Sumrak sluzbe

Zagledan u zidove stare
crkve,
zute, drhtave svece,
sive, drvene klupe,
mislim kako
neprijatelja vise nema
dok svi klece i mole zajedno,
uvezani u mrezu.

Ja vise nemam koga da pratim,
i niko više ne prati mene,
vise nemam razlog
za očaj ili za radost ili za stid
i svi misle
u jednom smeru
bas kako su saptale
pokretne trake.

Ne, Vise nema sumnje,
i vise nema zemlje,
i niko više ne može izdati
bilo sto.
Jer bilo sto
je prazno
i ima trzisnu vrednost,
kao sto je imaju psi ili ljudi.

Samo,
svakidasnja tiha patnja,
red dogadjaja,
obajavljen u blogovima,
već poluprobavljenih
u medijima,
lopovi, vladari
i instant
komentari o slobodi.
Vise nema
dvojbe, radjaju se
mladi ljudi sa trulim srcem,
koji se osuse do
desete,
da bi u svojoj dvadesetoj
već bili živi mrtvaci
i odlazili u klubove
i vikali slam poeziju,
ne bi li neko pomislio
kako su živi.

I reci vise nemaju
nikakve veze,
i reci vise nemaju smisla,
rečima su ispali zubi,
nikog zato neću ubiti za reci
i niko neće ubiti mene.
Jasno, ovo je sumrak sluzbe,
vatromet u vrtu,
narucene ruze i
sampanjac na stolu.
Sve odaje
da smo pobednici,
ali bas zato
se povlacim u kupatilo.
Drhtavom rukom
gladim zilet
nedostojan
glasnog samoubistva.

MC