđine vratanaca od ormana u kojima su trunule uspomene i raspadale se stare patike). Evo ih, te preko noći iždžikljale devojčice, sa vlažnim bambi-njuškicama promiču danas pokraj nas ostarelih šetača: ali mi više ne postojimo za njih, mi smo samo prazan vazduh kroz koji prolaze, samo nameštaj u njihovoj dečjoj sobi, prolaznici, bedem gomile, masa, čekači trolejbusa, fon smoga, sivilo trotoara i fasada, i samo smo bezimeni šetači, i one prolaze kroz nas, a kada nam kažu „pardon” - to je rasejano izvinjenje upućeno nikome, u trku ka nekom srećnom vršnjaku.
Ne postojimo više, jer smo preostali iz nekog drugog vica, čijoj smo se poenti smejali kao šašavi kad smo bili mladi. Ali san je postao stvarnost! Dodirujemo se ramenima sa nedostižnim kopijama Mili Perkins, Sju Lajon, Suzan Strazberg, DŽeraldinom Čaplin, DŽin Siberg... Gospode, taj isti prćasti nosić, iste pege i gipki hod po trotoaru, Gospode, te srneće oči, ta plava jezera u kojima se ogledaju naše godine i umor, ta blesava razdragana lepota juna na Terazijama, i drskost i jamice na obrazima - nestašno pramenje koje se sklanja sa čela oživljene fotografije, što je nekad davno krasila poklopac vojničkog sanduka.
Sad su naše, sad su tu, pred „Gradskom kafanom”, „Kod konjanika” i u „Suncu”, u samoposlugama, i bioskopu na matineu, a ponekad, čak sede i za našim stolom iznad „>coupe Jacque”>, i mi pokušavamo da govorimo sa njima, želimo da što jednostavnije prevedemo na njihov jezik koliko smo dugo čekali da se pojave ovde pod ovim podnebljem gde su žene vekovima prtile decu i bežale u brda, stajale u redovima za hleb i mleko, dodavale jedna drugoj ciglu raskrčujući pustoš i ruševine svojih domova, kopale kukuruz i vraćale se klonule u svoje memljive kuhinje. Pokušavamo, u stvari, da im kažemo koliko je stvari bilo potrebno da se dogodi pa da se one rode tako lepe. Koliko čežnje pa da oni siroti zidovi najzad ožive, da se fotografije otvore i puste svoje modele na naše ulice, koliko nevolja i sirotinje... Pokušavamo to da im kažemo, a one nas gledaju sa ustima na slamci, napuće usne i mazno zamjauču:
„Bez veeeeeze...”
I gle, istog časa vraćeni smo u svoje vojničke sanduke i šezdesete godina prošlog veka, istog časa govorimo sami sebi da ponovo sedimo na nekom vetrovitom tavanu u junu i razgovaramo sa Mili Perkins na slici iz „Mača” - to je znači još i sad samo san, a ovo za našim stolom - obične su fotografije, bez ukusa, mirisa i težine; to nam je samo neki bogati rođak poslao nepotrebne lutke kupljene u istoj prodavnici mehaničkih igračaka, proizvedene na istoj traci, samo što na pritisak ne kmeče „mama”, već „bez veeeeze!”
Opet smo, znači, prevareni, jer to nije to!
Bez veeeeze.

-Momo Kapor

*

http://www.youtube.com/watch?v=EgituyxhyO8

Prijateljstvo, zanat najstariji

Godina je sve više - prijatelja sve manje.

Prijatelji se gube tako što ih ukradu žene (poslednji put smo ih videli na momačkoj večeri), krade ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, kradu ih neke druge, strane zemlje, kradu ih nam njihova deca, njihovo ime u novinama, njihovo lice na televiziji, kradu ih nam naše reči o njima koje su čuli od trećih prijatelja. Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami. Najveći broj naših prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savešću, bekstvo od samoće.

Kako samo zavidim prijateljstvima starim pedeset godina! Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabost; koliko lukavstva da se godinama krade vreme od posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna - koliko mnogo razumevanja da se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva između dva starca što se duže od jednog ljudskog veka nalaze u „Mažestiku”, u podne, posle svih dobrih i loših godina! Dva starca u „Mažestiku”, u podne - dva preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane prolaze kroz zabranjene kapije kojih više nema, rupe u tarabi, i tajanstvene tunele u iščezlim vrtovima, sada posle svega i druže se svakoga dana u podne: jedanput kafu plaća jedan, drugi put - drugi.

Ponekad, tako, stojim sam na nekom trgu i ne znam kome da odem u posetu, sa kim da se družim? Potrebno je prethodno telefonirati, a ja mrzim telefone. Vozim se onda preko planine i tražim svoje izgubljene prijatelje po malim gradovima gde se još neguju prijateljstva. Sedim za onim istim starim sastavljenim stolovima i otkrivam ukus nekadašnjeg drugarstva u dimu zagorele zaprške što kulja kroz šuber, a snenoj izmaglici badavadžisanja. Opet nas je sve više; za stolom, sve više; pevamo stare šlagere i neko viče baš kao nekada šef malog orkestra na onoj sirotoj igranci u predgrađu: „Molimo cenjene dame da ne uvaljuju korpe vojnicima!” - i baš kao nekad, teturamo posle ponoći pustim ulicama prateći jedan drugog, šutiramo posle ponoći praznu konzervu, nadlajavamo se sa psima, zavirujemo u tamu iza poluotvorenih prozora iz kojih se čuje duboko disanje spavača; noć je tajanstvena i obećava nam čuda - povratak mladosti i prijateljstva, ali ja više ne smem da ostanem suviše dugo sa njima, mojim starim drugarima, i već ujutru bežim kao kradljivac prijateljstva iz tog grada, jer znam da ono ne može dugo potrajati, ako se koristi makar samo dan više.

