Tih dana je bila opijena mirisom neke tuđe kože. Nanovo...Pogled je maglovito srljao u nepregledne buduće epizode u kojima je postojala naivna, skoro dečija naznaka povratka njegove siluete. Emotivna i seksualna bol je nošena bujicom nekih pogrešnih reči narastala sve do trenutka kada je preuzela svoj ljudski oblik i otpozdravila jutarnjim pogledom sa polomljenog ogledala u kupatilu. Tog jutra, uvijena samo u zanos ležala je na pločicama i kroz paru mosmatrala halucinogenu stvarnost koja joj se topila u zenicama oslobađajući prostor iluzitornim slikama koje su se poigravale njenim razumom.
Sva ta osećanja...Bol pre prvog poljupca...Težina nečijeg daha...Neka tuđa muka...Neverica postojanja...Težina sopstvene kože.
Da. Dan u kome je marionetski položaj budio želju u njoj da pokaže srednji prst nebesima. Trenutak kada je bunt dobio prevlast nad urbano-avanturističkim kurvanjem sa životom zarad malo pažnje. Možda i momenat odluke. Suprotstaviti se svemu. Nije ni bitno šta će svet reći. Uostalom, tu neodlučnost joj je zamerao stalno. Naravno, sve će se rešiti. Sigurno. Evo, sačekaće da prođe sparina i potražiće ga. Shvatiće je...Mora...I kao u lošim ljubavnim filmovima ovlaš će je dodirnuti. Sve će biti u redu, samo da pronađe proklete cipele.
Iz maštanja je prenuo udarac kapljice o sims. Esencija želje za njegovim dodirom je poput mirisa njegove cigarete donosila neku novu fantaziju. Neka čudna melodija iz stana do njenog...Nenadani umor. Iznenadna želja da se sklupča u sopstvenom naručju.
„Razgovaraj sa mnom onako kako to rade ljubavnici...Molim te...”
Muk.
Više nije tešila kišu, nije tešila nikoga. Muzika je učinila svoje.