Za boga miloga, pleonazma suvišnih reči nema, ali zato ima pleonazma bespotrebnih emocija koje su moguće tamo gde ni tama ni miris tamjana nisu ostavili tragove.

Ne znati ništa ili ne znati dovoljno ili ne znati sasvim ili ne znati - i mnogo finesa još.

Ponekad se pitam da li ostavljači komentara radi komentara mogu da shvate da govore o sebi, ne o predmetu svog komentara.

Ono što Tanja ovde postavlja bolje je od bar trećine svega što je moje dete učilo iz književnosti u osnovnoj školi.

PS
Ako ovako „pitaš”, kako sudiš?
Pitanje je retoričko.

Swan, JaSam5ra - шта имаш од тога да лупаш минусе и вријеђаш људе. Не вјерујем да ти то чини задовољство, само квариш дискусију. Није лијепо то што радиш. Боље то вријеме које користиш за лупање минуса искористи да напишеш нешто лијепо, обрадуј некога. Лако је бити злобан, поготово када се кријеш иза монитора у усраној Америци, тешко је бити добар. Како Марко Миљанов каже: Чојство је бранити друге од себе. Јунаштво је бранити себе од других. Хајде да се фино дружимо. Извини за грубост, мало си претјерала.

Taња по свом пјеничком изразу и судбини подсјећа на Шантића. И он је прве критике имао потпуно негативне. Био је толико разочаран да је хтио престати писати. Само радост познаника, послије читања његових пјесама, га је бодрила да настави. Замислите за колико би били ускраћени да није прегурао преко тих критика.

KRAJ
I svršeno je bilo... U velu i beloj svili,
Silazila si mirno niz stepenice hrama,
Pod krunom mirta... Svi su pogledi na tebi bili.

Pred crkvom žagor i teska. A kao stena sama,
Uz onaj stari jablan ja sam prislonjen bio,
I ćut'o... Na moje čelo studena padaše tama.

Uz melodiju čežnje praznički dan je lio,
Toplo i blago sunce. Pod grozdovima behara,
Mirisale su bašte. Jedan je leptir mio

Svrh tebe kružio lako, pun svetlih duginih šara.
I kada svati počeše bacati limune žute,
I skladno svirači vešti, uz ćemaneta stara,

Počeše toplu pesmu -: još jednom pogledah u te
Sjajnu, kao jabuka sunca u vencu grana...
I moja duša zadrhta; i s bolom smrtne minute
Zlatno se kube sruši svrh njenih šedrvana...

Ех младости...

POSLJE MNOGO LJETA
Pošlje mnogo ljeta, pun borbe i muke,
On će žudno doći da se tebi javi:
Umoreni putnik pružiće ti ruke
I gledaće tebe s bolom što ga davi.

No ti nećeš poznat ono lice jadno,
Niti mutno čelo, niti oči one,
Odmahnućeš rukom, bez milosti, hladno,
I gordo se sklonit u svoje salone.

Al' znaj, on ti neće mračnu kletvu slati,
Niti mržnju tajit pogledu ti strogom;
Pred vratima tvojim on će dušu dati
I sklopiti oči i reći ti: „Zbogom!”
1899

Касније критике:
Још мало с Алексом

Е, мој Алекса,
Друже мој тужни,
Крај твоје љепоте,
Сви смо ми ружни.

Да тебе није
Не би ни знали
Како смо крхки,
Узгредни,мали.

Како смо лажни,
Себични, шкрти
И мртви давно
Прије смрти.

Е, мој Алекса,
Друже мој врли,
Што мјесто тебе
Ми нисмо мрли.

Мишо Марић

Овај песник је био највише дете у нашој књижевности.
У младости, богат и аполонски леп, није разумео ни
мржњу простака ни завист фукаре. У својој малој
средини, он беше и њен Алкибијад и њен Бајрон.
Јован Дучић

Уживај`те!

http://www.youtube.com/watch?v=HDl-9KRsjxM
http://www.youtube.com/watch?v=PUW5NUqoLoE&f eature=related
http://www.youtube.com/watch?v=sKT5RfNRlGQ&feature=related

Krotko biće, sad kad je sve ovako jasno i pregledno razloženo, kapiram bolje nego ikad! A Grišenjku vredi čuti:)

Tanja, ne bunim se, nisam za istrebljenje, posebno kad vidim kako se ovde trebi, potpuno nedostojanstveno. Samo što do maločas nisam znala kako se sve konzumiranje nikotina reflektuje na ponašanje čoveka:)