Zanimljivo, za kraj nekog prijateljstva uvek okrivljujemo druge, nikad sebe. Retko ko od nas pomisli za sebe da ima možda tešku narav ili sklonost ka novim prijateljstvima. Što se mene tiče, stari prijatelji su mi prave dragocenosti u životu. Naravno, kao i ostali, sklapam nova poznanstva ali više od svega čuvam prijateljstva sa onima koji me pamte dok sam još imao tamnu kosu i bio sklon ludorijama.

Pitao sam izbeglice, ljude koji su izgubili kuće i čitava bogatstva, čega im je najviše žao što nisu mogli da ponesu sa sobom u izbeglištvo. Porodične fotografije, odgovarali su svi, one koje se obično čuvaju u praznim kartonskim kutijama od košulja. Sve se može nadoknaditi, govorili su mi, sve se može ponovo steći, samo više nikada nećemo biti mladi i nasmejani na starim fotografijama koje smo zauvek izgubili.

-Momo Kapor

*

http://www.youtube.com/watch?v=cd_Fdly3rX8

DEVOJKA IZ AMERIKE

Pred Marinin odlazak bili su deca pred kojom se život još nije raspakovao. Sad su oboje nosili teške kofere životnog bremena, dva mučna razvoda koja nisu želeli. Šta su mogli da pruže jedno drugom?

Nije bilo mnogo automobila na Sretenovom putu ka beogradskom aerodromu. Mada se trudio i pred samim sobom da izgleda nonšalantno, dlanovi su mu se znojili. Marinu nije video najmanje petnaest godina. Bar toliko dugo se nisu ni čuli. Strepeo je od njihovog susreta.
Pre otprilike mesec dana, zajednički prijatelj, njihov drug iz gimnazije Vladan, javio mu se telefonom da ga pita hoće li da mu da Marininu elektronsku adresu. Sreli su se na njujorškom aerodromu, tamo je bio na službenom putu, a noć proveli po barovima evocirajući školske uspomene. Onda ga je Marina pitala da li viđa Sretena.
- Čoveče, još je luda za tobom. Kad je čula da si se razveo, oduševila se. Htela je da zna da li imaš decu. Ona ima ćerku koja živi sa njenim mužem, bivšim, čoveče, bivšim. Taj momak je Amerikanac, pun love kao brod. Plaća joj odličnu alimentaciju, brine o detetu, jer je Marina stalno na putu, stjuardesa je i, eto, hoće sa tobom da se čuje.
Za Sretena, Marina je bila završena priča. Pamtio ju je kaoprekrasnu, pametnu devojku, omiljenu i najuspešniju u školi, ali beskrajno sebičnu i razmaženu. Više nije mogao tačno da se seti, ali su se valjda zbog toga i rastali. Ako ne zbog Magdalene.
- Znaš - kazao je Vladanu. - Ne vidim zbog čega bi sada trebalo da joj dajem imejl. Uopšte me ta devojka više ne interesuje. Nemamo dodirne tačke. Život je, brale, stvorio jaz među nama. Ona je tamo, ja ovde, najbolje bi bilo da tako ostane.
- Ti, valjda, najbolje znaš. Nisam ja Marinin advokat da te ubeđujem u suprotno, ali ne znaš, brate, šta propuštaš. Ako je u gimnaziji bila lepa, sad je savršena, nestvarna. Nije normalno kako izgleda. Viski „cepa” kao smuk, a ništa se ne vidi. Kad ispije piće, zatrese kosom i nastavi kao da pije mleko, bez posledica. Čudo od žene.
Sretenu baš nije bilo do bančenja sa bivšom devojkom. Život mu se inače pretvorio u gomilu đubreta. Sve se srušilo, sve u šta je verovao, u šta je ulagao, za šta je stvarao. Magdalena je pokupila decu i otišla u Švedsku, kod svojih. Dugo mu je već pretila da će to da uradi. Dugo već ništa nije bilo u redu. Pre tri godine, kad su njeni došli za božićne praznike, pojavila se prva napuklina. Zapravo, napuklina je bila sve dublja, godinama unazad, ali se tada razgranala u provaliju, bespuće nerazumevanja.
Voleo je Magdalenu, ali ona je sve manje ličila na ženu u koju se zaljubio. U početku, oči su joj blistale kao kapi rose kada bi njegov pogled zaronio u njene zenice.
- Divan si - šaputala je.
Bio joj je duhovit, sjajan, neponovljiv i to nije krila. Bio joj je najbolji, najlepši, najpametniji. Ugnezdio se u svaku njenu misao.
- Ej, nisam to ja - pokušavao je da je razuveri - taj tvoj dasa čak i ne liči na mene. Ja sam gad, a taj momak koga si zamenila sa mnom je nešto kao princ iz bajke, jer i ovi današnji prinčevi su puni mana. Nemoj da preteruješ, ne hvali me previše.
Tako je govorio, a zapravo je uživao u odsjaju njenog divljenja u svakoj reči vezanoj za njega. Prijalo mu je što i drugi vide koliko je zaljubljena. Bila je sićušna, ali savršena u toj svojoj zaljubljenosti. Osmeh joj je cvetao na punačkim, mekim usnama koje je voleo da gricka do duboko u noć.
Voleo je sa njom da vodi ljubav po celu noć, dok ga na kraju ne preklinje da prestane, „ne mogu više, nemoj, stani, nemoj, molim te, dosta, umreću”, jer je bio ispunjen ne samo i životnim i životinjskim zadovoljstvom nego i ponosom što je, među njenim rukama, tako snažan, poseban i veliki.

Ponekad bi se setio Marine, njene svojeglavosti, ponosa i želje koja je milela među njima kao piton koji ih neprekidno, lenjo vreba, spreman da proguta njeno neiskustvo i njegovu potrebu da baš sa njom postane muškarac.
Magdalena nije imala Marininu svojeglavost. Potpuno mu se predavala. Uzdisala je zato što je to Sretena uzbuđivalo. Milovala ga je ne razmišljajući koliko joj te nežnosti donose zadovoljstva. Htela je da ga mazi, zato što je on voleo kada ga je mazila. Kupovala mu je novine i doručak, palila mu cigaretu posle ljubavi, jer je uživala u njegovom širokom osmehu, u poljupcima kojima joj je prekrivao telo. Uzimao ju je dugo, posednički, trijumfalno.
- Volim te, o, kako te volim! - vriskala je.
- Volim te - ponavljao je i on, kao eho njenog zadovoljstva, a negde, iz dubine sećanja, polako bi izronila Marina, tek da ga zbuni i ošamuti.
Neosetno, njena radost mu se podvukla pod svaku misao. Nije ni osetio kada mu je postala toliko potrebna da život bez nje nije imao ni jutro, ni snove, ni radost. Hteo je da stanuju zajedno. Njoj se to nije dopalo. Ostao je u studentskom domu, sve do venčanja.
Magdalena je želela da se uda za njega. Oženio je, čim ju je zaprosio od njenih konzervativnih, namrgođenih roditelja. Kao dan i noć, svetlo i tama. Ona je bila vedra, koliko su oni bili tmurni, ona vesela, koliko oni neraspoloženi.
Bila je u belom, kao lokvanj raskošna usred mulja svakodnevice. Prilazila mu je korak po korak, uzdrhtala, topla, zahvalna, ali ga je, posle potpisivanja svog novog prezimena zgazila tako snažno da se trgao. Uzdrhtala, ali samosvesna, podlaktila ga je tako sigurno da se, prvi put od kada su bili zajedno, osetio kao lovina. Ali, uživao je. Tek će početi da se koprca u mreži koju je sam sebi spleo.
Spolja, bila je to ista mala, topla žena. Ali, one iskre u njenim očima počele su da seku kao bodeži od kristala. I dalje mu je govorila da je najbolji, najlepši, ali u njenim rečima više nije bilo pesme, bile su oštre, nemelodične, makar i dalje milozvučne njegovom uhu. Jecala mu je u naručju, ali više nije pristajala da to bude po čitavu noć.
- Nismo životinje - kazala mu je, uz svoj čaroban osmeh.
Nešto ga je žacnulo posred stomaka, ali je progutao. Naučio je da skriva šta misli, da bi bilo mira u kući. Naročito od kada su im se rodila deca, najpre Elena, pa onda Bogdan. Bio je lud za njima. Drhtao je od strepnje da ih nečim ne povredi. Želeo je da im stvori život kakav on nije imao, da im kupi najbolje i najlepše, da ih vodi na mesta na koja nije vodio čak ni njihovu majku. Bio je brižan, čuvao taj mali delić svemira koji je bio sve što je hteo od ovoga sveta, učauren u ljubav, u komfor, čak i u svoju prezauzetost.
Zato je, kada se pre nekog vremena vratio sa posla, a ormani u kući bili prazni, sem njegovog dela, u spavaćoj sobi, sa širom otvorenim vratima i zlokobno tihom decom, uzdrhtao sluteći zlo.
- Sretene - kazala mu je Magdalena savršeno mirno, kao nožem mu parajući bubne opne baš tim mirom - ja više ne mogu da izdržim.
„Šta ne može da izdrži?”, pitao se, očajan. Zar joj nije sve pružio, i njoj i deci, zar je nije iskreno i nežno voleo sve ove godine, ne povređujući je nekakvim romansama sa drugim ženama, mada je hiljadu puta bio u prilici da se zabavi i sa strane. I Marine se odrekao zbog nje.
- Sve sam ti dala, sve što jedna žena može da pruži. I mladost i svoje najlepše godine, najčistiju ljubav. Bila sam ti i supruga i drug, prijateljica i majka tvojoj deci.
„Kao da to nisu njena deca”, pomislio je. „Šta to ona priča?”
- Na sve moje napore da unesem ljubav u naš dom, ti si odgovarao sebičlukom. Nikada te nije bilo u kući.
- Morao sam da radim - promucao je. - Težak je ovo period.
- I drugi ljudi rade, pa opet imaju vremena da se posvete porodici.
- Kad god sam mogao i ja sam.
- To tvoje „kad god si mogao” nije dovoljno, uopšte nije bilo dovoljno, Sretene. Decu samo jednom godišnje vodimo na odmor, oblače se prosečno, ne pamtim kad smo poslednji put bili u kafani, kad si nas izveo na večeru u restoran.
- Ne razumem, pa ti si, Magda, govorila da je grad nesiguran, ti nisi želela da vas izvodim, ni tebe, a posebno ne decu.
- Eto, vidiš. I sam se slažeš. Šta mi deca imaju od ovakve Srbije? Šta? Samo da budu prokažena kud god da odu. Fin svet napolju nas smatra nekakvim poludivljacima.
- Biće da se nešto ipak promenilo, da nije baš tako.
- Šta se promenilo, tužni Sretene? Šta? Kad putujemo, satima čekamo za vize, zarađuješ premalo za onoliko vremena koliko provodiš na poslu. Odvešću decu kod mojih, da žive u kulturnom, finom svetu, da zaborave sve ovo ovde.
- Ne možeš to da mi uradiš!
- Vidiš da je samo tvoja sebičnost nesebična. Tebi da uradim! Opet si ti u centru pažnje, opet si ti najvažniji, čak i sada kada ti govorim o tome da deca i ja odlazimo iz tvog života. Odlazimo.
- Šta ti, u stvari, hoćeš od mene?
- Da nas pustiš, samo to. Možeš da svratiš da nas obiđeš, decu pre svega i da nam poželiš srećan put.
- Zašto, bar, ne razmisliš?
- Noćima ležim budna kraj tebe. Šta misliš, šta drugo radim nego razmišljam? Ovde ni deca ni ja više nemamo šta da tražimo.
Elena je zaplakala, jurnula mu je u naručje. Bogdan mu je polako prišao i seo mu u krilo. Voleo je baku i deku, voleo mamu, ali voleo je i tatu, nije želeo da ostane bez njega. Švedsku je danas počeo da mrzi. NJemu je Srbija bila lepa, čitav svet mu je bio lep, pa i Švedska pre nego što je majka rekla da će ubuduće živeti tamo, bez oca.
- Tata mora da radi - kratko je kazala. - Ne budi dosadan, Bogdane. Doći će, možda, kasnije.
Po sevanju očevih očiju shvatio je da u Švedsku idu bez njega. Nije želeo nikuda bez Sretena. Voleo je sa ocem da igra fudbal više nego da sa dedom ide na pecanje. Sve do danas voleo je i pecanje i Švedsku i dedu i babu, ali najviše na svetu voleo je majku i oca i sestru i to njihovo parče sveta na Višnjici, taj Beograd sa smogom i prljavštinom u kome su, sa njim, odrastali svi njegovi drugovi.
Otac je zaplakao. Prvo je plakala Elena, pa otac. I niz Magdalenino lice su se slivale suze. Ali, nije htela da popusti.
- Hajde sa nama - kazala je jednog trenutka, kada su joj se emocije slile niz kičmu, grčeći je.
- Možda bi nam uz moje svima bilo lakše. Hajdemo u taj normalan svet, da živimo kao normalni ljudi. Dosta je bilo mučenja.
- Idi ti, ako moraš, ali decu mi ostavi.
Nije htela. Morala je da odloži put da bi i to dobila: njegov pristanak da povede decu. Znao je da će izgubiti. Uvek je umela iz njega da izvuče sve što je htela. Od svakog je uzimala. I decu mu je iščupala iz naručja. Porodicu, dom. Sve je odnela.
Stigao je na aerodrom. Uzdahnuo je dok je zaključavao auto.
„Kako li Marina sada izgleda?”, pitao se.
Kada su se rastajali, pred njen put u Ameriku, bila je visoka, riđokosa i zgodna, privlačna kao zabrana, kao greh. I tako mlada. Sećao se njenog lica u svim trenucima koje je provodio sa Magdalenom, njenih malih, mekih poljubaca punih neiskazanih zaveta.
Pred Marinin odlazak u Ameriku bili su deca pred kojom se život još nije raspakovao. Sad su oboje nosili teške kofere životnog bremena, dva mučna razvoda koja nisu želeli. Šta su mogli da pruže jedno drugom? Čemu je Sreten mogao da se nada od ove nepoznate žene, koja je nekada bila njegova prva ljubav?
Okrenuo se na petama i požurio s aerodroma. Krenuo je kući.
- Sretene, je li moguće da si to ti?
Pogledao je. Vreme je stalo. Bila je visoka, riđa i nasmešena. Kao devojčica kojoj se, među topolama, zaklinjao na večnu ljubav.
- Ostala si ista - prošaputao je.
- Samo spolja, moj Sretene, samo spolja.
Stisnuo ju je uz sebe i nežno poljubio. Vreme se skamenilo. Dok je grlio Marinu, negde, iz dubine podsvesti, sa dna sećanja, polako je izronila Magdalena, to njeno predano, blisko lice, tek da ga zbuni i ošamuti.

-Momo Kapor

*

http://www.youtube.com/watch?v=a8NAXMruxW4

– Momo Kapor (1937–2010)

Eh, taj tvoj Momo

By Teofil pančić

Nije da nije bilo „boljih” pisaca„, to je odviše lako dokazati i sasvim besmisleno dokazivati, ali ima taj neki element koji je samo Kapor mogao uneti u naše osećanje sveta.

Srećni ljudi prodeveraju čitav život sa jednom ličnom bibliotekom, koja tokom dugih decenija raste, menja se i sazreva onako kako to čini i njen vlasnik. U tom smislu, nisam srećan čovek. Moja prva biblioteka i ja razišli smo se negde u jesen 1991: ja sam otišao, ne znajući još pouzdano da odlazim zauvek, a ona je ostala tamo, u Aleji Viktora Bubnja 3, stan 136, kat XIII. Moglo je biti i drugačije, ali bilo je tako, i tu pomoći nema. U mojoj prvoj biblioteci bilo je oho-ho knjiga Mome Kapora, i sve su bile bar po jedared pročitane, pozajmljivane okolo, ispodvlačene: Foliranti, Provincijalac, Ada, Beleške jedne Ane, Od sedam do tri, Una, I druge priče, Off... Plus ona knjiga u kojoj je Laki Pisac, kaogod Henri Miler, pisao o knjigama svog života, dakle, takođe o jednoj ličnoj biblioteci, ali od one nematerijalne sorte, one koju nosiš u sebi pa ti je niko ne može uzeti, niti se ikako možete rastaviti dok si živ.

Od tada, od tog pravog jesenjeg, takoreći žanr-rastanka, rodila se i raste moja druga, nadam se i poslednja lična biblioteka. U njoj tih knjiga nema, kao što nema i mnogih drugih kojih je u prvoj bilo. Nedavno sam, ima tome godinu ili dve, u antikvarnom odeljenju jedne beogradske knjižare naleteo na Kaporovog Provincijalca, ono izvorno izdanje Biblioteke Hit, onakvo kakvo sam nekad imao. Da, tada sam shvatio: kod kuće, u svom Drugom Životu, imam sve knjige Mome Kapora koje, najblaže rečeno, ne volim, i ni jednu jedinu knjigu Mome Kapora koju volim; a volim sve knjige koje sam nekada voleo, jer ne znam kako se to, dođavola, prestaju voleti knjige, kao da one mogu biti odgovorne za moguće potonje nepodopštine svog pisca. I onda sam kupio tog Provincijalca i odneo ga kući, da imam u Drugoj biblioteci bar jednog Kapora iz Prve, možda i ne zarad njega, pisca, nego zarad mene, čitaoca: kao malu potvrdu da sam i dalje onaj koji sam bio Onda. Iz nekog razloga mi je to bilo važno; razumeće oni koji shvataju. I rešio sam da tog Provincijalca čim prije iznova pročitam, da vidim hoću li osećati nešto, šta god to značilo. Ali to, naravno, nisam učinio, nisam dospeo, obuzet dnevnim obavezama i strastima. Trebalo je da umre njen pisac, pa da je se napokon latim. Otvorio sam je juče, oko deset pre podne; zaklopio sam je, pročitanu do kraja, oko tri poslepodne. Šta je stalo između? Šta je videlo oko jednog neuporedivo iskusnijeg, prefriganijeg, a valjda i ciničnijeg čitaoca od onoga koji je tu knjigu prvi put čitao, pre nekih hiljadu manje devetsto šezdeset i sedam-osam godina? I to čitaoca koji se sa piscem razišao, temeljito za temeljitije ne može biti, u jednoj fundamentalno važnoj stvari života i smrti, časti i sramote?

Da, sve je tu, i dalje. Možda malo iskrzano i precvetalo, s aromom jedne već poodavne epohe, ali ipak. Sve ono zbog čega je Kapora sedamdesetih i osamdesetih voleo onaj bolji deo jedne nestale, ubijene i strvinarski razvučene zemlje. Onaj smisao za detalj, onaj nekako šansonjerski gvint da se uđe pod kožu bezbrojnim ovisnicima jednog sentimentalnog vaspitanja. Ona bogomdana veština da se uoče i opišu, da prodišu naše Line Koen pre nego što ih i sretnemo, pa kada ih sretnemo, znaćemo odmah da su to one; a svako u životu ima jednu samo svoju Linu Koen, inače je džaba živeo. I ona ganutljivost je tu, dakako, odlično je to uočio komšija Bazdulj. Ih, nije da nije bilo ”boljih„ pisaca, naravno da jeste, to je odviše lako dokazati i sasvim besmisleno dokazivati, ali ima taj neki peti, deveti ili šesto osamdeseti element koji je samo Kapor mogao i umeo uneti u naše osećanje sveta. Eto, žao mi je što ću razočarati usukane, a odocnele moralizatore i bezalatne mlatitelje sasušenih gloginja (ma, serem – nije mi žao; baš me briga za njih), ali sve je tu, i dalje, ”svemu uprkos„. Čemu uprkos? Svemu. Svemu onome o čemu sam pisao dosta puta, vaktile, i čemu nemam ništa da dodam, ali bogme ni da oduzmem. Svemu što je pisac govorio i činio, a vala i pisao, od onog vremena kada smo se moja prva biblioteka i ja nevoljko razišli. Tada je, negde u to doba, pisac rešio da pripadne nekim drugim i drugačijim čitaocima; ovakvi kao ja više nisu zadovoljavali njegove kriterijume. Valjda sam zato bio tako posebno ljut na njega, zato što sam se osećao ostavljenim; ta, sigurno se nisam mogao ljutiti na đoge i noge, jer sa njima i njihovim knjigama nikada ništa delio nisam.

Momčilo Momo Kapor bio je godište mog oca Sretena. Ima ona životna dob, otprilike tinejdžerska, kad ti tvoj otac ni u čemu nije dobar, i šta god da čini, čini pogrešno. Bilo mi je, u toj magarećoj dobi, neverovatno da su Kapor i moj otac vršnjaci: Momo u džinsu, u džezu, u vinu, u Njujorku, u urbanom light veltšmercu jedne nove i drugačije osećajnosti, a moj otac u oficirskoj uniformi, ili u bezličnom civilnom odelu, tako običan i svakodnevan. Rodili su se zajedno, a živeli odvojeno: njihovi svetovi kao da se nisu dodirivali. A kad bismo se nešto zakačili – uglavnom na bolnu temu šta će biti sa mnom – moj bi dobri i divni ćale ponekad nemoćno znao reći eh, taj tvoj Momo Kapor, kao da je odnekud baš u tom svom ispisniku-dekadentu video koren moje neizbežne propasti i zastranjenja. Proći će od tada možda i tuce godina, doći će Mračna Vremena, i ja ću se zateći usred jedne od onih besmislenih sinovsko-očevskih ”političkih„ prepirki, pa ću jednom reći ocu eh, taj tvoj Momo Kapor. Jer, Momo je u međuvremenu nekako promenio stranu, i više nije bio moj, naprotiv, vratio se svetu očeva, a i to samo u tranziciji ka mitologizovanom svetu dedova, pradedova... I tako do Postanja.

Nakon mog poslednjeg teksta o njegovim Nevoljenim knjigama, Kapor mi je uvijeno replicirao u NIN-u jednom ne mnogo smislenom filipikom, ne spominjući mi doduše odioznog imena, ali crtajući nešto nalik na moj portret – u njegovu crtačku veštinu bar niko ne sumnja – i nazivajući me, ako dobro pamtim, hodajućim grobljem hamburgera. Smejao sam se slatko toj malo detinjasto povređenoj uvredi, hamburgere uopšte ne jedem, ali to što taj pokušaj uvrede sadrži valjda ionako nisu oni pravi hamburgeri, od mesa, nego su kanda neki isfantazirani ideološki hamburgeri, koji baš lepo idu u paru sa ideološkom koka-kolom, mada onu pravu, s mehurićima, takođe ne pijem. Naprosto, tako je taj i tadašnji Momo, kroz tu vrstu koprene, video jednog svog nekadašnjeg čitaoca, onako isto kako su njega samog nekada davno, u jednom strašno bivšem životu, videli ždanovčići-komesarčići jednog smešnog, ali i opasnog drvenog jezika: kao agenta mrskih imperijalističkih snaga...

Onaj Džojsov sneg koji prekriva žive i mrtve prekriće i Kaporov grob, kao i grobove svih nas; nema tu ni poente ni utehe. Učinjeno se ne da ispraviti, pokvareno i zatrovano ne da se vratiti u prvobitno stanje. Ali ja ću ipak nastojati da malo-pomalo u moju Drugu biblioteku naselim Folirante, Unu, Adu, Anu, Od sedam do tri i ostale davne stanovnike mog sveta, i to isključivo u njihovim izvornim izdanjima. Ne znam je li to sentiment, ili dug, ili šta je? I ako je dug, onda prema kome – piscu ili sebi samom? Ili je sve to možda najpre zbog Line Koen? Nema toga što čovek neće učiniti zbog Line Koen, je li tako, Pišče?

*

”Čovek je živ dok žive i poslednji koji ga pamte„.

*

http://www.youtube.com/watch?v=9LRENRC9ELk&feature=related

”

Kada sam je video prvi put 1956. godine, Mima Laševska je stanovala u izlogu velikog salona nameštaja Novi dom na Knez Mihajlovoj. Njihala se u prvoj posleratnoj stolici za ljuljanje koja je te godine stigla u Beograd, šetala preko tamnog persijskog tepiha ili se, jednostavno, izležavala na ljubičastom divanu listajući od tri do sedam luksuznu monografiju »Yugoslavia Today«.
Napolju, pred izlogom, okupljala se svetina na bljuzgavici. Bio je kraj novembra meseca i sneg nas je zatekao u dotrajalim cipelama. Buljili smo kao opčinjeni u taj raskošni prizor obećane zemlje kojoj je pripadala dobro osvetljena soba, za nas, obične smrtnike, potpuno nedostižna. Sećam se, lampa sa svilenim abažurom bacala je svetlo na zlatne kovrdže Mime Laševske, a po Knez Mihajlovoj je zviždala košava, bilo je hladno — svetiljke su se ljuljale na vetru koji je prodirao kroz moj tanki mantil.
Mima je stanovala za nas beskućnike.
Zaustavljali smo se pred izlogom Novog doma da malo uživamo u toplini domaćeg ognjišta. Bilo je tu ludaka, samaca, seksualnih manijaka, stanovnika devojačkih sobica sa pogledom na sumorni zid svetlarnika; posivelih podanika studentskih domova i njihovih ilegalaca; pred tim izlogom na Knez Mihajlovoj zadržavali su se svi oni koji nisu znali kuda da odu: iznajmljivači ležaja u prolaznim kuhinjama što vonjaju na plesan i neoprane sudove (ugovor ih je obavezivao da se između sedam ujutru i osam uveče ne smeju vraćati u svoj krevet), a bili su tu i oni drugi što noć provode šetajući — deca železničkih čekaonica i staničnih restorana, a jedna soba stajala je pred svima nama, jedna soba u kojoj bi bilo prijatno provesti čitav život, i jedna devojka je bila tu, u toj sobi, devojka kakva se zamišlja u besanim noćima puberteta, skupocena platinasta mačka bez greške. Stanovala je u izlogu i mogli smo je gotovo dodirnuti ali nismo, jer nas je delio nevidljivi zid, pa je to novembarsko priviđenje bilo isto tako daleko, baš kao i svi oni snovi koje smo sanjali pokriveni svojim starim kaputima. Čim bismo dodirnuli staklo prstima ili vrelim čelom, istog časa bismo se budili i tako ponovo bili izbačeni u hladni svet pedeset i šeste, na raskaljani sneg pod štedljivim osvetljenjem Knez Mihajlove, u vlagu tuđe ohladene kuhinje koja bazdi na zapršku i buba-švabe uginule od bede i čamotinje.

-Momo Kapor
(Foliranti)

*

http://www.youtube.com/watch?v=gh9l_DzRwlg&feature=related

Razmišljanja dokonog šetača

Imati i nemati

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi

Vidim, na trotoaru kontejner za đubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.
Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.
Devojčica kaže majci: „Nema...”
Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema”? Ta reč predugo traje.
Majka kaže: „Pogledaj još malo...”, i dete ponovo iščezava u đubretu.
Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.
Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.
Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč - zadužbina.
Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Šta je s novim?
Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute. Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci... niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju... Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.
Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.
I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni su, opet, sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.
Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.
Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate... Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih - đubroselektori! Jedan nosi karirani kačket (znam i čiji je bio). Oni više nemaju obavezu da budu gospoda. Oslobođeni su...

Nedavno sam u nekim novinama, u dodatku „Nekretnine”, video fotografije vila na Dedinju koje se prodaju. Bile su tu i cene: šest miliona evra, četiri i po miliona, tri miliona, dva i po... Zanimljivo, među tim cenama nije bilo nijedne od milion evra - jedine koju bi mogao da plati dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koja toliko iznosi. Neverovatno da najslavniji svetski pisac ne može da kupi ni najmanju vilu u jednom kontroverznom beogradskom kraju. Od časa kad sam to saznao, prestao sam da se nadam Nobelovoj nagradi. Ne vredi; ostaću zauvek u jednoj staroj kući, građenoj 1926. godine, sa lipom, česmom i tri komšije u zajedničkom dvorištu, koje mi s vremena na vreme donose tek ispečene uštipke ili parče gibanice.
Zanimljivo, novi bogataši, potekli s juga, navikli na stari kraj, oko svojih vila na Dedinju podižu visoke zidove sa prorezima, nalik na puškarnice, a jedan od njih je na ulazu u svoje imanje podigao pravu Trijumfalnu kapiju. On ima i grb, koji je odnekud maznuo: na njemu su dva lava (omiljene životinje u njegovom selu), ali ti lavovi nose bele čarape na crne mokasine.
Nema većeg straha od onog kad čovek oseti da će biti zaboravljen. Taj strah od zaborava nagonio je najmoćnije ljude sveta da angažuju velike umetnike i da im budu mecene, pa su tako Mediči i Sforce, kao i mnoge pape, unajmljivali Mikelanđela, Leonarda i Rafaela da bi, upisani u istoriju njihovih dela, preplovili more vremena i zaborava.
Mladi ljudi, u naponu snage i groznice sticanja, ne stižu da misle o tome.
Gutajući energiju, vreme i prostor, oni veruju da su večni i ne sanjajući da će im sve to potrošiti i upropastiti, već kao što to biva, naredna generacija. Zbog toga su najmudriji od prebogatih još za života ostavljali zadužbine otačestvu koje ih i danas svakog dana pominje. Ilija Milosavljević, zvani Kolarac, tako, ostavi Beogradu velelepno zdanje, a njegovo ime se svake večeri još uvek pominje. On je bio iz sela Kolara, sin abadžije i ratnika aba-Milosava, sa kojim je jednoga jutra 1813, bežeći od Turaka, preveslao Dunav dok je za starim čunom plivao njihov jedini imetak - belo ždrebe na povocu. Vidim to jutro u bledoj izmaglici reke. Otac i sin vežu svoj čamac za daščani dok pančevačkog pristaništa. Tamo dalje je stočna pijaca na kojoj će Ilija Kolarac postati najčuveniji trgovac nadmudrivši Grke, Cincare, Jevreje, Jermene i Turke - postavši Ilija Srbijanac ili Servijaner, čiji će tovari brašna i krda svinja zaploviti Dunavom ka gornjim mestima, a slava zasmetati knezu Milošu, dok će zlato poteći rekom da bi se jednoga dana, mnogo godina posle njegove smrti, podigao Kolarčev narodni univerzitet, u čijoj ćemo dvorani slušati Johana Sebastijana Baha - hladne odseve metematike i kristala.
Treba se setiti i preteče dobrotvora, grofa Save Vladislavića, zvanog Raguzinski. Bio je ministar Petra Velikog i Katarine, i bogato je darovao manastir Žitomislići, koji su, inače, kao ktitori, u četrnaestom veku podigli Hrabreni Miloradovići, preci znamenitog ruskog Kutuzovljevog generala Miloradovića... Grof Sava Vladislavić je, inače, poklonio Petru Velikom Puškinovog pretka, Abisinca Hanibala, koga je car oslobodio ropstva i načinio od njega svog generala i plemića.
Hercegovac Luka Ćelović, koji je u prestonicu došao sa dva dinara u džepu i kome je Jovan Dučić davao novac za železničku kartu da se okane Beograda i vrati u Trebinje, neženja i skroman čovek koji je čitavog života spavao na gvozdenom vojničkom krevetu, ostavio je Beogradskom univerzitetu, sem velelepnog hotela „Bristol”, gotovo čitavu Karađorđevu ulicu i park kod Železničke stanice.
Mogli bismo ovako nabrajati do mile volje, sve do Igumanova, koji je svoju predivnu palatu poklonio Pravoslavnoj crkvi, i Nikole Spasića sa zadužbinom u Knez Mihailovoj, da bismo se na kraju setili mnogih bogataša kojima ne pada na pamet da daju ni mrvicu svoga bogatstva narodu iz koga su potekli. Alavi, kao što ih je Bog dao, gutaju sve čega se domognu, bežeći od genetske gladi koja ih razjeda iznutra.
Uz to, novopečeni bogataši su izuzetne cicije, stipse ili džimrije, što bi rekao narod - naročito oni što žive na Zapadu. Evro im je veliki kao kuća. Tako se nekako udesi da ja, siromah, plaćam piće milionerima, jer oni nikada ne nose keš, a nemoguće je kreditnom karticom platiti dva oštra pića u pabu. Zato su i bogati, jer nikada ništa ne plaćaju. Ne plaća onaj ko ima, nego onaj ko se navikao da plaća.
Gle, trese se imperija za koju smo verovali da će trajati večno. Pucaju banke kao prezrele tikve, a kriza se širi sve do Evrope. Kažu da mi to nećemo osetiti, jer ionako nemamo para koje bi mogle da propadnu. Kao tipičan Srbin, ja, na primer, u banci imam nekoliko stotina evra, što se kaže - ni za sahranu. Nije mi žao i ako propadnu.
Ako ikada umrem, što rekao drug Tito, moraće da me sahrane o državnom trošku, u Aleji zaslužnih građana, gde ću ostatak večnosti preležati, siguran sam, uz nekog sa kim nisam govorio pola života.
Bar ćemo se siti naćutati.

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima.” A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!” I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.

-Momo Kapor

*

http://www.youtube.com/watch?v=6efQ_GyQW3o

Postoji jedna reč u koju staje pola veka našeg života. To je reč - najmanji zajednički sadržatelj. Reč fantom. Nema. Slušamo je od najmanjih nogu. Čujemo je u isto vreme kad i svetu reč: mama! Nema. Ta četiri slova sadrže čitavu istoriju naše bede. Kada ulazimo u trgovinu, mi ne tražimo ono što nam treba, već pitamo: ima li?
U pekari: ima li hleba? U mlekari: ima li mleka? Na benzinskoj pumpi: ima li goriva? Nema.
Verovao sam da sam do kraja istražio pustoš ta četiri slova i da me više ništa ne može iznenaditi, ali, evo, stigli smo do samog kraja - ulazimo u banke i pitamo: ima li para?
Nema.
Pokusavam da zamislim Švajcarca kojem u Nacionalnoj banci u Ženevi kažu da nema para! Voleo bih da mu vidim izraz lica u času kada mu se ruši čitav svet...
A nama, ništa! Oguglali smo na reč nema.
„Kada ćete dobiti pare?”
„Ne dosađujte, čoveče! Vidite li da radimo? Otkud znamo kada ćemo dobiti? Možda sutra popodne, možda u ponedeljak...”
Hvalimo se jedni drugima kako smo bili srećne ruke, kada u nekoj banci slučajno dobijemo svoj novac i u tome ne vidimo ništa čudno.
Nema se roji i razmnožava.
Nema - ta strašna, deficitarna reč, čija praznina zlokobno odjekuje.
Da li smo svi poludeli?

-Momo Kapor

*

http://www.youtube.com/watch?v=ClQepFF-Sr0&a=UcBapvxs5Sk&playnext_from=ML